"BOMBA" U AVIONU: Prizemljen Rajanerov vazduhoplov,...

Belorusija – Duga ruka Aleksandra Lukašenka >

Ima li opozicionara u avionu

Prinudno prizemljenje Rajanerovog aviona u Minsku zarad hapšenja beloruskog opozicionara Romana Protaseviča izazvalo je talas osuda "poslednjeg diktatora u Evropi" zbog "otmice aviona jedne članice EU" i uvođenje sankcija Belorusiji. S tim što prinudno prizemljavanje putničkog aviona i nije baš bio neki presedan

U nedelju 23. maja pilot aviona 4978 kompanije Rajaner koji je leteo iznad beloruskog vazdušnog prostora od Atine do Vilnjusa, od kontrole leta u Minsku dobio je alarmantno obaveštenje: "Imate bombu u avionu."

Kada je u 13 sati pilot saopštio putnicima samo to da mu je savetovano da leti za Minsk, sve u vezi sa tim upozorenjem je izgledalo čudno. Zašto bi avion trebalo da sleti u Minsk kada je aerodrom u Vilnjusu bio mnogo bliži?

U tom trenutku je "26-godišnji beloruski opozicionar u egzilu Roman Protasevič izgledao potpuno potresen i prestravljen. Posada je pozvala sve da sednu, ali je on ustao i vikao: ‘U avionu imamo političku izbeglicu, ne možemo sleteti u Minsk!’" Obukao je jaknu i preko glave navukao bejzbol kapu. Nadao se da ga neće prepoznati, piše nemački magazin "Špigel".

Kada je avion kompanije Rajaner sleteo u Minsk, policajci su pregledali, a policijski psi njušili putnike i prtljag. Nakon sedam sati duge procedure, beloruske vlasti su uhapsile dva putnika, ali tek nakon što su prošli carinsku i graničnu kontrolu za poletanje iz Minska: Romana Protaseviča i njegovu devojku Sofiju Sapegu, državljanku Rusije sa stalnim boravištem u Belorusiji, studentkinju Evropskog humanističkog univerziteta u Vilnjusu koji se tamo preselio iz Minska.

ČIKAŠKA KONVENCIJA

Generalni direktor Rajanera nazvao je incident "otmicom koju finansira država". Nije je bilo.

Džon Bajerli, koji je trideset godina kao vazduhoplovni pravnik i glavni vazduhoplovni pregovarač radio u Stejt departmentu, protumačio je za "Atlantik" da se Belorusija ponašala bezobrazno, ali možda ne i nelegalno. Jer, Čikaška konvencija o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu iz 1944. već u prvom članu podržava teritorijalni suverenitet zemlje nad kojom se leti. Taj suverenitet uključuje i pravo zemlje da naredi da se prizemlji avion koji se nađe u njenom vazdušnom prostoru. Nisu nabrojane okolnosti u kojima to može da čini.

Član 3bis Čikaške konvencije jasno dozvoljava državama da presreću avione, ali kaže da "bezbednost vazduhoplova ne sme biti ugrožena" i zabranjuje "upotrebu oružja" protiv civilnih vazduhoplova. Taj član 3bis dodat je konvenciji nakon što je Sovjetski Savez oborio avion 007 korejske vazdušne linije, koji je 1983. zalutao u sovjetski vazdušni prostor a Sovjeti su pogrešno zaključili da je u pitanju američki špijunski avion. Ubijeno je 269 ljudi.

"Da je beloruski avion otvorio vatru ili ispalio raketu na avion Rajanera, to bi bilo nezakonito, bez obzira da li bi pogodio ili promašio", protumačio je Bajerli. Ali pošto lovački avion nije pucao – čak ni ispalio pucanj upozorenja, poput onih koji su ostali neopaženi pre nego što je srušen korejski avion – Belorusija je mogla da tvrdi da je ostvarila svoja prava na suverenitet i pridržavala se člana 3bis.

NIKAKO PREKO SIBIRA

Američki magazin "Atlantik" konstatuje da je incident sa Rajanerom ipak bio "đavolski", a ono što ga čini posebno đavolskim je to što je Belorusija uspela da ga izvede, a da prema međunarodnom pravu nije prekršila svoje sporazume. Kada leti nad stranom zemljom, do sada je većina ljudi smatrala da ostaje desetine hiljada stopa iznad neprijateljske teritorije, odnosno da nije podložna prisiljavanju i hapšenju. U budućnosti, ako se beloruskoj prevari dozvoli da opstane, putovanje avionom se neće razlikovati od vožnje vozom, sa svim zemaljskim pravnim rizikom koji ono za sobom povlači.

