---

Zatvaranje škola 15. marta bilo je opravdano. Tada smo jako malo znali o kovidu 19. Četiri meseca kasnije, znamo da je rizik obolevanja za decu veoma mali u poređenju sa starijim ljudima. Da li to znači da bi deca trebalo da se vrate u škole 1. septembra? Konačna odluka može još da sačeka. Ali vreme za javnu debatu je sada

Dečji vrtići su počeli da rade ubrzo nakon ukidanja vanrednog stanja. Za sada sam video tek nekoliko vesti o zarazi u vrtićima. Obolelo je uglavnom osoblje. Nema vesti o tome da je neko malo dete ozbiljno obolelo ili umrlo. Nedavno istraživanje rađeno u Nemačkoj na uzorku od 1500 dece i 500 nastavnika, pokazalo je da tek 0,6 odsto ispitanih ima antitela na kovid 19.

Osim toga, rizik zbog kojeg su škole zatvorene 15. marta nije eliminisan zatvaranjem škola. Ogroman broj dece je posle ukidanja vanrednog stanja počeo normalno da izlazi napolje i da se svakodnevno druži s prijateljima. Prošetajte bilo kojim parkom, igralištem ili mestom gde se sakupljaju deca i omladina. Ne postoji nikakva fizička distanca među mladima (niti je to moguće primeniti). Ovo važi za svu decu – vrtićku, školsku i srednjoškolsku. Deca su već izložena riziku zaražavanja i prenošenja. Ako verujete da će vam se dete zaraziti, potpuno je svejedno da li će se zaraziti u vrtiću, školi ili parkiću.

Ima roditelja koji u strahu zbog virusa još uvek ne puštaju decu napolje. Razumem taj strah, ali mislim da će i ti roditelji popustiti, ranije ili kasnije. Držati decu u kući nekoliko meseci sa znanjem da se ostali drugari igraju napolju, može da dovede do druge vrste problema. Kako za decu tako i za roditelje.

PRIORITETI JAVNE POLITIKE

Šteta koja nastaje ako deca odsustvuju iz škole je neprocenjiva. Najvažniji problem je nadzor nad onim što deca rade. Lako je preko video-klipa objasniti i zadati zadatke za sutra. Ko će da nadzire da li su deca uradila domaći? I kako su ga uradila? Ko će da im objasni ako pogreše? Do petog-šestog razreda roditelji još mogu da prate gradivo i lako objašnjavaju deci kako bi trebalo raditi. Posle toga, postaje teško i za njih.

Nadzor ne može da se vrši efikasno čak i kada roditelji rade od kuće. Kako li će tek ako moraju da rade van kuće? Ne bi trebalo da se zavaravamo. Teret obrazovanja koji su roditelji podneli ovog proleća se neće ponoviti. Većina roditelja će jednostavno odustati od nadzora, prepuštajući stvari da teku svojim tokom.

Nastava koja se odvija isključivo preko televizije upropastiće narednu školsku godinu. Nadzor će biti slab, rezultati će biti prosečni. Na kraju će škola i roditelji morati da se suoče sa sledećim izborom: ili da se ovi slabi rezultati ozvaniče lošim ocenama, ili da se svima ponovo poklone ocene, da bi se izbeglo javno priznanje da su rezultati slabi. S tim što će roditeljski pritisak na škole da se deci poklanjaju ocene sada biti daleko veći, u poređenju sa prethodnim godinama. Ali i mnogo opravdaniji.

Najveći rizik povratka u škole zapravo nije za decu, već za nastavnike (kao i za osoblje u vrtićima). Najugroženiji nastavnici (koji imaju slab imunitet, hronične bolesti kao na primer dijabetes, srčane probleme, gojaznost itd. za koje se pokazalo da uvećavaju rizik obolevanja i smrtnosti), mogu da privremeno ostanu kod kuće uz finansijsku potporu (nikakvo otpuštanje ne dolazi u obzir). Umesto njih, škole mogu da uposle buduće nastavnike, kojima će ovo biti odlična praksa.

Odakle pare za ovako nešto? Na početku krize davali smo finansijsku pomoć onima kojima je bila potrebna, ali i onima kojima nije. Pre nekoliko dana SPC je dobila milijardu dinara (8,5 miliona evra) da završi Hram. Možda je sada vreme da porazmislimo o prioritetima javne politike? Finansijska pomoć trebalo bi da bude usmerena u one privredne grane koje imaju pad prihoda zbog pandemije, i koje zbog toga moraju da otpuštaju zaposlene. Sve druge potrebe, koje nisu vezane za pandemiju, mogu da pričekaju.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---