Grenland – Više od trgovine >

Nepristojna ponuda

Trampova ponuda da kupi Grenland otkriva američke namere na Arktiku, koji u doba globalnog otopljavanja i novohladnoratovskog odleđivanja atomskog oružja može postati Suec 21. veka

Američki predsednik Donald Tramp verovatno smatra da će ljudi slušati ako ih svojim izjavama iznenadi i šokira. Tako je rasplamsao maštu mnogih i probudio istorijske reminiscencije, kada je u vrelini leta globalnog otopljavanja (koje ignoriše) potvrdio vest "Volstrit džornala" od 16. avgusta da će "razgovarati" o kupovini Grenlanda od Danaca, koji su na to ogorčeno reagovali. "Grenland nije na prodaju", izjavio je premijer Mete Frederiksen nazvavši Trampovu ponudu "apsurdnom". Tramp je zbog toga otkazao posetu Danskoj, inače veoma privrženoj Vašingtonu.

U danskom tabloidu "Ekstra bladet" Tramp je nazvan "crazy uncle". Na internetu je postao viralan mem uplakane bebe s Trampovim likom i tekstom "Hoću polarnog medveda".

Britanski "Dejli mejl" mu je predložio da kupi Britaniju, neki list da kupi i Kanadu. "Vašington post" je ironisao o tome da bi napad SAD na Grenland bio pravedan akt samoodbrane protiv nasilnika jer je Erik Crveni, osnivač prvog evropskog naselja na tom ledenom ostrvu koje je "marketinški" nazvao Zelenom zemljom, najuren sa Islanda zbog svojih ubilačkih postupaka. Osim toga, piše "Post", Grenland nas je napao pre 1019 godina kada su Vikinzi krenuli u invaziju obale Severne Amerike, pa još jednom 1912. kada je ledena santa koja potiče s Grenlanda potopila "Titanik", a i vode s njegovih glečera koji se tope prete da poplave naše obale.

KUPOVINA ZEMALJA

Kada je Tramp tonom varirajuće ozbiljnosti postavio pitanje o kupovini Grenlanda, njegov savetnik Lorens Kedlou ga je navodno podsećao na to da je predsednik Hari Truman danskim vlastima ponudio 100 miliona dolara (u sadašnjem novcu 1,3 milijarde), ali da oni nisu prihvatili ponudu.

Neki vide Trampov istup kao predizbornu marketinšku provokaciju kojom hoće da se pred biračima upiše u dugu tradiciju američkih predsednika koji su kupovali zemlju. "Vašington post" podseća da je Tomas Džeferson 1803. udvostručio površinu SAD kada je kupio teritoriju Luizijane, Džejms Monro je 1819. kupio Floridu od Španije, Frenklin Pirs je 1854. kupio deo Novog Meksika i Arizone od Meksika, Endrju Džonson je 1867. kupio Aljasku od Rusije, Vilijam Mekinli 1898. Filipine od Španije, Teodor Ruzvelt je 1903. rentirao zonu Panamskog kanala od Paname i Gvantanamo Bej od Kube, Vudro Vilson je 1917. kupio Devičanska ostrva od Danske za 25 miliona dolara u zlatu (oko 500 miliona današnjih dolara).

Dve najveće među tim nabrojanim transakcijama su Americi ponuđene. Napoleon se u jednom trenutku bio odrekao planova o imperiji s one strane okeana, bio mu je potreban novac za rat sa Britanijom, a od 30.000 vojnika koje je 1802. poslao u Santo Domingo da suzbije pobunu i ponovo uspostavi ropstvo veliki broj je stradao od žute groznice. Napoleonov ministar spoljnih poslova Šarl Moris Taleran je tako u aprilu 1803. iznenada pitao Amerikance koliko bi dali za celu Luizijanu (ne mešati sa sadašnjom istoimenom američkom državom, jer na toj teritoriji je sada 13 američkih država). Američki pregovarač Robert Livingston je ponavljao da Amerika samo želi Nju Orleans i ono što se tada zvalo Florida, u šta spadaju sadašnje poluostrvo Florida i priobalni pojas koji sada pripada Alabami i Misisipiju. Kupili su Luizijanu (udvostručili dotadašnju površina SAD) po ceni od 15 miliona dolara koju je odredio Napoleon.