I druge zemlje će se zapitati mogu li izvesti sličan trik – i možda ne samo sa svojim građanima uteklim domaćom organima reda i bezbednosti. Tu "Atlantik" na osnovu "beloruske podvale" još malo raspaljuje sveprisutnu američku rusofobiju, podgreva sumnju da bi predsednik Vladimir Putin mogao bez napora da izmisli izgovor da prizemlji avion u kojem bi bili Amerikanci koje smatra neprijateljima, ako bi bili dovoljno glupi da lete iz (recimo) Njujorka u Delhi, ili iz Los Anđelesa u Singapur, a da pritom ne provere da slučajno ne lete preko Sibira ili ruskog Dalekog istoka.

Toga bi, piše "Atlantik", mogao na primer da se pribojava suosnivač Hermitidž kapital menadžment fonda Bil Brauder koji je od 1995. do 2007. bio najveći inostrani investitor u Rusiji, a koga je 2013. ruski sud optužio za poreske mahinacije teške nekih 230 miliona dolara, a on postao najžešći Putinov kritičar. Njegov advokat Magnicki umro je u ruskom zatvoru, na osnovu čega su SAD uvele Rusiji sankcije. "Atlantik" u nabrajanju ne propušta ni bivšeg ambasadora SAD Majkla Mekfola, oštrog kritičar Putina koji ga je jednom pomenuo kao Brauderovog saučesnika, a ni savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton, proglašen za personu non grata u Rusiji, nije izostao na tom spisku.

HRONIKA PRIZEMLJAVANJA

Mada se iz preneraženih reakcija to ne da zaključiti, događaj u Minsku i nije neki presedan.

Rusi su već imali takva iskustva sa Amerikom. Privatni avion Galfstrim-V bivšeg zamenika ruskog ministra finansija Andreja Vavilova leteo je 2004. iz Moskve u severnoameričko skijalište Aspen. Kada je bio iznad Floride, po nalogu saveznog tužioca za okrug severne Kalifornije kontrolor je naredio pilotu da odmah sleti, a dva lovca su poslovni avion sprovela do aerodroma Palm Bič. Vavilov je više od četiri sata svedočio u slučaju bivšeg ukrajinskog premijera Pavela Lazarenka koji je optužen za krađu 700 miliona dolara i pokušaj pranja novca u Sjedinjenim Državama i u avgustu 2006. osuđen na devet godina zatvora.

Mnogi su se, pa i Putin u razgovoru s Lukašenkom, setili kako je julu 2013. u Beču prinudno sleteo avion predsednika Bolivije Eva Moralesa koji je poleteo iz Moskve, gde je bio na forumu zemalja izvoznica gasa. CIA je posumnjala da je u avionu bolivijskog predsednika njen bivši spoljni saradnik Edvard Snouden, koji će kasnije dobiti azil u Moskvi. Vlasti Francuske, Portugalije, Italije i Španije odbile su da mu obezbede vazdušni prostor. Iz Bolivije su poručivali da se Evropa "ponaša kao kolonijalna sila". U Beču su austrijske vlasti proverile putničke dokumente i uverile da Snouden nije u avionu. Predsednik Austrije Hajnc Fišer je došao na aerodrom da ublaži problem susretom sa svojim bolivijskim kolegom, koji je potom nastavio let.

Pomenuti stručnjak u "Atlantiku" u tom slučaju iznosi nategnuto tumačenje da pošto se Morales nalazio u državnom avionu, a ne u civilnom, Čikaška konvencija nije primenjena i Austrija je iz bilo kog razloga mogla da zahteva da avion sleti.

Ima mnogo primera prinudnog prizemljavanja. Nakon što su palestinski teroristi oteli brod za krstarenje Akile Lauro, ubili starijeg američkog Jevrejina i bacili njegovo telo u more 1985, egipatska vlada je unajmila avion Egiptera boing 737 da otmičare preveze na sigurno u Tunis. Sjedinjene Države su presrele taj avion iznad Sredozemnog mora i zapretile da će ga oboriti ako ne sleti u NATO bazu na Siciliji.

