Serija – Stateless >

Nije svaka kuća dom

Premda tu ima diskutabilnih, ako ne i pogrešnih autorskih skretanja kao takvih, Stateless vredi pogledati i izučiti, kako zbog onoga što u svom konačnom vidu nudi, tako i zbog onoga što tako nesmotreno zaobilazi ili gura u drugi plan

Piše Slavoj Žižek negde u završnoj četvrtini svoje studije Protiv dvostruke ucene (preveo Dušan Maljković, objavila Laguna): "Zapadna ideologija srednje klase ima dva suprotna svojstva: ona pokazuje arogantnu veru u nadmoć sopstvenih vrednosti (univerzalna ljudska prava i slobode), ali je, istovremeno, opsednuta strahom da će njen "mali raj" biti pod opsadom milijardi van njega, koje je globalni kapitalizam otpisao budući da ne proizvode niti troše robe. Strah pripadnika srednje klase jeste da će završiti u redovima otpisanih. Jasan izraz te "želje za Zapadom" predstavljaju izbeglice-migranti; njihova želja nije revolucionarna, to je želja da se za sobom ostavi sopstveno razrušeno carstvo i naseli obećana zemlja razvijenog Zapada..."

Naravno, posve slučajno negde po tom tragu barem u tim ranim fazama koncipiranja i strukturiranja priče i njenih nosećih značenja kretali su se i autori aktuelne australijske mini-serije Stateless, među kojima je i znamenita Kejt Blančet. Ona se izvrsno pokazala u svom ranijem ovogodišnjem iskoraku na polju televizijskog izraza i sadržaja – odličnoj seriji Gospođa America; slučaju pomenute Stateless, gde je Blančet jedna od kreatora, izvršna producentkinja i u kojoj glumi jednu od značajnijih epizodnih rola, za razliku od implikacijama domaćinski bogate Mrs. America, ideološki okvir, nužan kada su u pitanju takvi i tako postavljeni radovi, brzo se iscrpljuje i razobličuje u svojoj nepotrebno naglašenoj jednostavnosti. Naime, Stateless, kako je nedvosmisleno naznačeno na odjavnoj špici, priča je zasnovana na istinitim događajima i tiče se sudbina nekoliko potpunih neznanaca koje će se neizostavno i sve upadljivije preplitati među zidinama i ogradama tamošnjeg, očito ne preterano humanog centra za migrante, ali se, u poređenju sa Gospođom Amerikom, reklo bi se, svesno i ciljano zadržava na tački ilustracije zanimljivih epizoda iz stvarnosti, ne zalazeći dublje u koren i predistorije tu okupljenih i sjedinjenih priča, uključujući i izlaganje konteksta koji je tako ekonomično ilustrovan u gorenavedenom Žižekovom opažanju.

Stateless time gubi na zgodnoj prilici da dobaci do kota istinskog tragizma i neke šire i univerzalnije relevantnosti, naravno, osim onoga što prikaz priče o slučaju kada je ustanovljeno da je u migracionom centru zatočena/zadržana i australijska državljanka već sama po sebi neizostavno nosi, a što je dovoljno za potcrtavanje lake i brzopotezne teze o surovoj rigidnosti i dehumanizovanosti birokratije (i) u tom delu društvenog života. Naravno, to može biti posmatrano i prihvatano i kao sasvim rezonski i opravdan odabir autora/kreatora da priču zadrže baš unutar međa te dimenzije i tih konkretnih slučajeva. Ipak, čini se da upravo to "kastrira" makar samo teoretski vidno potentniju priču, te se stiče utisak da je dosta toga zanimljivog i vrednog pažnje otpalo, čak možda i zanimljivije od onoga što smo na kraju u prilici da pogledamo u šest sati trajanja ove serije. Osuda birokratije, koja, gle čuda, ni ne mora da teži empatiji kao ionako varljivom konstruktu na društvenom nivou, ipak je previše laka i odveć lako dostižna meta, a ukazivanje na prapočetak migrantskog hoda po mukama do australijskog mira i berićeta svakako bi dovelo do priče koja se u svom "prozivačkom" žestu ne zadržava samo na najočiglednijim metama. Zašto tu nevoljnici kreću na duge i zbilja neizvesne putešestvije u druge kutke planeta, šta je to što dovodi do nemira, ratovanja, eksplozija verskog radikalizma, ekonomskih sunovrata, brutalnog ugrožavanja ionako nisko postavljenih ljudskih prava... u tim delovima sveta na način na koji je to izloženo u ovom ostvarenju ostaje unutar skupa potrošnih i vidno zauzdanih opštih mesta. Što je, da potcrtamo, jedan od mogućih izbora kreatora, ali što dovodi i do pitalice sa čime su tačno oni ovde polemisali – sa uzrocima koji dovode do toga, a što je takođe naznačeno na odjavnoj špici završne epizode, da je danas više od sedamdeset miliona ljudi izmešteno iz svojih matičnih država, uključujući i ogroman broj malodobnih, ili sa migrantskom politikom Australije i sistemima na kojima ona počiva, a ta politika je ionako otvoreno reaktivne prirode i u samom zametku je osmišljena tako da štiti "mali raj" od naleta i najezda "otpisanih" koji su za sobom ostavili "sopstvena razrušena carstva"?

