Apoteka

Sunce se promalja kroz roletne, vani su govnjiva vremena. Na prvim borbenim linijama noću u apoteci, danju u rovu, u sobi. Taman krenuo sa intenzivnim pisanjem i zadesi me zaplet bez koga sam mogao. Dosadno je bilo i bez zapleta, da se razumemo, sve to o čemu sam pisao. O slaganju klompi po abecednom redu, po boji i broju, o satu u koga kad često gledaš, usporiš noć, o čajevima i njihovim nazivima na latinskom: Primula officinalis, Thymus serpyllum, Matricaria chamomilla; o apotekarki iz Sivca do koje sad ne mogu, o fiokama kojih ima više od stotinu, i kako mogu žmureći pronaći svaki lek ili nelek, suplement, pelenu.

Nikad mi ne bi palo na pamet da će me u nekom svetu punom strahova zaustaviti pandur sa krokodilskim strahom u očima, da ću mu pokazati propusnicu i voziti kroz pusti grad do radnog mesta, slušajući novi album Igija Popa. Dobar je deda Igi. Pogotovo kad recituje Dilena Tomasa. Koliko god dozvoljavao svojoj mašti na volju u časovima duge izolacije u ruralnoj sredini, kao i na poslu gde sam sam i aseptičan, čudim se. Iako naviknut na tišinu, pustoš, beznađe, na kraju, dosadu.

Jer, dosadno je na ovom svetu, gospodo. Sto devedeset i druga noć u apoteci. Prokuvanu i opeglanu masku vadim iz džepa, ispadne mi na pod, očepim je klompom. Dovraga. Brojim stanje, prebrojavam kutijice. Zvono me zatekne bez zaštitne opreme. Žena sa maskom i rukavicama. Dodajem 21 ml destilovane vode u prah azitromicina i čitam izveštaj dok mućkam suspenziju. Akutni bronhitis kod deteta, febrilno stanje, pre nedelju imao manju temperaturu, negiraju kontakte iz ugroženih područja, sumnja na kovid 19, urađen bris, roditelji i dete poslati u izolaciju. Dajem majci tog deteta upute. Dodirnem joj slučajno rukavicu. Poprskam alkoholom pult na kome je ostavila novac, novac, kasu, računar, operem ruke, poprskam ih alkoholom, zatim se umijem, zatim se umijem alkoholom.

Poželim da nešto popijem. Zove me lekar, doći će iz bolnice po deset kutija paracetamola. Stavim rukavice, namestim vizir. Fali mi malo energije. Svetski bol me obuzeo. Vrtim kašičicu koju sam prethodno stavio u med, i umesto u usta, zalepim tu kašičicu meda na vizir. Dok perem vizir čuje se zvono. Izlazim bez vizira na šalter, lekar se izvinjava što je zaboravio masku, ništa, dešava se, i ja sam bez opreme, da mu ne objašnjavam sad kako sam zgazio jedinu masku i zalepio med na vizir, dam mu paracetamole.

Pustim opet Igija Popa. Sedim u apoteci sa opranim i dezinfikovanim roze vizirom na glavi, tri je posle ponoći, mrmljam tiho i nerazumno: Rage, rage against the dying of the light. Zvono prekida zabavu. Vojnik sa specijalnom maskom u koju kašlje traži jak probiotik. Ne čujem ga dobro zbog ventilatora, a ni on mene jer govorim sebi u vizir, a kad to radim, obavezno mi magla padne na naočare. Znajući da je i dijareja jedan od simptoma jebenog virusa, upitah ga kakvi su simptomi. Sere i povraća i kašlje, i manta ga malo, a vrlo jak momak. Poprskah svoje misli alkoholom.

Pred jutro mi dođe tip u uniformi, ni manje ni više nego potpuno bez zaštitne opreme, ubi ga stomak. Dam mu kombinaciju kapi i tableta da prosvira. Kad se okrenuo, na leđima mu piše: Carina. E, jebiga!

Stiže mi poruka od Milene. Sašila je crnu masku od njenih crnih pamučnih gaća što mirišu na Lavandulae flos. Poslaće je upakovanu po dostavljaču lekova. Ne smem da otvaram poklon dok se, navodno, po teoriji izvesnog naučnika, stručnjaka za kovid 19 koji objavljuje svoje naučne radove na Jutjubu, sunce ne okrene tri puta oko Zemlje, za koju se više ne zna je li elipsa, lopta, kocka ili samo naša puka fantazija. Svet je pun naučnika.

Draže bi mi bilo da je napravila vizir i donela ga. Ali dobro, ona jedina ume da me istinski nasmeje. Nedostaje mi. Jebeno mi nedostaje. Rado bih da je zagrlim i kažem joj kako ništa neće biti u redu, kako će sve otići dođavola, kako se sve raspada već decenijama, kako niko nije kriv, kako ćemo svi skončati, kako sam veseo povodom toga, kako su joj grudi tople i kako je san uz njih čudesan. Pričao bih joj o putovanjima na Korčulu stojadinom. O Marku Polu koga sam u snu zvao sa telefonske govornice direktnom vezom. O gradovima koji su daleki i pitomi. Definitivno o dolinama reka i kako sam jednom kao klinac upao u brzak nadomak vodopada. Ona bi se zasigurno smejala. Pričao bih joj i o Helderlinu koga nikad nisam čitao.

Ali, jebeš ga! Ništa od toga. Pretočio bornu kiselinu za spoljašnju upotrebu, poslagao bočice od 50 ml u fioke, dopunio suplemente na policama. Kos iz obližnjeg parka najavljuje kraj smene. Virim kroz šalter prozorče. Grad je pitom, miran. Kosov album je bolji od novog albuma Igija Popa. Večeras opet na stražu. Prva Narodna Apoteka nikad neće pasti!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---