Avionu kompanije Belavija je 21. oktobra 2016. na redovnom letu Kijev–Minsk bilo ostalo do granice samo pedesetak kilometara kada je ukrajinski dispečer naredio pilotima da se vrate u Žuljani, odakle su poleteli. Zaprećeno je da će borbeni avioni biti podignuti radi presretanja, ako se ne povinuju. Avion sa 136 putnika se vratio, da bi ukrajinski bezbednjaci pretresli jermenskog državljanina Armena Martirosjana koga su sumnjičili da je pripremio destabilizaciju zemlje. Nisu ništa pronašli, sastavili su zapisnik i pustili ga da nastavi let.

U oktobru 2012. tursko ratno vazduhoplovstvo je prisililo sirijski avion sa 35 ljudi, uključujući 17 Rusa, na putu od Moskve do Damaska, da sleti na aerodrom u Ankari. Razlog je bila sumnja da se u teretnom prostoru nalazi oružje. Nisu našli ništa.

Izraelsko ratno vazduhoplovstvo je 1973. prisililo jedan libanski avion da sleti zbog sumnje da se na njemu nalazi jedan od najradikalnijih lidera Narodnog fronta za oslobođenje Palestine, Džordž Habaš. Habaš nije bio među putnicima.

TRIK, NARAVNO

Naravno da je pretnja bombom bila trik, piše američki magazin "Atlantik". Belorusija tvrdi da je Hamas e-poštom obavestio nacionalne aerodrome u Minsku, Vilnjusu i Atini da će, ako Evropska unija "ne uskrati podršku Izraelu u ratu" u Gazi, aktivirati bombu u avionu i pobiti učesnike Delfijskog ekonomskog foruma. Samo što je većina učesnika foruma odletela kući više od nedelju dana pre incidenta u Belorusiji.

Pozivajući se na provajdera elektronske pošte Proton Technologies AG, Rojters javlja da je ta pretnja stigla 24 minuta nakon što je kontrolni toranj u Minsku o opasnosti obavestio posadu aviona. A i Hamas je porekao da ima ikakve veze sa bilo kakvom pretnjom bombom. Lukašenko će kasnije reći: "Hamas, ne Hamas, u avionu je bio terorista i ja sam mogao da naredim da se avion prizemlji."

DRŽAVNI UDAR U KAFANI

Beloruska opoziciona liderka Svetlana Tihanovska se sa skupa u Atini vratila u Vilnjus 16. maja direktnim letom kompanije Rajaner, koji je takođe prošao iznad beloruskog vazdušnog prostora.

Let Tihanovske nije preusmeren, Lukašenko nije poslao borbeni avion, niti su kontrolori letenja u Minsku upozorili na navodne bombe. KGB se iz nekih razloga odlučio da nedelju dana kasnije izvede specijalnu operaciju hapšenja Romana Protaseviča, kada se vraćao iz Atine, gde je slikao Tihanovsku pored Akropolja sa kosom koja se vijori na vetru, pa u Grčkoj s devojkom ostao još nedelju dana.

To je rezultiralo najglasnijom antizavereničkom kampanjom nakon što su u aprilu ove godine FSB Rusije i Komitet državne bezbednosti Belorusije u specijalnoj operaciji "suzbili nezakonite aktivnosti" Zjankoviča Jurija Leonidoviča, koji ima dvojno državljanstvo Sjedinjenih Država i Belorusije, kao i državljanina Belorusije Feduta Aleksandra Josifoviča. Tada je objavljen snimak njihovog razgovora u jednom ukrajinskom nacionalnom restoranu na Bulevaru Sadovoje koljco u Moskvi s neidentifikovanim beloruskim oficirima (ili agentima) o planiranju "vojnog puča u Belorusiji prema razrađenom scenariju obojenih revolucija uz učešće lokalnih i ukrajinskih nacionalista", kao i fizičke eliminacije predsednika Aleksandra Lukašenka – koji je posle toga doneo ukaz da u slučaju njegove pogibije vlast preuzima beloruski Savet bezbednosti.

Tada se čulo da su zaverenicima navodno stajale na raspolaganju hakovane baze podataka Ministarstva unutrašnjih poslova, KGB-a, Istražnih organa i drugih vlasti. U sadašnjoj fazi te sage se govori da se radi o takozvanoj Crnoj knjizi Belorusije u kojoj su, kako piše petrogradski "Komersant", objavljeni lični podaci zvaničnika i službenika bezbednosti, informacije o zaposlenima u ministarstvu unutrašnjih poslova, sudijama i drugim beloruskim zvaničnicima, čijim porodicama se preti. Odgovornost za objavljivanje tog dosijea se stavlja na teret Sofiji Sapegi.

