Rekapitulacije – 30 godina – Nirvana Nevermind i Red Hot Chili Peppers Blood Sugar Sex Magik (1) >

Magija nebitnosti

Danas Nevermind slušamo pre svega kao kolekciju predivnih numera – i Kobejnov glas, koji nam saopštava često uznemirujući tekst, zapravo je čudesan zvučni dodatak neobičnim harmonijama, uvek za mrvicu uvrnutom ritmu, naglim no svejedno sasvim prirodnim i atletski koordinisanim promenama raspoloženja unutar jedne iste kompozicije, na potezu od elegije do violencije

Znate ono pitanje – da li se sećate gde ste bili tog i tog datuma kad se nešto značajno desilo? Verovatno se niko od tada prisutnih neće setiti gde je tačno bio 24. septembra 1991, pa ipak je to datum koji je obeležio istoriju popularne muzike. Tog dana su, naime, izašla dva albuma, dve obećavajuće američke rok grupe: prva, Nirvana, mnogima je delovala kao ekipa rođenih luzera iz kišnog Sijetla, u blago rečeno zaturenoj državi Vašington; druga, Red Hot Chili Peppers, bila je malo starija i poznatija, iz "suncem okupane" Kalifornije, ali i ona sa članovima u statusu beskorisnih propalica. Godinu dana kasnije, zahvaljujući albumima Nevermind i Blood, Sugar, Sex, Magik, i jedni i drugi biće prepoznati kao nešto više od običnih rok grupa – radilo se o kulturnim fenomenima više kategorije, koji će obeležiti svoje doba.

Retko se dešava da neko popularno muzičko delo preskoči vreme i ostane u ušima zauvek. Na Zapadnoj obali SAD, u jesen 1991. bilo je mnogo toga novog i u fazonu. Protagonisti su bili klinci iz raspadnutih porodica, mladi u zemlji koja za njih nije imala vremena, otpadnici od svega što je imalo svoje utemeljenje u Zalivskom ratu ili tekućem krahu Sovjetskog Saveza. Ni recesija ih nije mnogo doticala jer otkad znaju za sebe, bili su bez posla i čak primisli da bi ga ikada, takvi kakvi jesu, mogli dobiti. Da i ne govorimo kako je, u tom trenutku, rat u bivšoj Jugoslaviji u svom punom usponu, takođe. To što se tiče ovdašnjih klinaca, jednako zbunjenih, poništenih i suočenih sa sopstvenim Vijetnamom, poput one prethodne američke generacije. Svet je i tamo i ovde izdisao na onoj zlokobnoj okuci reke iz istoimenog filma Tima Hantera (River’s Edge), i to na vrlo sličan način.

Luksuzno remasterizovano reizdanje Nirvaninog Nevermind, povodom godišnjice izlaženja (sa dodata 4 cela koncerta iz tog perioda!), upravo nas podseća da je muzika nekad umela da ujeda i govori istinu. Od tog albuma grunge je postao pogled na svet, neka vrsta punka za kraj veka, istorije i geografije kakvu smo dotad znali. Konačno je uvršten u zbirku Kongresne biblioteke (2005), kao kulturni artefakt od posebne važnosti, što je jedno od važnijih priznanja da je pop ipak vrhunska umetnost.

SLUČAJ PRVI – NIRVANA: NEBITNO

Kad je Nirvana, kao talentovani sastav iz Sijetla, počela tokom 1990. da šalje okolo svoje najnovije demo-snimke, koji će kasnije postati osnov za album Nevermind, stvari nisu izgledale nimalo ružičasto. Njihova matična nezavisna izdavačka kuća, Sub Pop, bila je na ivici bankrota i aktivno je tražila način da se proda i postane deo neke velike etikete. Bend je napustio bubnjar Chad Channing, koji je sa njima snimio vrlo dobar debi Bleach – tek ga je zamenio novi momak neizvesnog potencijala, pod imenom Dave Grohl. Osnivači Kurt Cobain i Krist Novoselić verovali su da treba da zauzmu novi pravac, sa možda malo više melodije i jednostavnijim tekstovima, unutar buke koju su već uspešno pravili. Ali, puna istina bila je da sudbina njihovog momačkog benda u tom času deluje krajnje neizvesno.

Zahvaljujući činjenici da je draga poznanica Kim Gordon, iz benda Sonic Youth, rekla poneku lepu reč onde gde treba i zauzela se za njih, moćni Geffen Records ponudio je Nirvani 1991. pristojan ugovor i skroman avans za snimanje albuma u Kaliforniji, sa producentom za koga su sami verovali da ih razume – Butchom Vigom. No, situacija u njihovim džepovima bila je takva da su pre toga morali da održe jedan klupski koncert da bi uopšte skupili pare za benzin i kolima došli do Los Anđelesa. Upravo na tom nastupu svet je prvi put čuo pesmu pod imenom Smells Like Teen Spirit.

