RAZLIČITI POGLEDI: Prisustvo Vladimira Putina na ceremoniji u Jerusalimu...

---

Ko snosi deo krivice za izbijanje Drugog svetskog rata? Šta predstavlja Armija krajova? Kako je poginuo Vladislav Sikorski? Da li je Crvena armija odgovorna za pokolj u Varšavi? Da li je Čerčil to znao? Ko je bio Stjepan Bandera? Različito tumačenje istorije doprinosi podgrevanju hladnog rata koji je ponovo podelio svet

Predsednik Poljske Andžej Duda odbio je da dođe u Jerusalim na obeležavanje 75. godišnjice oslobađanja koncentracionog logora Aušvic. Razlog je bio taj što je predsednik Rusije Vladimir Putin bio pozvan da održi govor, a on, Duda, nije iako se mesto koje je postalo metafora za užas nalazi u njegovoj zemlji. Putin zato nije bio pozvan u Poljsku na obeležavanje godišnjice oslobođenja koncentracionog logora Aušvic iako su ga oslobodili vojnici Crvene armije. Rukovodstva dveju zemalja uzajamno se optužuju da snose deo krivice za početak Drugog svetskog rata pozivajući se na istoriju, a zapravo se oslanjaju na poluistine.

U Jerusalimu su se na obeležavanju datuma koji ukazuje na najveće strahote u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, ali i pobede nad nečoveštvom, skupili predsednici država i vlada četrdeset i pet zemalja. Većina Izraelaca nije bila nimalo oduševljena time. Zemlja je zbog visokih inostranih zvanica danima bila mestimično blokirana. Bulevarima glavnog grada i auto-putevima jurile su kolone šefova tuđih zemalja i njihove pratnje uz domaće obezbeđenje.

Pored velikog broja predstavnika domaće i svetske svekolike elite, na svečanost je pozvana tek šaka preživelih logoraša. Mnogi Izraelci su to tumačili kao manjak poštovanja prema žrtvama logora, smatrali da je ogromnu sumu novca potrošenu na gošćenje uvaženih stranaca trebalo uložiti u boljitak preživelih logoraša i ustanova kulture sećanja na Holokaust. Ovako se obeležavanje oslobođenja Aušvica pretvorilo u predizbornu kampanju za dosadašnjeg premijera Izraela Benjamina Netanjahua, koji je, uzgred budi rečeno, optužen zbog nekoliko finansijskih malverzacija, a kome izraelski parlament nije odobrio imunitet.

Nedelju dana kasnije, izraelski memorijalni centar Jad Vašem uputio je svetskoj javnosti izvinjenje što je gostima prikazao dokumentarni film u kome se "potkrao niz netačnosti i koji je neuravnoteženo prikazivao istorijske činjenice". Levo-liberalni list "Harec" kritikovao je da je u njemu zastupljena "proruska linija".

Šta da se kaže, ako na temu Holokausta više nije pouzdana ni institucija, koja se zahvaljujući svom ogromnom arhivu i velikom broju eksperata smatra najmerodavnijom na svetu za tu istorijsku tematiku? Bojim se da je izvinjenje Jad Vašema politički motivisano, da rukovodstvo nije bilo imuno na američke pritiske, pa sa utoliko više opreza pokušavam da iznesem podatke koji ukazuju na prekrajanje istorije i uvlačenje teorija zavere u nauku.

POKOLJ U KATINSKOJ ŠUMI

Prepucavanje na relaciji Moskva–Varšava počelo je kada je ruski ambasador u Poljskoj Sergej Andrejev izjavio kako je Poljska sukrivac za Drugi svetski rat, da je doprinela njegovom izbijanju. Tvrdio je da je tadašnja vlada u Varšavi sprečila stvaranje koalicije protiv Hitlera i time prisilila Moskvu da sklopi pakt sa nacističkom Nemačkom. Ta neočekivana provokacija je došla sa relativno niskog nivoa, nije je izgovorio niko iz Kremlja, ali je u poljskim ušima strašno odjeknula.

