PUNO TOGA TREBA POPRAVITI: Siromaštvo u Brazilu,...

Istraživanje >

Pretnje demokratiji 2021.

U 53 zemlje 64 odsto ispitanika smatra da je ekonomska nejednakost glavna pretnja demokratiji; 44 odsto njih tako doživljava SAD, koje pretenduju da obnove ulogu globalnog čuvara demokratije, a tek 38 odsto Kinu i 28 odsto Rusiju

Uz vojne vežbe, diplomatske inicijative i propagandne ofanzive, Sjedinjene Američke Države po dolasku na vlast novog predsednika Džoa Bajdena nastoje da obnove imidž glavnog čuvara globalne demokratije, ali se suočavaju sa teškim zadatkom, jer istraživanje u 53 zemlje pokazuje da skoro polovina (44 odsto) anketiranih doživljava SAD kao pretnju demokratiji. Strah od kineske infiltracije, uprkos kampanjama zapadnih mejnstrim medija i političara, iskazuje samo 38 odsto ispitanika. Strah od ruskog uticaja deli samo 28 odsto anketiranih, uprkos višegodišnjem fokusiranju na rusko mešanje u američke izbore...

Ti podaci se vide u rezultatima novog istraživanja koje su sprovele Alijansa za demokratiju, neprofitna organizacije sa sedištem u Kopenhagenu, čiji je predsedavajući Anders Fog Rasmusen, bivši šef NATO-a i danski premijer, i nemačka istraživačka kuća Latana (o istraživanju videti u okviru).

POSTTRAMPOVSKI MAMURLUK

Zemlje u kojima se pretežno negativno gleda na američki uticaj su Rusija i, naročito, Kina, u kojoj je od 2019. do 2020. godine udeo ljudi koji misle da je američki uticaj negativan sa 38 odsto ispitanika povećan na 64 odsto. I evropske zemlje su u prethodnim istraživanjima registrovane među najoštrijim kritičarima američkog globalnog uticaja. To je protekle dve godine bilo posebno uočljivo u Nemačkoj, Austriji, Danskoj, Irskoj i Belgiji.

U samim Sjedinjenim Američkim Državama, javno mnjenje o pozitivnom globalnom uticaju SAD takođe je u tom periodu opalo za 11 procentnih poena – sa 33 odsto ispitanika 2019. na 22 odsto ispitanika 2020. godine.

Američki Nešenel pablik radio, pak, konstatuje da ovogodišnje istraživanje pokazuje da se percepcija uticaja SAD u međuvremenu znatno poboljšala. Četrnaest odsto više ljudi širom sveta je 2021. godine reklo da SAD imaju pozitivan uticaj na demokratiju nego 2020. godine. Ovaj porast je bio posebno visok u Nemačkoj (+20), ali i među kineskim ispitanicima (+16). Nosioci ankete ovo nazivaju Bajdenovim efektom, nasuprot strahu od tvitova predsednika Trampa.

Anketa danske Alijanse za demokratiju pokazuje, međutim, da će mamurluk nakon spoljne politike Donalda Trampa "America first" možda potrajati. Mada rezultati pokazuju da se percepcija američke uporedne moći počinje poboljšavati u odnosu na prethodne godine, oni ne pokazuju da se SAD, ili G7, mogu jednostavno ogrnuti plaštom branilaca demokratije, konstatuje i britanski "Gardijan".

Sudeći po tom istraživanju, javno mnjenje ostaje podeljeno oko toga da li globalni uticaj SAD ima pozitivan ili negativan uticaj na demokratiju širom sveta: 44 odsto ispitanika kaže da je uticaj Amerike pozitivan, 38 odsto ispitanika kaže da je negativan.

To je deo najveće svetske godišnje studije o demokratiji, koja bi trebalo da odražava raspoloženje više od 75 odsto ispitanika svetske populacije. Pripremljena je za četvrti godišnji samit demokratije u Kopenhagenu, od 10. do 11. maja, tokom koga će verovatno biti vidljiva nastojanja da se pokaže da je globalna podrška planovima Džozefa Bajdena za održavanje demokratije velika, čitaj: da će se konsolidovati koalicije suprotstavljene Kini i Rusiji.

A ta obimna anketa zapravo otkriva da glavna (novohladnoratovska, sinofobska, rusofobska, antiautoritarna, kako je ko shvata) propagandna priča ne može da prikrije dublje socijalne tenzije i raslojavanja, nedostižne aspiracije i izneverena očekivanja koje pojačavaju pandemijska kriza, bauljanja političkih elita i kakofonija u sajber prostoru.