Rad na snimanju ploče bio je efikasan jer su nove stvari već bile tu, pa je glavni deo posla okončan početkom leta. Koliko god se Cobain opirao suvišnom "umetničarenju", ponekad bi uspeli da ga ubede da nasnimi svoj vokal ("To je radio i John Lennon", rekao mu je producent i prelomio ga), dok je za finalni miks doveden Andy Wallace, poznat po radu sa metalcima (grupom Slayer, pre svih), te je Nirvanin zvuk dosegao nepoznatu sferu, u kojoj su se mešale pop melodičnost i agresivna težina speed metala. Cobain je prvobitno maštao da ploču nazove "Sheep", jer je smatrao da običan svet sluša i veruje u sve što mu se servira, naročito od vlade SAD – prave ovce za šišanje. Kasnije je rešeno da za ime bude ipak iskorišćena jedna fraza, sama po sebi besmislica, tim pre što je bila i nepismeno zabeležena: to Nevermind umesto logičnog Never Mind, sugerisalo je da autoru ništa nije bitno, pa čak ni to da mu nije bitno.

AMERIČKA PALANKA

Nakon što se album najpre u krajnje stidljivom tiražu našao u američkim i britanskim prodavnicama ploča – na Ostrvu je Nirvana, uostalom, u svojim ranim "Bleach" danima privlačila mnogostruko veću pažnju nego u domovini – stvari su počele polagano da se zahuktavaju. Debitujući na 144. mestu Billboard 200 top liste, Nirvanin Nevermind se pre polovine januara naredne godine popeo pravo do broja 1, zbrisavši hvaljeni Dangerous Michaela Jacksona sa trona najprodavanijih albuma (da bi do 2021. prešao neverovatnih 30 miliona prodatih kopija). Činjenica da su klinci, na pogonu medijski sveprisutnog singla Smells Like Teen Spirit, sebi za božićne praznike te 1991. poklonili primerak Nirvanine nove ploče, označila je trenutak konačnog prodora alternativnog roka u muzički mejnstrim i, štaviše, njegov trijumf na dotad neprijateljskoj teritoriji.

Ovako neočekivana, a generacijama nakon 1970-ih uzaludno priželjkivana pobeda nezavisnog zvuka nad degenerisanim pop i kvazi-hevi metal hitovima, uvela je grunge rock pravo u elitni smeštaj muzičke industrije. Ono što je do tada bila ljubomorno čuvana tajna frikova iz provincijskog Sijetla, malograđanski učmalog u odnosu na razuzdano snobovski Los Anđeles ili svim mogućim elitističkim oštricama nabrijani Njujork, odjednom je postala caka sezone, udica na koju su se upecali moćni muzički magnati. Besprizornici sa pacifičkog severozapada i njihov do tada neugodan miks hardcore punka, ranog heavy metala sa distorzičnim noise konstrukcijama u tretmanu instrumenata – momentalno su zapalili diskografske police. Enormnim uspehom svog albuma Nevermind, Nirvana je izvojevala bitku za sve – i to ne samo za svoje grunge drugare u notorno tmurnom Sijetlu, nego i za alternativne heroje prethodne generacije, poput zlosrećnih Hüsker Dü, neumornih Black Flag, od alkohola razvaljenih The Replacements ili kultnih Dinosaur Jr.

Ali, mimo sociološko-staleške analize stanja duhova u široj Nirvaninoj kreativnoj postojbini, kao i pre svake priče o milionskim tiražima na vrhu sveta ... leži muzika. I Kurt Cobain. Jednom nazvan "Džonom Lenonom probuđenog Severozapada", ovaj ranjivi i beskompromisni momak, poreklom iz rasturenog doma u obližnjem Aberdinu, nakon mahnitog i plemenitim metalom brutalno sasečenog Bleach, zaputio se tragovima iščašene romanse i suspregnutog besa na narednom albumu Nevermind. Iako pesme svojom neprolaznom skladnošću i rafiniranom čulnom lepotom prizivaju majstorstvo i maštu jednih The Beatles, izgleda da su Cobainova umetnička predanost i grungeu sasvim nesvojstven perfekcionizam ovde više bili podstaknuti bar jednom njegovom do tada poznatom disfunkcionalnom ljubavnom vezom (reč je o veoma zanimljivoj personi, američkoj nezavisnoj muzičarki i feministkinji Tobi Vail), koju je teško preboleo. Iako je muzika dolazila, po njegovom sopstvenom tvrđenju, uvek kao prva ispred svega ostalog, njegovi nesvakidašnji stihovi bili su po mnogo čemu centralno mesto ličnog stvaralačkog dejstva. Oni su hvatali njegov dah i u svom ocrtavanju emotivne konfuzije bili nečuveno stvarni, koliko sâm čovek to može da bude. Kaže se da je umeo da ih popravlja do poslednjeg trenutka, doslovno do u minut pre ulaska u studio, sledeći svoj instinkt koji mu je nalagao da stvari iskaže tačno onakvim kakve su bile.