Ruski car Aleksandar II je uz saglasnost ministra spoljnih poslova Mihaila Gorčakova, ministra finansija, mora i ruskog ambasadora u Vašingtonu odluku o prodaji Aljaske doneo 1866. zato što se tokom Krimskog rata i borbe na Dalekom istoku pokazalo da su istočni delovi Carstva, a posebno Aljaske, u nesigurnom položaju ako Britanci odluče da je osvoje i da je za Rusiju povoljnije da SAD kontrolišu tu teritoriju. U martu 1867. ambasador Edvard Andrejevič Stekl je stigao u Vašington i službeno se obratio američkom državnom sekretaru Vilijamu Sjuardu. Za dve nedelje je sklopljen ugovor o prodaji 1.519.000 kvadratnih kilometara za 7,2 miliona dolara u zlatu, odnosno 4,74 dolara po kvadratnom kilometru.

U američkom kongresu su posao smatrali neuspešnim i Aljaska je nazivana "Sjuardovim frižiderom", a štampa je bila puna karikatura na tu temu. To se promenilo kada je izbila Zlatna groznica i masa ljudi krenula u Klondajk. Zanimljivo je da je Sjuard šezdesetih godina devetnaestog veka naručio i izveštaj radi pregovora s Danskom o kupovini Grenlanda koji na kraju nisu odveli nikud.

NAFTA, VODA I RETKI METALI

"Fajnenšel tajms" piše da se vrednost prirodnih nalazišta na Grenlandu procenjuje na 1,1 bilion dolara. Prema vašingtonskoj neprofitnoj javnopolitičkoj organizaciji Brookings Institution ima znatnih rezervi rude gvožđa, olova, cinka, nusprodukata uranijuma i cinka, dijamanata, uranijuma, zlata i retkih minerala neophodnih u elektronskoj industriji za koje su navodno zainteresovani Kinezi. Australijska kompanija Greenland Minerals je 2007. godine započela da na jugozapadnom poluostrvu Grenlanda razvija rudnik Kvanefjeld bogat retkim metalima, piše "Gardijan". Kanadska kompanija AEX Gold vadi dragocene metale u "zlatnom pojasu" Nanortalik na jugu Grenlanda. Njujorška Greenland Ruby A/S je 2017. na jugozapadu Grenlanda otvorila rudnik ružičastog safira Apalatok.

Znatne zalihe nafte otkrivene su na Grenlandu 2010. U prve bušotine je investirala britanska kompanija Cairn Energy, ali zbog teških uslova radovi su morali da se završe za samo četiri meseca godišnje, što je prisililo korporaciju da napusti teren. Prema Institutu Brookings zbog oštre klime, komplikovanih tehničkih uslova i visokih troškova, eksploatacija grenlandskih naftnih rezervi neće biti moguća u narednoj deceniji. Međutim, 2018. godine američki Nacionalni geološki institut je otkrio u moru blizu Grenlanda oko 50 milijardi barela nafte. Grenlandski led drži rezerve pitke vode za 15 Velikih jezera.

Grenlandska vlada, koja ima pravo da raspolaže nacionalnim resursima, pokušavala je da privuče investitore u rudarstvu kako bi povećala budžet čijih 60 procenata popunjava centralna vlada uplaćujući 591 milion dolara godišnje. Grenlandski BDP per capita je na nivou 37.000 dolara po glavi stanovnika, ali socijalnu sliku tamo opterećuju visoke stope alkoholizma, samoubistava i nezaposlenosti.

Kraljevina Danska, koja kontroliše Grenland nakon razvoda od Norveške 1812, proglasila ga je svojim neraskidivim delom 1953. godine, od 1978. počela je da povećava stepen njegove autonomije, a pravo na samoopredeljenje oko 57.000 Grenlanđana (od kojih su 15 odsto Danci) ozakonjeno je 2009.

Danska kontroliše spoljne poslove i odbranu, a na Grenlandu je definisana kao politički uzor, na osnovu čega neki komentatori "plaše Trampa" da su tamo "svi socijalisti". O promeni statusa, pa i o nezavisnosti, može da se odlučuje na ostrvskom referendumu uz odobrenje parlamenata Danske i Grenlanda. Grenland je u okviru Danske ušao u Evropsku uniju, a 1982. je napustio zbog njenih ograničenja u oblasti ribarstva.

Toj političkoj slici treba dodati atomski američki kišobran.

ATOMSKI "LEDENI CRV"

Nakon nemačke okupacije Danske 9. aprila 1940, danski ambasador u Vašingtonu Henrik Kaufman je sklopio sporazum kojim ovlašćuju SAD da brane Grenland od nemačke agresije. Amerikanci su tada na Grenlandu otvorili konzulat koji je posle rata zatvoren. Sada najavljuju da će ga ponovo otvoriti. Zbog ovog sporazuma su Kaufmana optuživali za izdaju države, ali je posle rata sporazum ratifikovan.