NOVINAR U AZOVU

Roman Protasevič se kao opozicionar pročuo sa šesnaest godina, kada je u leto 2011. zadržan na "tihom mitingu" u Minsku. Iz policijske uprave je pušten kao maloletnik, ali su o tome obavešteni škola i njegovi roditelji, koji su ga izbacili iz kuće, a majka je navodno čak pokušala da svog sina uvuče u sesiju egzorcizma kako bi "isterala đavola".

Direktorka škole broj 94, u koju je Protasevič odveden nakon izbacivanja iz liceja, Tatjana Mihnova je za RT objasnila da je Romana upisala u završni razred samo zbog dobrog odnosa sa njegovim ocem pukovnikom, šefom odeljenja za ideološki rad na Vojnoj akademiji.

Roman se 2011. pridružio redovima omladinske radikalno-nacionalističke grupe Mladi front i vrbovao maloletnike za protestne aktivnosti. "Policija ga je 2012. zadržala kao administratora društvenih mreža čiji je sadržaj bio destruktivan", kaže novinar Konstantin Pridibailo za RT.

Protasevič je 2014. otišao u Ukrajinu, učestvovao u protestima na Majdanu, pa se navodno na predlog šefa ukrajinske ultradesničarske Nacionalne alijanse Igora Guza pridružio bataljonu Azov, koji su na početku sačinjavali pripadnici radikalno desnih ukrajinskih nacionalističkih i neonacističkih organizacija. Finansirao ih je oligarh Igor Kolomojski, koji je kasnije bio pod nadležnošću ukrajinskog MUP-a. Osnivač bataljona Azov Andrej Bilecki tvrdi da se Roman, zajedno sa Azovom i drugim vojnim jedinicama, borio protiv okupacije Ukrajine, ali da njegovo novinarsko oružje nije bio mitraljez, već – reč.

Provladini ruski i beloruski mediji se upinju da dokažu suprotno. Pišu da Protasevič tvrdi da je samo izveštavao o događajima u Donbasu kao dopisnik Radija Sloboda, ali da je u septembru 2015. u istom mediju objavljen intervju s borcem pod ilegalnim nazivom "Kim" koji je predstavljen kao pripadnik beloruskog odreda Pagonja. "Пагоня", "Potera", je i naslov himne koja je bila popularna tokom protesta u kojoj se kaže da "ako sada ne zaustavite rusku Putinovu hordu, onda naša zemlja (Belorusija) može postati sledeća". Uz intervju je objavljena fotografija na kojoj je bilo sakriveno lice Romana Protaševiča. Nakon njegovog hapšenja 26. maja, beloruski provladin kanal "Žute šljive" objavio je istu fotografiju (sada bez retuširanja). Objavljeno je i više slika koje sugerišu da je on 2015. u Mariupolju sa punom vojnom opremom učestvovao u paradi puka "Azov".

NEXTA

Ne juri beloruski KGB Protaševiča zbog Azova, već zbog toga što smatraju da su protesti u Belorusiji usmeravani pomoću informacija na portalu nexta (belorus.: Neko), koji je obaveštavao kuda idu demonstranti, kuda snage bezbednosti, koja je ulica blokirana... Pavel Sverdlov, glavni urednik Euroradija za Belorusiju u kome je Roman radio pre nego što je otišao u Poljsku da uređuje Nextu, kaže za moskovsku "Novu gazetu" da su takve informacije tada bile svuda, na svim kanalima. Ali nexta je bila najčitanija tokom letnjih protesta 2020. koji su izbili nakon predsedničkih izbora u Belorusiji koje opozicija smatra nameštenim. U oktobru 2020. sud u Minsku je kanal nexta kvalifikovao kao ekstremistički. Zbog toga su administratori kanala promenili ime nexta u hexta.

Početkom novembra beloruski istražni komitet je optužio suosnivača nexte Stepana Putila za organizaciju masovnih nereda, sukoba i netrpeljivosti (član 293. Krivičnog zakona Republike Belorusije predviđa kaznu do 15 godina zatvora). Šef KGB-a Belorusije Ivan Tertel je već 26. maja u beloruskom parlamentu rekao da uhapšeni "plaćenički militant", urednik kanala nexta Protaševič, daje priznanja o naručiocima i finansijerima i da to izaziva histeriju na Zapadu.