Kako je, sve i kada su nedostatnosti i upitni izbori i potezi i očigledniji nego što je to ovde u pitanju, teško zažmuriti pred krajnjim dostignućima u drugim aspektima, stoji i ocena da je Stateless serija koja zadovoljava i koja deluje sasvim funkcionalno, čak i u kontekstu viđenijih i ambicioznijih televizijskih radova na serijske teme. Postoji izvestan napor da se priča umerenim dramaturškim i narativnim sinkopama oneobiči i suptilnije gradira nego što bi to bio slučaj da se su se autori držali nepobitno linearnog pristupa, ali, i uprkos tome, Stateless ipak pokazuje podosta dokaza sada već neizbežnih stilema australijskog izraza prisutnih i vidljivih i na polju filma. Krajnji okvir biva bezrezervni verizam, te i pomenuta odstupanja zapravo predstavljaju tek ograničen otklon u odnosu na klasičan fabularni stil kao glavnu stilsku odrednicu i ideju-vodilju u kreiranju i u pristupi ovoj priči koja je već u samom svom povoju osuđena na taj realistički prosede. Pominjani australijski dominantni tipski okvir ostaje krajnja mera i ovog televizijskog ostvarenja, čiji autori takođe, uključujući i rediteljku Džoselin Murhaus, koja je režirala tri epizode, a koja je nekada silno obećavala, na konto prvog celovečernjeg filma Dokaz (Proof, 1991), ostaju odani nemalim, ali suštinski ipak sputavajućim plodovima sredine puta. To za posledicu ima teško osporivu upotrebljivost ovog "proizvoda", koji ipak ne uspeva da pobedi brojne prepreke na putu ka zasluženoj tituli odvažnijeg i nesvakidašnjijeg rada na društveno izrazito važne i aktuelne teme.

S tim donekle u vezi, teško se išta iole utemeljenije može zameriti arhitektonici i vođenju priče, u kojoj, doduše, ima primetnog "lobovanja", odnosno, zgodno prisutnih podudarnosti, preklapanja, kao i podosta neprikriveno ogoljenog i svrsishodnog ukrštanja likova. Osim toga, krak priče koji se tiče australijske stjuardese Sofi (u sasvim solidnom tumačenju Ivon Strahovski) koja je, doživevši par nervnih slomova i psihotičnih epizoda, završila u migracionom centru sa sve novostečenim nemačkim akcentom, na način na koji je to ovde sprovedeno u delo, zahteva popriličnu suspenziju neverice. Srećom, na drugoj strani imamo ubedljive identitetske i egzistencijalne lomove i sa njima povezan tragizam u likovima upravnice Kler i novog čuvara Sanforda (u odličnim i vešto iznijansiranim tumačenjima Ašer Kedi, odnosno Džeja Kortnija). U ravni priča ta dva lika postignut je emotivni udar koji su ostale priče i preostali podzapleti mogli i trebalo da poseduju, a što bi svakako izmenilo i tematsko i značenjsko i lice i naličje priče Stateless u ovih šest jednosatnih epizoda prve (možda i jedine, a možda i samo početne sezone).

Premda tu ima diskutabilnih, ako ne i pogrešnih autorskih skretanja kao takvih, Stateless vredi pogledati i izučiti, kako zbog onoga što u svom konačnom vidu nudi, tako i zbog onoga što tako nesmotreno zaobilazi ili gura u drugi plan. Naravno, preteško je breme od jednog televizijskog rada evidentno širih distributivnih ambicija očekivati antropološku sveobuhvatnost, vrhunsko intelektualno poštenje, sociološku preciznost, ideološku odrešitost i ideološku revolucionarnost. To, ti krupni ciljevi i koncepti ipak padaju na leđa onih koji imaju tu sreću i slobodu da stvaraju i svet opisuju (pa i unutar tih istih ili samo sličnih i bliskih "malih rajeva") sa pozicija gde je lakše ratosiljati se bukagija kalkulantske uprizorenosti po meri što brojnijih krajnjih konzumenata. Drugim rečima, Žižeku je lakše...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---