BITI VERNIK: Briga za siromašne i ugrožene

---

Da li su kuranski principi – poput brige za obespravljene i ugrožene ali i zalaganje za opšti boljitak društava u kojima žive, te odbrana tih društava od nepravednog vladara – u današnje vreme živuća realnost ili su postali samo "mrtvo slovo" na papiru? Koji fenomeni su važni da bismo razumeli odsustvo islamskog društvenog aktivizma? Kako postići da verujući muslimani omoguće ponovno uspostavljanje atmosfere u kojoj će cvetati mnogostrukost mišljenja i slavljenje različitosti?

Ne postoje realni razlozi koji bi ljudska bića nagonili da žive u potpunoj izolaciji. Zapravo, islamsko učenje nam kazuje da zdrava osećanja vode ka tome da ljudi nastoje da se zbližavaju i stvaraju uslove za uspostavljanje zajednica i društava u kojima bi vladale pravičnost, ljubav, sloga, poštovanje ljudskog dostojanstva i integriteta i međusobno pomaganje. Upravo na ovim osnovama Kur’an časni, koji predstavlja Božje reči i upute, u 49. suri Hudžarat, podstrekuje ljude na međusobno zbližavanje: "O, ljudi! Mi smo vas sve stvorili od muškarca i žene, i učinili od vas narode i plemena – da biste mogli upoznati jedni druge! Uistinu, najplemenitiji od vas u Allahovim očima je onaj koji Ga je najdublje svestan! Zaista, Allah je Sveznajući, o svemu Obavešteni."

Kao što se vidi iz navedenog kuranskog ajeta, Bog snažno ohrabruje pripadnike različitih kultura i grupa na upoznavanje drugih sa znatiželjom i pronicljivošću, uprkos činjenici da oni mogu da poseduju i neguju značajno različita i oprečna shvatanja Istine/istine i definicije dobra. Takođe, Kuran i Verovesnikova predanja nas opominju i da postojanje različitih verovanja i ubeđenja nikako ne bi smela da ljudski rod vode u pravcu antagonizma, animoziteta i tribalno-nacionalnih ekskluzivizama, već da se putem razgovora, rasprava i razmena mišljenja ljudi međusobno približavaju i uče ne toleranciji, već pluriverzalnosti, to jest, istinskom, suštinskom prihvatanju postojanja mnogostrukih vrednosnih okvira i svetonazora. Za tako nešto je svakako jedan od najboljih primera kuranski ajet 109. sure u kome se kaže: "Vama – vaša vera, a meni – moja!", kao i 256. ajet druge sure u kojoj nas Bog obaveštava da – "u veri nema prisiljavanja".

BRIGA ZA DRUGE

Biti vernik u islamu nikako se ne završava samo na pasivnoj pobožnosti koja kao takva ne poseduje praktičnu svrhu. Zbog toga svaki verujući musliman je dužan da kuranske upute aktivno ispoljava i sprovodi u svakodnevnom životu kako bi promovisao i afirmisao dobro, a sprečavao zlo zarad opšteg dobra. Drugim rečima, on/ona moraju živeti svoje živote vođeni takvom, jednim od osnovnih hermeneutičkih "ključeva" za razumevanje Kurana, a koja predstavlja svest o stalnoj sveprisutnosti Boga u našim životima. Inače, Kuran ističe i potrebu da pojedinci i grupe koji su duboko prožeti osećanjem takve budu u stalnoj aktivnoj društvenoj interakciji i da ispoljavaju brigu za druge, posebno one siromašne, ugrožene i obespravljene, te da nastave Verovesnikovu misiju transformacije društava u pravcu onih koja bi bila zasnovana na principima pravde, slobode, istine i ljudskog integriteta. Isto tako, Verovesnikov sunet obavezuje muslimane da u svakoj instanci kada građani trpe nasilje i zulum od strane nepravednog vladara, ustanu u odbranu društva u kome žive. Na ovako nešto nas nedvosmisleno upućuje jedna Verovesnikova predaja (hadis) koja glasi: "Ko od vas vidi kakvo zlo, neka ga ukloni rukom, a ako to ne može, onda svojim jezikom, pa ako ni to ne može, onda srcem – a to je najslabiji vid imana (vere)."

Međutim, nameće se pitanje, da li su ovi kuranski principi u današnje vreme živuća realnost ili su postali samo "mrtvo slovo" na papiru.

Kako bismo odgovorili na ovo pitanje osvrnućemo se na dva ključna fenomena – koji su nakon ulaska muslimanskih društava u period dekadencije i urušavanja Osmanskog carstva – međusobno povezani, a odsudno utiču na postojanje islamskog društvenog aktivizma koji bi doprinosio opštem boljitku čovečanstva i društvima u kojima obitavaju.