Na šta je Rus aludirao? U toku leta 1939. godine ruska strana je zaista predlagala Velikoj Britaniji i Francuskoj stvaranje nekog pakta ili ugovora. Te dve zemlje su pristale, ali samo na veoma niskom diplomatskom nivou, iako su pre toga premijer Ujedinjenog Kraljevstva Nevil Čemberlen i francuski premijer Edvard Daladje marta 1938. godine otputovali u Minhen Hitleru na noge. Staljin je želeo takav skup u Moskvi radi dogovora o interesnim sferama u Evropi i bio je razočaran. Autoritarna poljska vlada naginjala je svemu što je antisovjetsko. To, između ostalih, potvrđuju britanski istoričar Norman Dejvis, nemački istoričar Volfgang Benc i sovjetski diplomata i Staljinov prevodilac Valentin Tereškovi. Nečeg, dakle, u tome ima, mada mislim da je nazvati Poljsku sukrivcem preterivanje, poluistina, a to znači prekrajanje istorije.

Poljsko užasavanje nad Rusijom utemeljeno je pre svega u masakru kod Katinske šume blizu Smolenska. Masovne grobnice su 1942. godine pronašli prinudni radnici u Poljskoj. Nacistička propaganda je 11. aprila 1943. objavila da su pronađeni posmrtni ostaci 4.400 poljskih intelektualaca i vodećih oficira koji su aprila i maja 1940. godine ubijeni po naređenju Moskve. SSSR je to demantovao i tvrdio da je to učinila nacistička vlast. Celi svet izvan Hitlerove koalicije je u tom trenutku poverovao Moskvi, od Berlina se očekivao svaki užas, svaka laž. Posle rata su zapadni istoričari počeli da ispituju događaje i sumnja je ponovo pala na Sovjete, ali tek je Mihail Gorbačov 13. aprila 1990. godine objavio dokumenta koja dokazuju da je zaista lično Staljin naredio pokolj. Ne samo u Katinskoj šumi, nego i na raznim drugim mestima pobijeno je oko 25.000 članova poljske elite. Aprila 2010. godine Vladimir Putin i tadašnji predsednik Poljske Donald Tusk zajedno su položili venac u Katinu i poklonili se pred senima žrtava NKVD-a, što znači da je i Putin konačno priznao taj zločin.

POLJSKA VLADA U IZBEGLIŠTVU

Veoma važno po odnose dveju zemalja, a do kraja nerazjašnjeno, jeste šta se sve dogodilo tokom varšavskog ustanka između 1. avgusta i 2. oktobra 1944. godine. Literatura o tome gotovo je nepregledna i kontroverzna. Iako se suštinski bitno razlikuje, situacija u Poljskoj će se lakše razumeti ako se donekle uporedi sa nekim događajima u Jugoslaviji.

Jugoslavija je posle okupacije pocepana, nastale su državice kao "Nezavisna država Hrvatska" ili Nedićeva Srbija; Poljska je prosto ukinuta, njena teritorija postala je "generalni guverneman" nemačkog rajha, nije bilo nikakve vlasti koju bi Berlin mogao da prizna; jedan broj poljskih političara je preko Francuske pobegao u London i organizovao vladu u izbeglištvu, koja može da se uporedi sa jugoslovenskom vladom u izbeglištvu; u samoj Poljskoj su se organizovale jedinice otpora, najjača je bila Armija krajova – poljska armija u domovini – koju je priznavala poljska vlada u izbeglištvu kojoj je predsedavao general Vladislav Sikorski. Armija krajova sa oko 350.000 članova može da se uporedi sa jugoslovenskom "vojskom u otadžbini" pod komadom Draže Mihailovića, pogotovu što je poljska direktiva bila da se bavi špijunažom, donekle sabotažama, ali da se nikako ne upušta u otvoreni sukob sa nemačkom okupacionom silom da ne bi prouzrokovala represiju nad civilnim stanovništvom. Nemce je valjalo napadati tek kada Nemačka poklekne, ali onda navaliti da se "preseku tetive poklekle vojne sile".

Nasuprot njoj, postojala je i komunistička Armija ludova – Narodna armija – koja je bila u vezi sa poljskim komitetom u Moskvi, ali je imala samo stotinak hiljada pripadnika, pa poređenje sa narodnooslobodilačkim pokretom u Jugoslaviji nije moguće. Ona nije imala snage da napada, a kamoli da oslobađa teritorije. Nije dolazilo ni do sukoba između Armije krajova i Armije ludove, a samo veoma sporadično do kontakta i saradnje.

