Milić Milovanović >

Loše strane modela privatizacije

 

Mislim da nova rešenja o kojima smo počeli da razgovaramo potpuno idu u pravcu efikasnije privrede, i treba podržati novu orijentaciju u procesu privatizacije. Postoji mnogo argumenata, ne bih hteo sad da ulazim u sve tehničke detalje, da iznosim teorijske detalje zašto je prodaja uvek bolja od onog insajderskog modela privatizacije koji nikad nije faktički ni sproveden, već je to bila jedna vrsta demagogije gde je vlast zavaravala narod kao nešto će se uraditi, a u stvari nisu imali nameru ništa ozbiljno da urade na tom planu. Dakle, prodaja je svakako efikasniji način. Tu se jasno zna ko je vlasnik kapitala. Dopada mi se ova orijentacija da imamo jednog strateškog investitora koji će imati odlučujuću reč kada se radi o razvoju preduzeća, u upravljanju preduzećem, i to svakako korespondira iskustvu koje postoji u centralnoj Istočnoj Evropi. Zemlje koje su najuspešnije na planu privatizacije primenile su nekakvu vrstu prodaje. Alternativni model koji se bazira na vaučerima primenjen je najefikasnije u Češkoj, ali Češka je upravo na ovom planu upravljanja preduzećima imala najveće probleme, jer postoji veliki broj vlasnika koji ne mogu efikasno da utiču na rukovodstvo firme. Prema tome, oni moraju nekako da se udruže, i udružuju se preko investicionih fondova, a investicioni fondovi su se u mnogim slučajevima pokazali kao jedna interesna grupa koja želi da ispuni nekakve svoje ciljeve a ne ciljeve vlasnika kapitala.

Dakle, ovaj model jeste efikasniji, ali mislim, ako već govorimo o ovom modelu i ako se već opredeljujemo za taj model, da bi trebala da čujemo i o lošim stranama tog modela. Ne možemo govoriti samo o dobrim stranama. Ja potpuno razumem ministra koji treba da "proda" ovaj model narodu, ali voleo bih da saznam ipak i koje su njegove loše strane, šta neće biti dobro, a nešto sigurno neće biti dobro

Politika je uvek nekakvo biranje između manje ili više loših rešenja. Dakle, imate neko veoma loše rešenje, manje loše rešenje i najmanje loše rešenje, ali ne postoje tako dobra rešenja da kažemo sad: ako primenimo ovaj model, mi ćemo se za četiri godine naći u Zapadnoj Evropi među razvijenim zemljama. Takva politička obećanja dobro su nam poznata. I prethodni režim je davao mnoga obećanja bez pokrića.

Dakle, kada ste upitali ministra kuda stremimo, čemu težimo, asocirali ste me na reči jednog mog profesora. Pre mnogo godina ubeđivao sam ga u prednosti kapitalizma, a on kaže: u redu, ja se slažem da je kapitalizam bolji, ali moraš da znaš da naš izbor nije između američkog i engleskog kapitalizma, mi možemo da biramo samo između rumunskog socijalizma i egipatskog kapitalizma. Pa nekako, treba imati tu dozu realnosti i biti svestan da mi ne možemo preskočiti sve te faze razvoja i jednostavno se priključiti svim tim razvijenim evropskim zemljama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST