Zoran Stojiljković, politikolog: Ovaj dijalog je igra živaca

"Primetimo i to da vlast nikad ne izlazi iz izborne kampanje, dok je jedina tema opozicije bojkot"

Prilično sam razočaran razvojem situacije, zato što se ovde ne radi ni o kakvim promenama. Mene su uvek interesovale dominantno promene, sistem u kome imate jednak pristup medijima, jednak pristup novcu, ili da mi birači imamo barem onoliko uticaja na to kako će izgledati poslaničke liste koliko i vrhovi partija. Ovde, dakle, nema reformi, nema promena Zakona o finansiranju političkih stranaka, kao što nema ni toga da se uvode nove institucije koje kontrolišu i prate izbore ili da se stare, kao REM ili Agencija za borbu protiv korupcije, menjaju i drugačije definišu. Nema, dakle, priče o profesionalnim izbornim komisijama i administraciji. Kao što je nema ni o tome da imamo neku vrstu personalnog proporcionalnog izbornog sistema gde birate osobu sa imenom, prezimenom i biografijom. Ništa se od toga ne dira. I zbog toga je moj entuzijazam jako, jako pao.

Očito je da se ovde radi o taktičkoj igri i jedne i druge strane, o tome koliko će one izvući pred stavom međunarodne zajednice, pre svega Amerikanaca, kako bi se naredni koraci poput sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine ili načelni dalji činovi izveli u prihvatljivoj demokratskoj formi. Prihvatljiva demokratska forma očito nisu izbori koje bi značajan deo opozicije bojkotovao, kao i dobar deo građana, što je još važnije. Interes da ne odbiju ovu vrstu Čatam haus pravila koja organizuju nevladine organizacije i fakultet s rejtingom imaju i jedna i druga strana. Koliko je iskrena svaka strana u tome, to je veliko pitanje, to je stvar taktike. To je stvar toga koliko će vlast izmanipulisati tim pregovorima, a koliko će se nejedinstvena, fragmentirana i s različitim motivima opozicija držati dosledno.

Primetimo i to da vlast nikad ne izlazi iz izborne kampanje, dok je jedina tema opozicije bojkot. U opoziciji se nisu dogovorili da istovremeno, iako će najverovatnije bojkotovati izbore, imaju i paralelnu izbornu kampanju i da govore o izbornim temama, kao što su, na primer, radno i socijalno zakonodavstvo. Bojkot je ujedno i ogroman rizik zato što on uvek otvara prostor za marginalne grupe koje u regularnim okolnostima nikad ne bi mogle da dođu do parlamenta. Procena o uspešnosti bojkota takođe je veoma velika stvar, pri čemu nikad nemate garanciju da će uspeti.

Za sada, vlast kupuje vreme i taktički čeka opoziciju na greškama. Opozicija se opet previše čvrsto vezuje za rokove, pa kaže – ako ne bude ništa do kraja septembra, mi ćemo u bojkot. A on će taktizirati do kraja septembra tako da i ne bude ničega. Dijalog ove vrste je stvar umeća, igre, ali za to vreme život u Srbiji polako staje i svi se bave samo tom temom.

Dijalog je svakako nužno voditi, on vodi do kakve-takve normalizacije, jer kad s nekim razgovarate u toj formi, onda ipak morate manje da ga vređate. Morate da smanjite taj politički primitivizam i bahatluk, u kome mi sada živimo, taj jezik ulice jer predstavnici građana se gore ponašaju nego obični građani. Dijalog se nužno mora voditi, njega uslovljavaju strani faktori kojima se ne može reći ne, on će se završiti u korist onoga ko bude veštiji taktičar. Vučić za sada otvara marginalnije teme koje njemu odgovaraju, koje uslovno rečeno manje koštaju, a opozicija treba jasno da definiše minimum minimuma i da se bavi golom pragmatikom koja će izbore učiniti normalnim. Istovremeno, ona treba da pokuša da pokaže kako ima šta da ponudi baveći se i drugim velikim temama. A ovaj dijalog je svakako velika igra živaca u kojoj se moraju pokazati i taktička veština i izdržljivost.

Srećko Mihailović, sociolog: Predizborna zvona i praporci ili srpski dijalog

Današnja vlast i današnja opozicija imaju pred sobom iskustvo one druge strane. Ali, kod nas se uvek počinje od slova A i tu pomoći nema jer se u nas ne uči ni na greškama

Sadašnje predizborno stanje stvari obeležavaju bahato predizborno iživljavanje naprednjaka bez ikakvog smisla u sferi kolike-tolike političke normalnosti, na jednoj strani i na drugoj strani, predizborno nemoćna i nesposobna, opsednuta Vučićem, ćepenački "organizovana" opozicija koja stalno iščekuje boga iz mašine (deus ex machina) koji se iznenada pojavljuje i opozicijske partije postavlja na vladalački tron.