Do 1944. godine došlo je do mnogih promena. General Sikorski je poginuo u avionskoj nesreći – o čemu će još biti reči – izvršen je atentat na Hitlera, Crvena armija ređala je pobedu za pobedom, zapadni saveznici su se iskrcali u Normandiji i napredovali ka Berlinu. Poljska vlada u izbeglištvu je shvatila da neće imati nikakvog uticaja nakon pobede nad Hitlerom ako nešto pod hitno ne preduzme. Naslednik Sikorskog Stanislav Mikolajčik je, zahvaljujući posredovanju Čerčila, uspostavio kontakt sa Moskvom i preko Kaira doputovao u sovjetski glavni grad. O tome je detaljno pisao u svojim memoarima. Dočekao ga je Vjačeslav Molotov i ledenim glasom upitao: "Šta vi hoćete?" Rekao je da kao predsednik poljske vlade želi da razgovara sa Staljinom. Odgovor je bio da je Staljin zauzet vojnim operacijama, da će ga na kratko primiti, a Poljak neka razgovara sa Komitetom nacionalnog oslobođenja, koji je pripreman kao alternativa poljskoj vladi u Londonu. Kad je 1. avgusta počeo ustanak u Varšavi, Mikolajčik je bespomoćno sedeo u vili koja mu je dodeljena u Moskvi.

BITKA ZA VARŠAVU

Borba za oslobođenje Varšave sopstvenim snagama bila je odlučujuća za ustrojstvo istoka Evrope posle pobede nad Hitlerovom Nemačkom. To je režim u Moskvi veoma dobro znao, otvoreno je pitanje da li su zapadne sile, pre svega Čerčil, u potpunosti bile u toku. Ja polazim od toga da Čerčil nije samo znao, već je i prihvatio šta će se dogoditi.

Radio Moskva je 29. jula pozvala građane Varšave na ustanak ne pominjući ni jednu od organizacija otpora. Armija krajova uspela je, u sadejstvu sa Crvenom armijom, da oslobodi nekoliko gradova na istoku Poljske, ali bi posle svakog takvog uspeha njeni borci bili razoružani. Verovatno su komandanti u Varšavi sumnjali da se to može dogoditi i njima, ali su smatrali da je bitno da se po završetku rata može reći da su Poljaci sami oslobodili svoju prestonicu. Očigledno je razvoj slično procenila i sovjetska strana jer to nije dozvolila.

U centru Varšave došlo je do velikih uličnih borbi. Iako su nemačke snage bile višestruko jače i po brojnom stanju i po naoružanju, ustanici su uz strahovite gubitke oslobađali kuću po kuću, dvorište po dvorište, kvart po kvart, nadajući se pomoći sovjetskog i britanskog ili američkog vazduhoplovstva, kao i da će borci Crvene armije stići u pomoć. Crvenoarmejci su, međutim, do 14. septembra oslobodili delove grada istočno od reke Visle i onda stali. Od uličnih borbi bili su udaljeni tek stotinak metara, ali je glavni štab zabranio da se mešaju u nastavak borbe za Varšavu.

Nemci su povukli sa fronta nekoliko esesovskih jedinica i poslali ih u Varšavu, Hajnrih Himler je izdao naređenje da se u glavnog gradu Poljske pobiju svi građani, ne samo oni koji su nosili oružje, nego i starci, žene i deca. Oficiri Crvene armije mogli su masakr da posmatraju preko svojih dvogleda. Armija krajova je kapitulirala 1. oktobra, Crvena armija umarširala je u ruševine nekada tako lepog grada tek 17. januara 1945. godine.

Nemoguće je da britanska obaveštajna služba nije bila upoznata sa svim pojedinostima. Čerčil nije intervenisao kod Staljina iako su bili u stalnom kontaktu. Britanski premijer je još 1942. godine posetio Staljina. Nije bilo samo teških pregovora o sovjetskom zahtevu da zapadne sile otvore drugi front u Evropi, nego i intimnih, prijateljskih sastanaka. Na jednoj večeri učestvovala je i Staljinova kćerka Svetlana, koja je studirala engleski jezik. U svojoj autobiografiji je zabeležila: "Bilo je dosadno, razgovarali su o politici."