U 53 zemlje 64 odsto ispitanika smatra da je ekonomska nejednakost glavna pretnja demokratiji. Slede ograničenja slobodnog govora (53), nelojalni ili lažni izbori (49), snaga visokotehnoloških kompanija (48 odsto u svetu, a 62 odsto u SAD). Mešanje stranaca u izbore brine 42 odsto ispitanika... (Videti tabelu).

PANDEMIJSKI ZAMOR

Kovid kriza i pre svega kineski odgovor na nju budili su tenzije oko toga da li autoritarni sistemi bolje reaguju na krizu nego demokratije. Da bi merili odnos javnog mnjenja prema toj kontroverzi, istraživači su na osnovu rang-liste američkog Fridom hausa pojedine zemlje klasifikovali kao "demokratske", a neke kao "manje demokratske".

U proleće 2020. godine, i ljudi u "demokratskim" i u "manje demokratskim" zemljama gotovo jednako (70 odsto nasuprot 74 odsto, respektivno) pozitivno su ocenjivali odgovore nacionalnih vlada na kovid pandemiju. U Kini je bilo 95 odsto pozitivnih odgovora, Vijetnamu 95 odsto, Grčkoj 89 odsto, Maleziji 89 odsto, Irskoj 87 odsto.

Godinu dana kasnije, registrovano je 65 odsto zadovoljnih ispitanika u "manje demokratskim zemljama", ali u "demokratskijim" je uočeno dramatičnije pogoršanje raspoloženja: udeo zadovoljnih ispitanika je pao na 51 odsto. U Evropi je bilo samo 45 odsto ispitanika zadovoljnih načinom na koji su se njihove vlade nosile s pandemijom.

U 53 anketirane zemlje u istraživanju Alijanse, oko polovina ispitanika (a u Vijetnamu, Tajvanu i Singapuru preko 70 odsto) prošle je godine ocenjivalo da je njihova zemlja primenila "pravu meru" ograničenja kretanja ljudi da zaustavi kovid 19, samo 17 odsto da je njihova vlada učinila "previše", a 28 odsto njih je smatralo da vlada "nije učinila dovoljno". Takvih je najviše bilo u Brazilu i Čileu (preko 60 odsto).

Ove godine vidljiv je zamor pandemijom. Broj onih koji ocenjuju da su njihove vlade previše ograničavale slobode tokom pandemije povećan je u gotovo svim zemljama, sa 45 odsto ispitanika u 2020. na 53 odsto u 2021. godini.

NEJEDNAKOST

Međunarodna organizacija rada procenjuje da se broj izgubljenih radnih sati u 2020. godini, zbog nezaposlenosti, neaktivnosti i smanjenog vremena na radu, pretvara u 255 miliona izgubljenih radnih mesta sa punim radnim vremenom širom sveta. U leto 2020, jedno od četiri domaćinstva u EU reklo je da se ne može osloniti na štednju da bi održalo svoj trenutni životni standard, ako izgubi prihod.

U vreme "bacanja novca iz helikoptera" radi spasa ekonomije, u istraživanju američkog Pju centra sprovedenom u kasnu jesen 2020. godine, ljude su pitali o tome kako najbolje obnoviti nacionalne ekonomije poharane pandemijom.

Širom Sjedinjenih Američkih Država, Francuske, Nemačke i Velike Britanije znatan deo anketiranih veruje da su njihovom ekonomskom sistemu potrebne ili velike promene ili potpuna prepravka. Želja za promenama najjača je u Francuskoj, gde se skoro osam od deset (77 odsto) zalaže za velike promene, a 12 odsto za kompletnu reformu ekonomskog sistema. Reformistički pritisak je manji u SAD, Velikoj Britaniji i Nemačkoj, gde polovina ispitanika kaže da su njihovom ekonomskom sistemu potrebne velike promene, a četiri od deset se zadovoljava i samo manjim promenama. Samo tri odsto ispitanika u Francuskoj, šest odsto u Velikoj Britaniji i 12 odsto u SAD misli da promene sistema uopšte nisu potrebne.

Najveća ideološka razlika u gledanju na ta pitanja uočljiva je u SAD, gde većina ispitanika leve orijentacije, manje od polovine centrističke i samo trećina onih sa desnice kaže da su ekonomskom sistemu njihove zemlje potrebne značajne promene. U Velikoj Britaniji velike promene ili potpunu reformu ekonomskog sistema podržavaju tri četvrtine glasača levice, približno polovina onih u centru i četrdeset odsto sa desnice. Razlike su skromnije u Nemačkoj, gde je podrška reformama generalno uočljiva u svim ideološkim grupama, možda malo više na levom krilu.