Američka vojska je dobila praktično neograničena prava na 1951. godine izgrađenoj američkoj najsevernijoj vojnoj bazi Tjul (Thule Air Base, nazvana po grčkoj reči za mesto na dalekom severu), 1200 kilometara severno od polarnog kruga, u kojoj su instalisane radarske stanice koje su deo američkog sistema za rano upozorenje na lansirane balističke rakete, kao i instalacije američkih aerokosmičkih snaga. Danska je jedno vreme pokušavala da vrati tu bazu, ali po ulasku u NATO na tome više nije insistirala.

Gradnja baze Tjul na severozapadnoj obali Grenlanda započeta je 1951. a završena je 1953. U toj klimatski ekstremno nepovoljnoj zoni u kojoj je zabeležena brzina vetra od 333 kilometra na sat radovi su bili mogući samo u letnjim mesecima. Ratna mornarica SAD prevezla je iz mornaričkih brodogradilišta u Norfolku u Virdžiniji 300.000 tona zaliha i opreme, kao i većinu od 12.000 u izgradnji i u kasnijoj aktivnosti angažovanih ljudi. Neki su prebačeni avionima. U vreme najveće aktivnosti u bazi Tjul je bilo angažovano i do 10.000 ljudi, a od 1965. njihov broj je smanjivan. Jedno inuitsko selo je raseljeno da bi se smanjio rizik od kontakta vojnika s lokalnim stanovništvom. Posle su odlukom Evropskog suda dobili odštetu.

Javnost je o toj bazi saznala tek kada se u januaru 1968. zapalio, srušio i izgoreo bombarder B-52G koji je nosio četiri atomske bombe u okviru misije tzv. borbenog dežurstva. Atomske bombe nisu aktivirane, ali je aktiviran klasični eksploziv koji je poput prljave bombe rasuo znatne količine nuklearnog otpada. Oko 700 danskih civila i američkih vojnika radilo je bez posebne zaštitne opreme u opasnom okruženju na čišćenju nuklearnog otpada. Oko 200 danskih radnika je 1987. kasnije neuspešno pokušavalo da tuži SAD. Kad se saznalo za taj nuklearni incident, vlada Danske se našla u neprijatnom položaju jer je Danska formalno bila proglašena za zemlju bez nuklearnih baza.

Javnost je tek tokom duge istrage o padu bombardera s atomskim bombama saznala da postoji i projekat Iceworm ("Ledeni crv"), prema kome je na teritoriji nekoliko puta većoj od Danske pod grenlandskim snegom trebalo da u ledu u tunelima bude ukopano i maskirano 600 raketa dometa 5300 kilometara koje dosežu ciljeve u SSSR, 60 lansirnih rampi, kao i objekti pogodni da u njima 11.000 vojnika živi puno radno vreme pod ledom. U ranim fazama izgledalo je da postoje prepreke za dobijanje dozvole danske vlade za razmeštanje nuklearnih projektila na Grenlandu, pošto vojni sporazum iz 1951. godine o izgradnji vojne baze nije predviđao nuklearno oružje.

Kada se 1958. američki ambasador Val Petersen obratio danskom premijeru Hansenu kako bi razgovarao o mogućnosti realizacije projekta "Ledeni crv", ovaj je odgovorio: "Niste predložili nijedan konkretan plan o skladištenju atomskog oružja. Ne mislim da vaše primedbe zahtevaju bilo kakve komentare s moje strane." Vojska SAD je to Hansenovo izbegavanje odgovora protumačila kao zeleno svetlo za "Ledenog crva".

Taj projekat je testiran kada je nekih 240 kilometara istočno od baze Tjul, pod izgovorom da se gradi naučnoistraživački i meteorološki centar, 1959. godine izgrađen Camp Century koji je radio do 1967. U kampu je boravilo oko 600 ljudi smeštenih u pravom malom gradu ukopanom u osam metara dubokom rovu pokrivenom i zatrpanom snegom. Kamp se sastojao od 26 tunela ukupne dužine gotovo tri i po kilometra. U glavnom rovu nazvanom "Main Street" i dugačkom 300 metara bile su smeštene montažne termički izolovane spavaonice, kuhinja, biblioteka, komandni centar, laboratorije i sala za rekreaciju, kafeterija, bolnica, praonica rublja, komunikacijski centar, dvorana, kapela, berbernica, tuneli za izlaz u slučaju opasnosti. Instalirani su termički izolovani cevovodi za vodu i kanalizaciju, kao i kablovi za struju. Napravljen je niz otvora za hitnu evakuaciju. Energiju je obezbeđivao pod snegom instalirani portabl nuklearni reaktor PM-2A. Pomoću pare duboko u ledu iskopani bunar je osiguravao 10.000 litara slatke vode dnevno, uz proveru da li su u ledu preživeli bacili, na primer kuge, koja je u srednjem veku vladala na Grenlandu.