Zabeleženo je, međutim, i da su se dvojica lidera povukla da razgovaraju u četiri oka ("u četiri oka" obično znači uz prisustvo samo prevodilaca) i uz mnogo odlične hrane pili do zore. O tome u svojim memoarima svedoče sovjetski prevodilac Valentin Tereškov i britanski prevodilac major Artur Herbert Birs, mada veoma diskretno, ne ulazeći u detalje ovih moskovskih noći. Sve u svemu, Čerčil je sve vreme rata imao otvorenu liniju sa Staljinom, imali su ličan odnos.

POGIBIJA SIKORSKOG

Poljski predsednik vlade u izgnanstvu Vladislav Sikorski poginuo je na nerazjašnjeni način 4. jula 1943. godine. O tom incidentu isplela se teorija zavere na najvišem nivou.

Nemački pisac Rolf Hohut je svetsku slavu stekao 1963. godine svojom dramom Namesnik o Aušvicu, u kojoj kritikuje papu Pija XII da se nemarno odnosio prema Holokaustu. Narodno pozorište u Beogradu postavilo ga je na scenu 1966. godine. Hohutova drama Vojnici objavljena kao knjiga i premijerno izvedena 1967. godine, pretežno se bavi britanskim bombardovanjem Drezdena pred sam kraj rata, koji vojnički nije bio potreban, za cilj je imao samo ubijanje što većeg broja civila. Hohut tvrdi da ga je naredio lično Čerčil, ali takođe i da je organizovao ubistvo predsednika poljske vlade u izbeglištvu Sikorskog, da se radilo o perfidno isplaniranoj likvidaciji političara koji je postao smetnja za britanske odnose sa SSSR. Kada su pisca zbog toga oštro kritikovali, ukazivali da se radi o uvredljivoj izmišljotini i senzacionalizmu radi većeg književnog uspeha, tvrdoglavo je nastavio da iznosi tobožnje dokaze.

Činjenica je da je 4. jula 1943. nešto posle 23 sata, sa aerodroma u Gibraltaru poleteo četvoromotorni bombarder britanskog ratnog vazduhoplovstva liberator AL S23. U avionu se nalazilo šesnaest osoba: predsednik vlade Sikorski, šef generalštaba poljske vojske Tadeus Klimecki, britanski pukovnik Viktor Aleksander Kazelet, njihova pratnja i sedam članova posade. Pet minuta posle poletanja pilot češke nacionalnosti Edvard Prhal javio je da se nalazi na visini od 50 metara i da ne uspeva da podigne letelicu, koja se posle toga strmoglavila u more. Poginuli su svi putnici osim pilota, koji je začudo sa lakšim povredama spasen iz vode. U toku istrage o nesreći on je izjavio da je zakazao visinski upravljač. To je dokazano i prilikom ispitivanja ostataka aviona koji su preneti u Englesku, ali nije utvrđeno šta ih je blokiralo. Prhal se posle rata vratio u Čehoslovačku i radio na aerodromima. Kada su ga tamošnji novinari zamolili da potvrdi da je Sikorski namerno ubijen, rekao je samo: "Komunisti ne mogu da zamisle da državnik može da umre prirodnom smrću." Nije čudo što se tako držao jer je samom činjenicom što je ostao živ mogao da bude optužen kao saučesnik.

Još za vreme rata nastale su legende o ubistvu Sikorskog. Bilo je teza da je u atentat umešan i poljski general Vladislav Anders, koji je stajao na čelu konkurentskog poljskog korpusa od oko 50.000 vojnika. Njegova jedinica, nazivana i "Andersova armija", borila se protiv Nemaca u Africi na strani britanske vojske. Nacistička obaveštajna služba javno se hvalila u listu "Felkišer beobahter" da je njihov agent u Gibraltaru sipao šećer u gorivo aviona, što sigurno nije tačno, jer niti su nađeni tragovi šećera, niti bi to moglo da utiče na visinski upravljač.