KAKVE SE PROMENE TRAŽE

Znatan deo (četiri od deset) anketiranih u ovim zemljama veruje da je veoma važno za njihovu vladu da sprovodi politiku usmerenu na pomoć onima koji se bore za preživljavanje. Otprilike šest od deset ili više anketiranih u svim prihodnim i starosnim grupama u svakoj od anketiranih zemalja, kaže da je veoma važno da njihova nacionalna vlada obezbedi više poslova i obuke za radnike.

Četiri od deset (44 odsto) ispitanika u svakoj od četiri zemlje podržava izgradnju više javnih stanova. To je nešto uočljivije u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, posebno u grupama sa najnižim dohotkom. U SAD, Velikoj Britaniji i Francuskoj veći je broj takvih zahteva na levoj strani političkog spektra.

Povećanje poreza za bogate dobija nešto manje podrške (tri od deset ispitanika) – onih sa ideološke levice češće od onih s desne strane spektra. U Velikoj Britaniji oko polovina (48 odsto) ispitanika kaže da je to veoma važna mera. Otprilike polovina u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i SAD i četiri od deset anketiranih u Francuskoj kaže da su povećane beneficije za siromašne veoma važne.

Polovina Britanaca i oko četiri od deset Francuza i Nemaca (uglavnom oni sa ideološke levice, kao i oni sa najnižim nivoom prihoda) podržava ideju o takozvanom univerzalnom osnovnom dohotku koji bi obezbedila vlada.

OBNOVA UTOPISTIČKE IDEJE

Zanimljivo je da u toku ovog neoliberalnog kovid košmara u javnom mnjenju pozitivno odzvanjaju ideje o garantovanju egzistencijalnog minimuma za sve građane, koje su doskora opisivane kao utopističke, a koje imaju korene u socijaldemokratskoj, anarhističkoj i socijalno utopističkoj tradiciji. Tomas Pejn (1797) pisao je o minimumu za izdržavanje svakog člana zajednice, bilo da je sposoban za rad ili ne. Francuz Šarl Furije (1772–1837), jedan od radikalnih vizionara koga su Marks i Engels prezirno označili kao "utopijskog socijalistu", smatrao je da jednako pravo na zemlju i njene resurse opravdava da svakome pripadaju egzistencijalne garancije: tri skromna obroka dnevno i po jedno odelo za svaku od tri (sic) sezone. U posthumnom eseju O socijalizmu (1879) Džona Stjuarta Mila govori se o "određenom minimumu koji je prvo izdvojen za izdržavanje svakog člana zajednice".

O nekom obliku "socijalne dividende" raspravljalo se i tokom krize 1930-ih i kasnije. U SAD, o raznim varijantama univerzalnog osnovnog dohotka kao o zagarantovanom prihodu takođe su 1960-ih govorili Martin Luter King mlađi, radikalna stranka Crni panteri i Džejms Bogs, američki crnački radnik i aktivista (1968), u kontekstu sistemske diskriminacije Afroamerikanaca prouzrokovane široko rasprostranjenom nezaposlenošću i siromaštvom.

Model je testiran na manjim skalama u Kanadi, Finskoj i Keniji, neki eksperimenti s tim su pokušavani i u Indiji, a u nekom obimu taj model se od 1982. godine primenjuje u naftom bogatoj američkoj državi Aljasci (za SAD skromna suma od 1600 dolara godišnje po stanovniku). U Nemačkoj je u toku istraživanje modela garantovanog dohotka. U Velikoj Britaniji više od 100 poslanika predlaže da se sprovede pilot-program.

Tu ideju je u SAD zastupao predsednički kandidat 2020. godine, inače biznismen i filantrop, doseljenik s Tajvana Endrju Jang, a odobrava je otprilike trećina Amerikanaca (uglavnom mlađi ljudi, 51 odsto ispitanika sa najnižim prihodom, a samo 16 odsto ispitanika u grupi sa najvišim prihodima). Nekoliko američkih ličnosti pisalo je 2016. godine o toj ideji uključujući i Roberta B. Rajha, ministra za rad za vreme mandata Džimija Kartera, ili mladog futuriste Martina Forda, pisca bestselera Uspon robota: tehnologija i pretnja budućnosti bez posla iz 2015. godine.

To su, naravno, odrazi vremena u kome se nezgodno sudaraju socijalne posledice pandemije i industrijska revolucija 4.0, koje dotiču mnogo oblasti, od politike, preko demografije do radne etike.