Kurt Cobain bio je, međutim, i više nego u pravu. Danas Nirvanin Nevermind slušamo pre svega kao kolekciju predivnih numera – i njegov glas, koji nam saopštava često uznemirujući tekst, zapravo je čudesan zvučni dodatak neobičnim harmonijama, uvek za mrvicu uvrnutom ritmu, naglim no svejedno sasvim prirodnim i atletski koordinisanim promenama raspoloženja unutar jedne iste kompozicije, na potezu od elegije do violencije.

Ima njih nekoliko što čine okosnicu albuma, i sve redom ocrtavaju ljude koji su na neki način odistinski postojali, čineći Nevermind prepoznatljivom kolekcijom karaktera: sa svojim seckavim gitarskim ritmom, kao ozlojeđenim naličjem onog rifa iz Wild Thing grupe The Troggs, uvodna Smells Like Teen Spirit besmrtan je urlik iz svima poznate otuđenosti tinejdžerstva; In Bloom kroki je onih lažno cool alternativnih tipova kojima oduvek vrve koncerti; Come as You Are opisuje "kako se od ljudi očekuje da se ponašaju" mada je svako sposoban da donese neko iznenađenje sa sobom. Fantastičan, teskobno melodičan početak, potom se ruši na nas kroz tri sledeće numere pojačane agresivnosti: tutnjajuća Breed izniče iz adolescentske apatije unutar izmišljenog savršenstva američkih predgrađa, Lithium kida svojim opisom ljudi koji nalaze lažno umirenje u religioznosti ili sedativima ili oboma istovremeno, da bi Polly, jedna od najstarijih iz repertoara, evocirala stvaran događaj – otmicu i silovanje devojčice od 14 godina nakon izvesnog rok koncerta. Posle toga nekako prirodno dolazi ekstremna, bela buka Territorial Pissings, kao vrh ovog opisa tihog užasa Amerike, malih gradova i sitnih duša, koje je Cobain tako uspešno razotkrio. Ostatak albuma samo dopunjava Cobainovu savršenu, stravičnu metaforu onoga u šta se Amerika pretvorila usled decenije reganovštine – u polupanu, epohalnu zabit. Stoga posebno mesto pripada završnoj kompoziciji Something in the Way, što uz violončelo opisuje četiri meseca koje je Kurt svojevremeno proveo kao mali beskućnik, neutešno i bez mogućnosti da se izvuče odatle. Iz selendre (čitaj: američke palanke) jednostavno se ne može pobeći.

Zato je Nevermind veličanstvena apoteoza klinačkoj anksioznosti, u čijim ste mušičavim lavirintima često bezdušno odbačeni od svakog ko je iole u stanju da vam pruži ljubav i utehu. I tu zaista spasa nema. Čak i politički posmatrano, Cobainova ukleta samosvest i Nirvanin antimaterijalistički protest obeležili su ne samo taj naraštaj, nego i sve one koji su došli kasnije – u tome je veličina albuma Nevermind, kao poslednjeg rokenrol krika koji je odjeknuo svetom.

SPOZNAJA O BESMISLU

Nirvana je ponudila veliko finale za naše, u to vreme još uvek obične ljudske živote, dolazeći na kraju niza velikih rok bendova što su nam sve vreme drugarski poručivali kako se jedina istinska sreća pronalazi u onim egzistencijalnim opredeljenjima za koja se sam slobodno odlučiš. Uspeh u životu, međutim, već u vreme generacije X postao je krajnje relativna stvar, i to saznanje da više nema dobrog izbora, jer je svaki korumpiran, ostalo je uklesano u stihove Nirvane kao mantra. Sudbonosna težina spoznaje o besmislu onog što se smatra postignućem u globalnom društvu, ostala je da visi u vazduhu kao giljotina nad svima koji su došli kasnije. Onaj ko se danas, u ovom hiper-plutokratskom okruženju, uopšte pita šta bi to bio uspešan život, mora da se nosi sa činjenicom kako to uopšte nije ono što se servira kao poželjan recept ili da pristane na beslovesno postojanje u "reality" cirkusu. Jer Kurt Cobain je tako davno, a ipak tako skoro, prozreo tu koristoljubivu laž i nemoralnu pustinju što zbog nje vlada svuda oko nas – u kojoj ništa zaista nije važno.

Ili, kao što on reče: nebitno je čak i to da je nešto nebitno.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---