---

Nema toga čemu čovek ne može da se prilagodi

Jedan aspekt našeg uma je istovremeno i božanski blagoslov i đavolska kletva: naša sposobnost prihvatanja svega, pod odgovarajućim uslovima, kao normalnog. Kao blagoslov, pomaže nam da preživimo, da se prilagodimo i najtežim okolnostima; kao kletva, čini nas slepim za alternative i, često, društveno impotentnim.

Sociologija ovaj fenomen naziva "normalizacija". Jednostavan je, koliko i ubitačan. Svako društvo ima neke norme koje tretira kao "normalne" (zato se i zovu "norme") – i simbole, ideje, stavove i ponašanja koji se ne uklapaju u te norme. Normalizacija je proces kojim stvari postaju normalne u društvu, i one koje to već jesu, i one koje nisu.

Na primer, LGBT. U nekim društvima je to "normalnije" nego u drugim. Moralni horor u klero-partizanskom sistemu vrednosti, LGBT kod nas polako postaje, ako se nastavi trend, "normalizovan". Ili, prodavanje benzina u Koka Kola flašama na ulici, ilegalna, ali dozvoljena, kupovina deviza na pijačnim ćoškovima, vračare u informativnim emisijama ili svakodnevno dizanje u vazduh mafijaša usred grada. Ili, svakodnevna korupcija, lažiranje stručnih zvanja, nepotizam, partokratija i pornografske "realke". Ili, ekstremna ponašanja u ratu, u zatvorima, u koncentracionim logorima, u izbegličkim kampovima… Ljudska vrsta je preživela zahvaljujući svojoj adaptabilnosti, što je samo drugi naziv za normalizaciju. Nema toga čemu čovek ne može da se prilagodi.

Čak i ekstremno lepe stvari u životu se normalizuju, čineći ih svakodnevnim, neuzbudljivim, čak i psihološki neminovnim. Ovo je poznato kao "hedonic treadmill" (hedonistička traka za trčanje). Dobitak na lutriji, prodaja kompanije, nasledstvo, profesionalna promocija ili nagrade – sve se brzo svede na "obično", "regularno". Koliko god nam je loše ili dobro, mi negde u sebi to na kraju dovedemo do neke srednje temperature, do relativno stabilnog stanja ličnog zadovoljstva, ili bar "normalnosti".

Normalizacija je jedan od glavnih načina oblikovanja percepcije jednog društva o samom sebi. Problem je što elite koje žele apsolutnu moć to takodje znaju i koriste je kao sredstvo vladanja, u koncentrisanom, "turbo", obliku poznatom kao "hipernormalizacija".

Ruski antropolog Aleksej Jurčak je to snažno opisao u svojoj knjizi o raspadu SSSR-a, Everything Was Forever, Until It Was No More. Sve do samog kraja, sovjetski sistem je sebe interno uspešno propagandizovao, ograničavao razmatranje bilo kakvih alternativa do te mere da skoro niko u društvu – političari, mediji, akademija, čak i građani – nije bio u stanju da koncipira druge oblike funkcionisanja, sve dok nije bilo previše kasno da se izbegne kolaps.

Skoro svima je bilo jasno da je sistem neodrživ: ekonomski slom, rat u Avganistanu, gubljenje tehnološke bitke sa Zapadom. Ali u zvaničnom i javnom životu ove misli nisu bile dozvoljene. Zato je slom Sovjetskog Saveza svojim žiteljima u isto vreme bio i nepredvidiv i sasvim normalan. Kao i pad Slobodana Miloševića nama, ili Čaušeskua Rumunima. Jurčak je ovaj fenomen nazvao "hipernormalizacija": istovremeno prihvatanje "entropije sistema" i mitova koji ga lažno podupiru.

Alan Kertis, engleski reditelj, pozajmio je ovaj izraz za naslov svog čuvenog dokumentarnog filma (besplatno na Jutjubu) o tome kako elite na Zapadu, u demokratijama, vladaju bez upotrebe sile nad sopstvenim stanovništvom, pre svega oblikovanjem percepcije i javnog mnjenja. U tom smislu, Kertis je intelektualno reinkarnirao i Mišela Fukoa i Antonija Gramšija, koji su se bavili istom temom. Fuko je i sam koristio izraz "normalizacija", dok je Gramši poznat po pojmu "hegemonije": ne fizičke, nego simboličke, narativne (ideološke) prisile, "simboličkog nasilja".

Ključna metodologija (hiper)normalizacije je kontrola medijsko-obrazovnog (simboličko-narativnog) sistema od strane vladajuće elite. Njima one normalizuju stavove, ideje i ponašanja. Njima one postavljaju modele. Njima one mogu da normalizuju neznanje, korupciju, pljačku, hipokriziju ili poltronstvo, ali i konzumerizam, zaduživanje, privatizaciju svega, ekološku katastrofu i društveni darvinizam, u nešto normalno i, čak, poželjno.

(Hiper)normalizacija je društvena anestezija koja odlaže rešenja mnogih problema sa kojima se danas suočavamo. Sve nam deluje kao da će ovako biti zauvek. Sve dok nije.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---