Nekoliko ozbiljnih nemačkih medija, tako i "Špigel", kritikovalo je u svojim recenzijama Hohuta, pišući da je neozbiljno Čerčila nazvati ubicom, ali pisac je nastavio da insistira kako mu je Džejn Ledig-Rovolt rekla: "Znali smo da je u Gibraltaru i da će te noći biti mrtav..." Hohut je obećao da nikad neće odati njen izvor, ali je pitao da li je Čerčil uopšte znao za pripremu atentata. Odgovorila je: "Sasvim sigurno jeste. Poznajem nekog ko je zbog toga lično morao kod Čerčila, on je bio veoma utučen, ali je tvrdio da nema izbora..."

Džejn, koju su u Nemačkoj ironično nazivali "lejdi Džejn", bila je Britanka i za vreme rata radila za jednu od britanskih obaveštajnih službi; posle se udala za nemačkog izdavača Hajnriha Marija Lediga Rovolta. Nije stoprocentno pouzdan svedok, ali je ipak dovoljno poznata da ne može da se ignoriše šta je izjavljivala.

Velika Britanija je Hohuta proglasila nepoželjnom osobom, engleska pozorišta su odbila da igraju Hohutov komad Vojnici. Tim povodom je neko navodno upitao Entonija Idna, koji je za vreme rata kao ministar inostranih poslova koristio isti taj avion, doduše sa drugom posadom, da li se seća "kako smo smaknuli Sikorskog?" On je odgovorio: "Bože, to sam valjda smetnuo s uma."

ANTISEMITSKI HEROJI

Da li se uopšte može zamisliti da političar formata Vinstona Čerčila lično naredi političko ubistvo? Vojskovođe i političari koji predvode svoje zemlje u vreme rata svesno računaju sa smrću bezbroj mladih ljudi, kolokvijalno rečeno, "šalju ih u smrt". Prihvataju i smrt bezbroj civila kao "kolateralnu štetu". U Nemačkoj su pacifisti nosili plakate "Vojnici su ubice". Ministarstvo odbrane ih je tužilo za uvredu i klevetu. Savezni ustavni sud u Nemačkoj je 7. novembra 1995. godine doneo pravosnažnu presudu da javno nazivanje vojnika ubicama "u određenom kontekstu" nije kažnjivo kao uvreda, jer vojnike dakako obučavaju da ubijaju.

O poljskoj "vojsci u otadžbini" u poslednje vreme se opet mnogo diskutuje kako u Poljskoj tako i u Nemačkoj. Trodelna televizijska serija Naše majke, naši očevi prikazana na Drugom programu nemačke državne televizije ZDF, u nekoliko scena prikazuje kako pripadnici Armije krajove izručuju Jevreje esesovcima. Poljska je protestovala na svakom mogućem nivou rekavši da se umesto pomirenja insistira na ponovnom razvijanju mržnje. Urednici su se izvinili, ali najugledniji jevrejski medij u Nemačkoj "Jevrejska algemajne" je u nekoliko članaka insistirala kako je Armija krajova bila antisemitska organizacija. Jevrejski list navodi da je odbila da podrži poznati ustanak u Varšavskom getu, a da su se zbog toga poljski Jevreji pridruživali Armiji ludova, koja je u osnovi bila komunistička. Današnja poljska propaganda to je preokrenula i tvrdi da nisu proganjani Jevreji, već komunisti, pa makar bili i Jevreji.

Činjenica je da se u Poljskoj Armija krajova slavi kao herojska organizacija, a antisemitskih ispada u Poljskoj bilo je i posle oslobođenja od nacista, pa nije poželjna obrada složenih odnosa mnogih Poljaka sa poljskim Jevrejima pre i za vreme okupacije. Publicista Jan Tomaž Gros u svojoj knjizi Susedi opisuje masakr nad Jevrejima u gradiću Jevabne bez ikakvog učešća nemačkih okupacionih snaga i koliko je poljskih seljaka učestvovalo u "lovu na sakrivene Jevreje", koliko njih je izdalo Jevreje koji se skrivali "za sitne poklone".

OD HLADNOG DO VRELOG RATA

Vredi zabeležiti i prijateljstvo, gotovo savezništvo, Poljske i Ukrajine u proglašavanju za nacionalne heroje istaknute progonioce Jevreja za vreme Drugog svetskog rata. U današnjoj Ukrajini najlakše je to pratiti kroz odnos prema Stjepanu Banderi.