Slobodni i pošteni izbori su stari srpski san. Tačnije rečeno, o tome sanjaju sve partije svake opozicije sve dok ne dođu na vlast uprkos neslobodnim i nepoštenim izborima, a dok su na vlasti, nastoje da očuvaju dotadašnji stepen slobode i poštenja, a bogme i da sledeće izbore učine manje slobodnim i manje poštenim.

Da li postojeći zakonski okvir omogućava slobodne i poštene izbore? U velikoj meri odgovor je negativan. Da li je na dosadašnjim izborima vladajuća partija poštovala zakonski okvir u kojima su se dešavale izborne radnje? U velikoj meri izbori su bili nelegalni i nelegitimni. Da li se treba boriti za legalne i legitimne izbore? Naravno da treba. Da li je bojkot izbora od strane opozicionih partija primereni put da se dođe do legalnih i legitimnih izbora? Može da bude, ali je malo verovatno. Otuda nije baš primereno da se cela igra stavi na jednu kartu. Ako je opozicionim partijama stalo do izbornog uspeha, neophodno je da čini sve kako bi dobili izbore i u izbornim uslovima koji nisu legalni i nisu legitimni. No, opozicione partije to ne čine ili to slabo rade ili je baš nevidljivo to što rade. A da je moguće dobiti dovoljno glasova birača i u uslovima nelegalnih i nelegitimnih izbora, svedoče im Aleksandar Vučić i naprednjaci.

Ukratko, dovoljan broj glasova, a pogotovu izborna pobeda, u Srbiji se ne osvaja samo sedenjem u foteljama i stajanjem ispred kamera i slikanjem za prve strane čitanih novina. U Srbiji, pokazuje to svaka dublja analiza uspešnih izbornih kampanja, uspeli su oni koji su išli od čoveka do čoveka ili onomad "od vrata do vrata". U tom predizbornom poslu zastrašuju birače oni koji imaju čime da zaplaše, a razgovaraju i objašnjavaju oni koji znaju to da rade i imaju dovoljno aktivista koji znaju da razgovaraju i umeju da objasne (mislim na neposrednu komunikaciju, a ne onu preko interneta koja je samo prividno neposredna).

Da li bi opozicija dobila izbore za Skupštinu Srbije ili predsedničke izbore kada bi imala medije u svojim rukama onako kako i koliko ih imaju naprednjaci? Moguće, ali je malo verovatno. Da li bi naprednjački kartel izgubio pomenute izbore kada ne bi imao medije u svojim rukama onoliko i onako kako ih sada ima? Moguće, ali je malo verovatno. Drukčije je sa lokalnim izborima.

Na opštem nivou izbora biračka opredeljenja su gotovo potpuno posredovana s obzirom da birači nemaju neposredno iskustvo koje bi im svedočilo o verodostojnosti izborne ponude. U datom trenutku na ta opredeljenja utiče partijska identifikacija, medijska prezentacija i, u našim uslovima, imidž kandidata posredovan izbornim agitatorima. U osnovi dominiraju "emocionalni" argumenti, odnosno razlozi za izbornu orijentaciju. "Zavodnik" generiše ljubav "zavedenih"; "zavedeni" se zaljubljuju u "zavodnika" i tu je racionalna argumentacija od malog značaja. Ova vrsta "ljubavi" omogućava zavodniku da kontroliše percipiranu stvarnost (a ne stvarnost kao takvu).

Manipulacija biračkim telom se zasniva na proizvodnji nemoći da se razlikuje istina od laži, stvarnost od nade da će biti bolje, da se razlikuju oni koji su kreatori bedne sadašnjosti od onih kojima se ta uloga pripisuje…

Na lokalnom nivou manipulacija je teža jer se rad, prividni rad i nerad vlasti neposredno opaža i tu posrednici u kreiranju "izbornih slika sadašnjosti i budućnosti" imaju znatno težu ulogu jer biračima treba da dokažu da su ćoravi jer vide nešto što ne postoji. Nije lako ljude ubediti da je loša lokalna vlast u stvari dobra lokalna vlast, da nema korupcije i podmićivanja, da nema lopovluka, da su stručni oni koji pojma ni o čemu nemaju… Rečju politička patologija je na lokalu vidljivija, a njeni nosioci prepoznatljiviji nego na višim političkim nivoima. Na lokalu se zna ko je ko i kada je kum zaista i samo kum, a rođak zaista i samo rođak a ne akter raznoraznih korupcija.

Partije koje su sada na vlasti bile su u situaciji u kojoj su sada opozicione stranke, stranke koje su sada u opoziciji bile su u situaciji u kojoj su sada naprednjaci.

Naravno da ovo ne treba shvatiti doslovno, bez ostatka. Postoje neke razlike, kadrovske na primer, kod sadašnje opozicije i ondašnje vlasti. Poenta je u tome što današnja vlast i današnja opozicija imaju pred sobom iskustvo one druge strane. Ali, kod nas se uvek počinje od slova A i tu pomoći nema jer se u nas ne uči ni na greškama, a bogme ni na uspesima. Štono reče Dositej, samo "zvona i praporci".