U članku pod naslovom "Šta radinost (posvećenost radu) čini roditeljima" ("What Workism Is Doing to Parents") piše kako, dok Holivud zna da je rad – koji je na kraju uzaludan – jedna od glavnih pretnji smislenom životu i cvetanju porodice, javna politika u Sjedinjenim Državama obe te težnje tretira kao nevažne.

Progresivci se fokusiraju na pružanje naknada koje su izričito usmerene na podršku roditeljima koji rade, kao što su plaćeno odsustvo i javna briga o deci.

Konzervativci se fiksiraju na "zavisnost od socijalne zaštite" i zahtevaju da ona aktivno podstiče rad. Magazin Atlantik analizira stavove više od 400.000 ispitanika u anketi u više od 100 zemalja tokom skoro 40 godina, da bi zaključio da ljudi koji više cene posao imaju manje dece, pa primećuje da će neki čitaoci to videti kao dobro, ali da je u najnaprednijim zemljama natalitet veoma nizak i po istorijskim i po savremenim globalnim standardima, i da će pad stope rađanja dovesti do značajnih negativnih ekonomskih efekata.

Pod naslovom "Ono što Amerika traži od zaposlenih roditelja je nemoguće", magazin "Atlantik" u drugom članku citira Bekmana i Mezmanijana, profesore sa Univerziteta Južne Kalifornije, odnosno sa Univerziteta Irvin, autore knjige Snovi prezaposlenih: Život, rad i roditeljstvo u digitalnom dobu. Pa piše kako tri osnovna mita animiraju veći deo američkog života: mit o "idealnom radniku" koji "nema konkurentske obaveze koje bi mogle smetati predanosti radnom mestu", mit o "savršenom roditelju" koji "porodicu uvek stavlja na prvo mesto", i mit o "idealnom telu" koje se neguje vrednom dijetom i vežbanjem i ne pogoršava se s godinama. "Postizanje čak i jednog od ovih mitova bilo bi nemoguće, ali postizanje sva tri je smešno."

Tako često biva i lokalno i globalno.

Glavni izazov za kreatore politika biće uzimanje u obzir bezbroj mera koje su vlade, poslodavci i sindikati preduzeli da bi se izborili sa efektima krize – od kojih su neke samo privremene, a sudbina drugih dugoročno je neizvesna, piše magazin "Politiko".

DEMOKRATSKI DEFICIT

Globalna anketa Alijanse za demokratiju ipak optimistički ukazuje da je podrška demokratiji u principu i dalje visoka: 81 odsto ispitanika širom sveta kaže da je važno da demokratija postoji u njihovoj zemlji. Međutim, samo nešto više od polovine (53 odsto) ispitanika u "demokratijama" kaže da je njihova zemlja danas zapravo demokratska, a svaki treći (35 odsto) ispitanik kaže da nema dovoljno demokratije u njihovoj zemlji.

U Rusiji samo 33 odsto, a u Mađarskoj 31 odsto ispitanika misli da je njihova zemlja demokratska – što je uporedivo sa nalazima u Nigeriji, Iranu, Poljskoj, Ukrajini i Venecueli...

Čile se ističe kao zemlja koja je pretrpela najveći porast "percipiranog demokratskog deficita" od 2019. do 2020. godine, sa porastom od devet poena.

Najsigurniji u oceni da je njihova zemlja demokratska su birači u Norveškoj, Švajcarskoj i Švedskoj, na Tajvanu, Filipinima, Danskoj i, paradoksalno, u Saudijskoj Arabiji...

Zanimljivo je da se u nalazima danske Alijanse za demokratiju 71 odsto ispitanika u Kini slaže s tvrdnjom da njihova zemlja ima pravu količinu demokratije. Možda zbog činjenice da je tamo iščupano iz siromaštva 600 miliona ljudi.

Anders Fog Rasmusen je ocenio da ova anketa pokazuje da je demokratija "još uvek živa u srcima i umovima ljudi" i da "sada moramo izaći iz pandemije kovida 19 pružajući više demokratije i slobode ljudima koji žele da njihove države postanu demokratičnije".

Sudeći po citiranim odgovorima anketiranih u 53 zemlje, oni na demokratiju gledaju manje platonski – poručuju da demokratija, pored uma i srca, ima veze i sa stomakom. U gotovo svim anketiranim zemljama, osim Saudijske Arabije i Egipta, ograničenja slobode govora smatraju se, inače, manjom pretnjom demokratiji od nejednakosti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---