NORMALIZACIJA NETRPELJIVOSTI

Prvi se tiče sveprisutnog političkog, ekonomskog i vrednosnog (neo)kolonijalizma zapadnih država koji već više od vek i po potresa islamski svet i nanosi mu strahovitu nepravdu, stradanja, poniženje i pljačku prirodnih resursa. U isto vreme (neo)kolonijalni poduhvat sa sobom nosi pokušaj nametanja liberalnih vrednosti sa ciljem ostvarivanja epistemološkog podjarmljivanja muslimana i nametanje samo jednog oblika "ispravnih" univerzalnih vrednosti. Na neokolonijalni pohod nadovezao se i sada već čuveni "Rat protiv terora" koji su Sjedinjene Američke Države proglasile nakon terorističkog napada na Njujork 11. septembra 2001. godine. Od tog trenutka otvorena je i "sezona lova" na sve one muslimane (posebno na Zapadu) koji nastoje da žive u skladu sa normativnim islamskim vrednostima. Nekada orijentalistički stereotipi prerasli su u paranoidnu islamofobiju, sekuritizaciju muslimana i najvulgarniju antimuslimansku mržnju, koja je poslednjih godina kulminirala sa "migrantskom krizom". Po mnogobrojnim istraživanjima, netrpeljivost prema muslimanima u znatnom broju zapadnih država postaje alarmantna, a što je možda i još važnije, ona se svakim danom sve više i više normalizuje i racionalizuje u javnoj sferi i to veoma često od strane najviših predstavnika vlasti.

KOMUNITARNI IDENTITET KAO ODGOVOR

Ovakav razvoj događaja doveo je do dominacije nakaradne teze o "sukobu civilizacija", kao i toga da se kod muslimana tokom 20. veka afirmišu odbrambeni i često samoviktimizujući narativi, i da se, paradoksalno, preuzmu i dalje prodube orijentalistički tropi zapadnih mislilaca o muslimanima kao esencijalnom "Drugom" koji su u sveopštem sukobu sa zapadnom civilizacijom. Insistiranje na "Drugosti" kod samih muslimana dovelo je do toga da se po automatizmu, bez kritičke refleksije, odbacuju mnogobrojne vrednosti koje dolaze sa Zapada što rezultira vrstom provincijalizma, koji se najčešće u realnosti manifestuje afirmacijom komunitarnog, neprohodnog identiteta. Takođe, čitav ovaj proces pratila je i banalizacija i nastojanje da se postigne što veća uniformnost i površna rigidnost islamskog identiteta, što je u potpunoj oprečnosti sa kuranskim pluriverzalizmom i principom ihtilafa, iliti različitosti mišljenja i stavova, koji je bio veoma prisutan i negovan u najplodonosnijim periodima islamske civilizacije. Osim toga, poslednjih decenija došlo je i do snažne promocije na globalnom nivou kvijetističke, društveno pasivne forme islama lansirane od strane muslimanskih država na čijem čelu se nalaze autokratski vladari, koji imaju strah i zazor od bilo koje vrste (islamskog) društvenog aktivizma.

PLURIVERZALNOST – KLJUČ ZA BUDUĆNOST

Ako muslimani žele da se istinski vrate pluriverzalnoj prirodi kuranske poruke, oni moraju da snažno reafirmišu vrednosti služenja sveopštem dobru čitavog čovečanstva, kao i konkretnim društvima čiji su građani. Da bi se to postiglo, mora da se beskompromisno odbaci svaki vid komunitarističke ili sektaške svesti. No, kako bi se to postiglo, verujući muslimani moraju da omoguće ponovno uspostavljanje atmosfere u kojoj će cvetati mnogostrukost mišljenja i slavljenje različitosti. Jer, samo takve društveno, političke i kulturološke prilike mogu da omoguće odbacivanje komunitarne slike sveta. Ili, kako je to rekao el-Hadž Malik el-Šabaz, poznatiji kao Malkolm X: "Ne možemo da razmišljamo o tome da smo prihvatljivi drugima dok prvo ne dokažemo da sami sebe (u svim svojim različitostima) prihvatamo."

Paralelno sa radom na ponovnom uspostavljanju pluralnih islamskih društava muslimani širom sveta, takođe, moraju da istupe i iz svojih ekskluzivnih zajednica i komfornih zona i posegnu za saradnjom sa svima koji se zalažu za vrednosti društvene pravde i bore se protiv diskriminatornih i rasističkih praksi i narušavanja ljudskog integriteta. Naravno, ovo nikako ne znači da muslimani treba, na bilo koji način, da odustanu ili prave kompromise sa kuranskim principima, već da sarađuju sa različitim pokretima isključivo po onim pitanjima oko kojih se njihova stanovišta preklapaju. Na taj način muslimani bi zaštitili svoje religijske vrednosti, kao i autonomiju delovanja i mogućnost da bez ograničenja uspostavljaju savezništva i sa onima koji zastupaju "konzervativne", ali isto tako i "liberalne" i "leve" vrednosti u savremenim društvima.

Jer, islamski aktivisti ne treba da budu opterećeni sveopštom društveno-političkom i vrednosnom horizontalnom polarizacijom i fragmentacijom, već da budu suštinska korektivna snaga koja se vodi vertikalnim višnjim spoznajama i Božjim uputama. Na taj način muslimani bi se izdigli iznad svake vrste onih podela koje su strane islamskom učenju, a sve sa ciljem da solidarno rade sa istinski slobodoumnim pripadnicima neislamskih civilizacija i kultura na izgradnji pravičnijih i etičkijih društava širom sveta.

Drugim rečima, stvaranje "multidimenzionalnih partnerstava" je ključ za budućnost, jer bi ona potvrdila muslimanima da njihove vrednosti dele i drugi, ali bi ukazala i njihovim sugrađanima zbog čega je prisustvo muslimana i njihovih vrednosnih postulata i ubeđenja izvor nepresušnog bogatstva za boljitak društava u kojima zajedno žive.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---