Bandera se rodio 1909. godine u selu Stari Ukrinov u Galiciji, tada delu Austro-Ugarske. To je bitno napomenuti zbog toga što se ta teritorija svaki čas nalazila u drugoj državi. Najkraće rečeno, posle Prvog svetskog rata ušla je u sastav Poljske, 1939. teritorija je postala deo SSSR, posle Drugog svetskog rata deo Ukrajine kao sovjetske republike, a danas se nalazi na zapadu samostalne Ukrajine.

Bandera je 1934. godine osuđen na smrt zbog učešća u ubistvu poljskog predsednika vlade Bronislava Pierackog, ali je kazna preinačena u doživotnu robiju. Nakon što je Sovjetski Savez na osnovu pakta sa Hitlerom preuzeo taj deo Poljske, pušten je na slobodu. Postao je agent nemačke vojno-obaveštajne službe Abver, posle nemačke okupacije osnovao je Legiju ukrajinskih nacionalista i s njom učestvovao u borbama protiv Crvene armije. Njegove jedinice su aktivno učestvovale u pogromima Jevreja, preuzeli su od esesovaca dobar deo ne samo hapšenja, nego i masovnog ubijanja, tako i u mestu Babin Jar, kada je za nekoliko dana ubijeno 33.000 Jevreja.

Već pomenuti list "Jevrejska algemajne" piše da esesovci nisu znali ni ruski, ni ukrajinski, nisu mogli da ustanove ko su Jevreji, njih su privodili smrti Ukrajinci, saradnici okupatora. Međutim, Bandera je preterao pokušavajući da osnuje nezavisnu ukrajinsku državu. Zbog toga su ga uhapsili i odveli u koncentracioni logor Saksenhauzen, gde je, doduše, važio za "prominentnog" logoraša, imao je dvosoban stan i bio hranjen kao esesovci. Posle završetka rata ostao je pod lažnim imenom da živi u Nemačkoj, gde je ubijen 1959. godine. Nemačke vlasti su kao ubice označile pripadnike sovjetske tajne službe.

Zašto toliko o njemu? Zar nije u svakoj zemlji bilo saradnika okupatora, izdajnika? Jeste, ali u današnjoj Ukrajini je taj čovek, koga mnogi smatraju teškim ratnim zločincem, zvaničnim predsedničkim ukazom proglašen za narodnog heroja, širom zemlje mu je podignuto 46 spomenika, mnoge ulice nose njegovo ime. Za istok zemlje, za Donbas, u kome se pitaju Rusi, on je ratni zločinac. Pored svega ostalog, i odnos prema njemu deli tu zemlju.

Danas je čak i sećanje na obračun sa fašizmom postalo deo hladnog rata, nametanje različitih interpretacija istih događaja i ličnosti. Prekrajanje istorije je fitilj koji namerno ili nesmotreno može da dovede do pretvaranja hladnog u veoma vreli rat u čijem slučaju bi ruske oklopne jedinice kroz zapadnu Evropu mogle da prođu kao nož kroz puter. Komanda NATO-a čak i ne taji takav odnos kopnenih snaga, te da bi u tom slučaju jedini odgovor mogla da bude upotreba nuklearnog oružja, što bi ujedno bio i smak sveta.

U jeku novog hladnog rata, trvenja novodefinisanog Zapada i Rusije, rusko-poljska granica je najosetljivija linija dodira. Kubanska kriza je 1962. godine izbila kada je Sovjetski Savez postavio rakete isuviše blizu Sjedinjenim Američkim Državama; danas se američke rakete u Poljskoj nalaze pod nosom Rusije. Godine 1962. na čelu zapadnog bloka stajao je racionalni, energični Džon F. Kenedi, na čelu SSSR neuračunljivi Nikita Hruščov. Danas se neuračunljivim može smatrati američki predsednik Donald Tramp, a Putin razložnim i smirenim. Trenutna opasnost od pretvaranja zamenskih u otvorene sukobe, hladnog u vrući rat nije velika. Samo što je trend u svetu već duže vreme negativan.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---