---

Vladimir Lale Andrić uspeo je da jedan izuzetno težak period premosti isključivo snagom svoje dobrote i mašte. Sačuvao nas je od zla

Možda smo zapustili decu. Znate listu izgovora: roditelji rastrzani između posla i porodice, nastavnici u školama opterećeni planovima i obavezama, deca prepuštena društvenim mrežama ili bleji na ulici.

A šta je sa televizijama? One su, izgleda, odavno zaboravile na decu i mlade. Pomirile su se sa gubitkom, otpisale ih kao ciljnu grupu i programe za decu i mlade izbacile kao nekomercijalne. Izuzetak je javni servis, koji još vodi tu bitku za mlade gledaoce. Deca se ovih dana pominju i kao žrtve ekstremnog nasilja. Ti huligani iz navijačkih grupa ulaze u svet kriminala kao deca i na kraju završavaju po pravilu kao žrtve. Kao da u opisima psihopatskog nasilja nema dovoljno užasa, pa se najavljuje emitovanje snimaka pronađenih tokom policijske istrage, samo da se, kako kažu, ispred televizora sklone dečica. Ako ih ne budu videli na televizoru, videće na netu, a šteta će biti učinjena. Nemojte da shvatite pogrešno, ja verujem da su sve te strašne priče istinite, uopšte ne sumnjam u surovost mafije, samo bih to ostavio sudu. Na kraju, i profesionalni kodeks o izveštavanju sugeriše da se na televiziji ne emituju slike nasilja, čak ni kao rekonstrukcija. Verujte, neko će poželeti da to ponovi.

Te strašne slike gledali smo tokom ratnih godina na državnoj televiziji. I tada, u najmračnije vreme devedesetih, tačnije od 1989. do 1993. postojao je program namenjen deci koji se emitovao svako veče, pre tih strašnih slika u Dnevniku. Zvao se "Laku noć, deco", jednostavno i tačno, a pisao ga je i uređivao Vladimir Lale Andrić. Veliki čovek koji nas je tiho napustio pre dve nedelje, u predugoj koloni dragih ljudi i umetnika.

Mislim da govorim u ime cele jedne generacije matorih klinaca kojima je tih dvadesetak minuta ezopovske mudrosti bilo potrebno za očuvanje onog zrna iskrenosti i detinjstva, koje se oko nas urušavalo u krvi. Ovu lutkarsku seriju su gledali deca i roditelji, a zatim je pošten svet gasio televizor kad počne Drugi dnevnik. Zato ti večno hvala, čika Vladimire.

Stvar se ponovila i sa serijalom "Pustolov", koji su zajedno radili Vladimir Andrić i Lane Gutović od 1996. do 2003. godine. Snimljeno je, verovali ili ne, više od 400 epizoda, a mi smo ponovo skupa, sada sa svojom decom, slušali avanture Pustolova koji je uspeo, kao u knjizi pesama, da izmašta avanturu kroz gudure Obrenovca, gde je čila Lale odlučio da živi. Pustolov se borio sa karakondžulama i zatvarao mrak u flašu. Uživali smo u nesputanoj mašti, lepoti jezika i jezičkim bravurama. Opet je Vladimir Lale Andrić uspeo da jedan izuzetno težak period premosti isključivo snagom svoje dobrote i mašte. Sačuvao nas je od zla.

Čika Lale je godinama bio urednik programa za decu i mlade na RTS-u, a kao što znate, to je bila redakcija u kojoj su radili Duško Radović, Ljubivoje Ršumović ili Raša Popov. Zahvaljujući ovim momcima, RTB je i doživela svoj zenit osamdesetih godina, i sada nas je napustio jedan iz te velike i važne ekipe. Vladimir Andrić je i reditelj one izvorne verzije filma Šešir profesora Koste Vujuća, gde je u glavnoj ulozi maestralni Pavle Vujisić.

Međutim, mislim da je Vladimir sebe možda prvenstveno video kao pesnika. Dobio je praktično sve nagrade iz oblasti literature za decu, ali je, ruku na srce, baš kao i Duško Radović, uspeo da pišući za decu pošalje poruku i odraslima. Njegova najpoznatija zbirka pesama Daj mi krila jedan krug je možda i najprecizniji pesnički kredo kojeg mogu da se setim, uz Duškovo Poštovana deco.

Na dugim i ponekad monotonim recitatorskim nastupima školaraca, moram priznati, uvek budete prijatno iznenađeni kada neko dete izabere pesmu Vladimira Andrića. Nit je patriotska, nit je ljubavna, pa je žiri uglavnom zbunjen, ali na te pesme nepogrešivo reaguju i deca i roditelji. Bezbroj puta sam se uverio u to. Vlada je zato jedan skriveni biser koji nećemo izgubiti, ali vam toplo savetujem da ga otkrijete. Zato deci i roditeljima, umesto strašnih slika sa televizije, umesto medijskog blata, nudim u zamenu jednu od mojih omiljenih pesama Vladimira Andrića Malo blato:

Imao sam malo blato
Baš za moje stopalo
Voleo sam blato zato
što se meni dopalo.
Nestalo je malo blato
Sunce ga je spopalo
srce mi se kida zato
šta će moje stopalo.
Imao sam malu baru
baš za moja stopala
voleh baru u ševaru
mnogo mi se dopala.
Nestala je mala bara
Kad je voda opala
srce mi se lepo para
šta će moja stopala?
Sred ševara srce mi se para
nesta čara, pesušila bara
nema blata moga crnog zlata
sirak tužni suvijeh stopala
dva-tri sata stajah ko zamlata
sve to vreme tuga me je klopala.

Zato još jednom mašem čika-piscu, uz zahvalnost što nam je ostavio krila.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---