Pokazalo se, međutim, da je sistem neodrživ zbog toga što grenlandski led nije stabilan, pomera se i urušava zidove, lomi potporne grede i pomera nuklearni reaktor, koji je zbog toga u poslednjoj fazi ugašen, a energetsko snabdevanje obezbeđeno iz generatora pokretanih dizel-gorivom.

U vreme Roberta Maknamare Campus century je napušten. "Ledeni crv" je kao neperspektivan "zaleđen", nuklearni reaktor je ugašen, demontiran, izvučen iz ledenih tunela i odnet, ali je razornim silama leda u pokretu prepušten radioaktivni i drugi otpad uključujući i znatne količine nafte. Pretpostavljalo se da će otpad polako tonuti u dubinu pod teretom snežnog pokrivača koji se nagomilava. Međutim, sadašnji proračuni pokazuju da bi negde oko 2100. sav taj otpad mogao da se nađe na površini. Zbog globalnog zagrevanja i usporavanja Golfske struje, u narednim decenijama količina istopljenog snega bi tamo mogla biti veća od količine novog.

ARKTIK KAO SUEC 21. VEKA

Zbog globalnog otopljavanja i tanjenja leda otvara se severni morski put za civilne, ali i za vojne brodove, koji za dvadeset dana skraćuje vreme prevoza robe iz pacifičkog u atlantski region. U aprilu je ruski predsednik Vladimir Putin je pokrenuo program izgradnje luka i druge infrastrukture radi reafirmisanja ruskog prisustva.

Američki državni sekretar Majk Pompeo je na skupu Ministarskog Arktičkog saveta u Finskoj severni morski put opisao kao "Suecki kanal 21. veka" izjavljujući da se Kini "ne sme dozvoliti da Severni ledeni okean pretvori u Južno kinesko more". Amerikanci smatraju da Kina vidi Grenland i kao lokaciju za luku preko koje bi išla kineska roba na američku istočnu obalu. Pritiskali su Dansku 2018. da onemogući kinesku investiciju u izgradnju tri aerodroma na Grenlandu.

Mada je Trampova floskula o kupovini Grenlanda, ledene površine veće od Teksasa, u većini komentara i analiza opisana kao uvrnuta, neobična, arogantna i smešna, magazin "Atlantik" piše da pojedini eksperti kažu da se to ne može reći za težnju SAD da obezbede jače prisustvo na Grenlandu, koji magazin "Tajm" opisuje kao geografski važan region.

Grenland se u tom kontekstu opisuje i kao severna pomorska raskrsnica, dok se u kontekstu otopljavanja oživljava sećanje i na takozvani Severozapadni prolaz koji su godinama tražili Britanci, a o čemu svedoči saga o stradaloj ekspediciji kapetana Džona Franklina 1848. Dok su bili moćni, taj prolaz su svojevremeno tražili i Portugalci koji su Grenlandu dali ime Lavrador, po čemu je nazvan Labrador.

Magazin "Atlantik" citira urednika danskog lista "Politiken" Mihaila Jarlnera koji kaže da Danska preko volje shvata da je reč o tome da SAD danas žele kontrolu Grenlanda pre svega zbog Arktika, za koji interesovanje pokazuju i Rusija i Kina i drugi i da zbog toga lavira između tri moćnija igrača. Američki sektor na Arktiku je u poređenju sa ruskim, danskim i kanadskim relativno mali – samo u zoni Aljaske, a Trampova "trgovačka ponuda" pokazuje da bi Amerikanci hteli da to nekako promene.

Zašto u tom kontekstu nezgodne asocijacije pobuđuje ona vest iz biološke laboratorije da je crv koji je 42.000 godina bio zaleđen u Sibiru iza polarnog kruga, po odleđivanju oživeo? Da li zbog nagoveštaja da može doći do odleđivanja pomenutog grenlandskog "Ledenog crva"?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---