Beli bubrezi

Pozorište – Beli bubrezi i Testirano na ljudima >

Teorija praznog hoda

Dve premijere Ateljea 212 uhvatile su se u koštac s vrućim aktuelnim temama i problemima, ali je ishod ovog "loženja" ispao prilično mlak

Na sceni Teatra u podrumu tj. Sceni "Petar Kralj" Ateljea 212 29. novembra bila je premijera predstave Beli bubrezi hrvatske spisateljice Vedrane Klepice u režiji Isidore Goncić. Komad se bavi temom žene koja je svedena na telo u patrijarhalnom društvu. Autorka izbegava da svoje likove (ili bolje reći funkcije) prostorno i vremenski odredi, pa ovu dramu možemo tumačiti kako nam drago – kao dramski igrokaz o životu žena od davnih vremena do danas, kao presek stanja savremene žene od najsiromašnije izbe do nekakve srednje klase neoliberalnog kapitalizma ili kao komentar na položaj žene od Balkana do Kine. Rediteljka zaključuje da sve uloge treba da igraju tri glumice (Jovana Stojiljković, Dragana Đukić i Katarina Marković) i jedan glumac (Željko Maksimović) na nekakvom opštem mestu. Kostim Mine Miladinović je sveden, tipski i omogućava akterima da lako pređu iz scene u scenu. Za pozorište koje se bavi telom važna je telesna ekspresija tako da su rediteljka i glumci funkcije likova definisali gestom. U prvoj sceni žene su svedene na životinje koje jedu i kote se, dok u narednim scenama u njihovim pokretima ima nešto od kritike malograđana, da bi na kraju serija pozicija neodoljivo podsećala na stavove socrealističkih skulptura partizanki i bolničarki iz NOB-a. Predstava se završava snažnim gestovima – žena je u patrijarhatu (i neoliberalnom kapitalizmu) podjarmljeno telo i to je to. Gledalac koji makar najpovršnije poznaje teorije tzv. trećeg talasa feminizma i tumačenje gestusa u postbrehtovskoj teoriji razumeće posle pet minuta kuda cilja ova predstava, pa im zato može biti neinteresantna. Međutim, oni koji o tome ne znaju ništa mogu ostati zbunjeni do samog kraja, te ni njima, verovatno, neće biti previše zabavno.

U petak veče na Sceni "Mira Trailović" Ateljea 212 gledali smo premijeru predstave Testirano na ljudima Maje Pelević u režiji Bojana Đorđeva. Predstava se bavi situacijom savremenog čoveka koji živi između virtuelnog sveta društvenih mreža i realnosti. Komad počinje tako što Mentorka (Sofija Juričan) govori publici instrukcije o tome kako da pozitivnim razmišljanjem privuče novac. Ovo je zabavno jer prepoznajemo jednu takvu personu koja je preko Jutjuba zaista davala instrukcije za uspešan život i finansijski prosperitet i tako nesvesno svedočila o banalnoj opsesiji novcem. Međutim, već u narednoj sceni ispostavi se da Mentorka nije glavna junakinja, već samo članica grupe koja ispoveda svoje probleme i pokušava da se iz njih ispetlja. Sledi niz likova i situacija koje će lako prepoznati svako ko bar 15 minuta dnevno provodi na društvenim mrežama (muškarac sa bizarnim seksualnim aspiracijama, žena koja uživa da gleda tuđu nesreću, građanin koji voli da lovi životinjske vrste koje izumiru...). Dok ih gledamo, smenjuju se ideje šta bi sve te scene zajedno mogle da budu: grupa za samopomoć, dobrovoljni učesnici u rialitiju, nevoljne žrtve socijalnog eksperimenta, sve to zajedno... Na kraju dolazi do zaokreta: devojka koja je upadljivo ćutala u stvari je robot Nova/Eva (čuli ste za robota Sofiju?), koja aktere ovog zbivanja koristi kao pokusne kuniće da bi razumela ljude.

Postoji niz sjajnih romana i filmova koji govore o tome šta bi bilo kada bi mašine pokušale da razumeju/oponašaju/(zlo)upotrebljavaju ljude, ali ova predstava se ne bavi ni time. Šta će Evi (Isidora Simijonović) ljudi i zašto bi ih proučavala? Umesto odgovora, predstava se vraća na početak – energičnu plesnu numeru (koreografkinja Isidora Stanišić) u kojoj muzika (kompozitor Luka Papić) "iscuri". Nevolje sa dramaturgijom prirodno se nadovezuju na scenski prostor (Siniša Ilić) i kostim (Maja Mirković) jer akteri treba da se istovremeno nalaze u prostoru za psihološke radionice, šumi, studiju... da budu obučeni kao u svojoj kući, kao za javnu prezentaciju... U želji da se bave različitim fenomenima koji postoje u različitim kontekstima, stvaraoci ove predstave nisu imali dovoljno vremena (pa ni koncentracije) da scenske situacije razviju i da prikažu složenije međuljudske odnose. Umesto toga se "juri" iz scene u scenu, iz jednog u drugi zaokret. Tako predstava o odnosu čoveka i medija, demokratije, fašizma, distopije, prava na izbor, manipulacije, kapitalizma, robota, drugosti, bliskosti, otuđenosti, ekologije, tehnologije... ne stiže dalje od onoga što na društvenim mrežama i sajtovima kritički nastrojeni pojedinci u nekoliko minuta (o)smisle i okače na svom profilu. Pod kojim uslovima bi se mogli sresti Mentorka, koja veruje da se maštanjem o novcu može doći do istog i Avanturista (Ivan Jevtović), koji bez problema može da potroši više desetina hiljada evra da bi ubio slona i o čemu bi razgovarali? Najrealnije, ili ako hoćete najuverljivije su bile Sofija Juričan (Mentorka) i Aleksandra Janković (Romantičarka). Sofija Juričan zato što nam je odigrala lik koji smo odmah prepoznali, a Aleksandra Janković zato što je svoj lik igrala sve vreme i sasvim koncentrisano sa finom maskom pasivno-agresivne žene koja na prvu loptu ne pripada liku Romantičarke, ali ubedljivo objašnjava pozadinu njenog delovanja. Kao da su slutili da se predstava i njena publika neće baš najbolje razumeti, stvaraoci su u programu predstave objavili niz tekstova u kojima objašnjavaju svoje namere. No, teorija u ovom slučaju ostaje teorija čak i kada hoda.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---