UVOĐENJE SANKCIJA

Hapšenjem Protaseviča i Sapege Lukašenko je još više izolovao svoju zemlju, piše nemački "Špigel" pod naslovom "Lukašenkova osveta". Grčki ministar spoljnih poslova je čitav slučaj nazvao "činom državne piraterije u vazduhu". Poljski premijer je osudio "čin državnog terorizma bez presedana". Američki državni sekretar Entoni Blinken pozvao je na nezavisnu međunarodnu istragu. Izjave o neprihvatljivosti "otmice aviona članice EU" i osude "poslednjeg diktatora u Evropi" prethodile su uvođenju sankcija.

Evropske avio-kompanije više ne sleću u Minsk i izbegavaju vazdušni prostor iznad Belorusije, čija kompanija Belavija ne sleće na evropske aerodrome. "Komersant" piše da samo kineske i ruske avio-kompanije poput S7, Pobeda i Aeroflot, kao i privatni i teretni avioni, i dalje koriste beloruski vazdušni prostor. Preporuku o vazdušnoj blokadi Belorusije nije prihvatila Turska.

KRIMSKI LET

Prizemljena Beloruska Belavija pokušava da proširi tržište u Rusiji. Otvorena je, na primer linija za Ufu u Baškiriji. Iako je Lukašenko rekao da će beloruski avioni leteti i prema Krimu, generalni direktor Belavije Igor Čerginec saopštava, kako piše "Komersant", da Belavija još ne planira da obavlja letove za Krim, a da se pitanje može razmotriti ako bude postojalo "političko priznanje Krima" kao dela Rusije.

Sekretar za komunikaciju ruskog predsednika Dmitrij Peskov prethodno je izvestio da Putin i Lukašenko tokom sastanka u Sočiju nisu razgovarali o letovima Belavije na Krim. U martu 2020. Vladimir Putin je nevoljnost Belorusije da obnovi komunikaciju sa Krimom objasnio planovima za izgradnju dobrosusedskih odnosa sa Kijevom. Jedan od razloga možda je i to što je Belorusija domaćin tzv. Minskih sporazuma, a Kijev je proteklih meseci pokušavao da pregovore iz Minska premesti negde drugde, očito sa namerom da se u arbitražu uključe Sjedinjene Američke Države.

Od početka beloruske političke krize u avgustu 2020. Putin i Lukašenko su se sastali četiri puta.

Sa tih sastanaka iza zatvorenih vrata nije bilo vesti o nekim velikim prodorima i senzacijama, već uglavnom o političkoj podršci Kremlja Aleksandru Lukašenku u jeku masovnih protesta u Belorusiji.

U podršku svakako spada i ruski zajam u iznosu od milijardu dolara Belorusiji, čiji državni dug iznosi oko 40 milijardi dolara. Sada je odobrena ranije ugovorena tranša od 500 miliona dolara.

Beloruska strana želi da u što skorijem roku postigne dogovor da cene za ruski gas i naftu budu kao u Smolenskoj oblasti. Trenutno Minsk ruski gas kupuje po ceni od 128,5 dolara za hiljadu kubnih metara. Ako se postigne dogovor o jedinstvenom energetskom tržištu, ovaj iznos će po ruskim domaćim cenama biti 100 dolara za hiljadu kubnih metara. To podrazumeva komplikovano usklađivanje poreskih i carinskih sistema, o čemu s Minskom pregovara ruski premijer Mihail Mišustin.

Prema agenciji RIA Novosti, Putin i Lukašenko najverovatnije traže kompromise o onim problemima koje vlade dve zemlje još ne mogu da reše – o samim "mapama puta" za integraciju, o čemu se rasprava vuče od 2019.

Ukrajinski ministar spoljnih poslova Vladimir Makej u intervjuu "Komersantu" odgovara na izjave kolega iz Ukrajine i Litvanije o tome da se Belorusija približava Rusiji i da to predstavlja opasnost i pretnju za region: "Pa, ovo se događa zahvaljujući vašim sankcijama, a takođe morate biti svesni da će se dogoditi neki duboki tektonski procesi u regionu u vezi sa nepromišljenom politikom sankcija evropskih država."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---