---

Devedesete u ogledalu drame Doktor Šuster >

Apsurd s tezom

Dušan Kovačević se izborio za povlašćen, ali istovremeno opterećujuć tretman. To znači da u susret njegovim komadima krećemo sa posebnim očekivanjem, da ih posmatramo ne toliko kao zasebna i autonomna ostvarenja koliko kao pomake ili padove u okviru jednog uveliko prepoznatog i nedvosmisleno priznatog autorskog prosedea

Kao veliki umetnik, Dušan Kovačević se izborio za povlašćen, ali istovremeno opterećujuć tretman: svaka njegova nova drama analizira se i vrednuje u specifičnom, izdvojenom kontekstu – u kontekstu dramskog opusa Dušana Kovačevića. To, drugim rečima, znači da u susret njegovim komadima krećemo sa posebnim očekivanjem, da ih posmatramo ne toliko kao zasebna i autonomna ostvarenja koliko kao pomake ili padove u okviru jednog uveliko prepoznatog i nedvosmisleno priznatog autorskog prosedea. I najnoviji Kovačevićev komad Doktor Šuster, premijerno izveden na Novoj sceni Zvezdara teatra, pokušaćemo da sagledamo u tom kontekstu ili, konkretnije, u kontekstu autorovih drama nastalih od 1991, koje, uz dozvoljenu količinu nasilnog uopštavanja, možemo posmatrati kao izdvojenu celinu, kako u pogledu forme tako i u pogledu značenja.

REALISTIČKA OBRADA: Kao i u svojim prethodnim komadima, Lariju Tompsonu i Kontejneru s pet zvezdica, i u Doktoru Šusteru Kovačević obilato zahvata sirovu građu iz ludila srpske istorije devedesetih; u njegovom najnovijem komadu tu gotovo dokumentarističku podlogu čine sprega mafije i policije, sveprisutno okruženje zločina i smrti, finansijsko i biološko odumiranje građanske klase. Međutim, nasuprot onome što bi se očekivalo kada je u pitanju ovakva građa, pisac se ne prepušta detaljnoj realističkoj obradi ovih motiva; u Doktoru Šusteru, kao ni u Lariju Tompsonu, nema dramski razvijene priče i likova. Naprotiv, ova građa piscu služi samo kao polazište za vrlo nadahnuto i duhovito, na momente i samodovoljno dramsko razigravanje i oneobičavanje, što kao završni rezultat daje jednu apsurdističku dramaturšku konstrukciju, sličnu onoj iz Kovačevićevih ranih komedija. U Doktoru Šusteru ta konstrukcija proističe iz sudara dva sveta – nerealno senilnih i izgubljenih predstavnika odumirućeg sveta (stari doktor i njegova sestra, profesorka klavira) i realno realnih i prisebnih predstavnika sveta u usponu (policajac, novinarka, kriminalac).

Značenje komada direktno proističe iz ovako postavljene apsurdističke dramaturške konstrukcije, tačnije iz njenih završnih spojeva. U Lariju Tompsonu, misao o srpskoj stvarnosti devedesetih kao o svetu prividno živih ljudi zaokružuje se u završnom prizoru opšteg oživljavanja mrtvih. U Doktoru Šusteru misao o duhovnoj superiornosti odumirućeg sveta starog građanstva zaokružuje se takođe u završnom prizoru u kome poznavanje hrišćanske molitve spasava život. Cilj ovih završnih prizora Doktora Šustera jeste da ekspliciraju misao da su, iako potpuno izgubljeni, opljačkani i poraženi poslednjih godina (do te mere da se čak ne sećaju da li su ikad živeli – doktor se, recimo, ne seća da li je diplomirao), ovi životni gubitnici ipak jači od nove, kriminalizovane elite jer su sačuvali ljudskost, jer veruju u Boga. U jednom momentu glavni junak doslovno kaže: "A znaš li zašto je sve tako?... Zato što su ljudi prestali da poštuju Boga."

KOMEDIJA APSURDA: Eksplicitnost navedene replike ukazuje na glavni paradoks drame Doktor Šuster: iza složene strukture komedije apsurda pomalja se jednostavna misao komada s tezom. Ovaj fenomen prisutan je i u Lariju Tompsonu, ali je tamo mnogo manje uočljiv pošto je dramska struktura tog komada složenija, bogatija, baroknija, tako da prikriva transparentnost osnovne misli. U Kontejneru s pet zvezdica Kovačević takođe želi da dâ dubinsku dijagnozu stanja nacionalnog duha, ali se zaustavlja na nivou utvrđivanja simptoma. Ovaj problem posebno je uočljiv u Doktoru Šusteru, zato što bi u njemu glavni dramski interes trebalo da bude vezan za male životne priče malih, običnih i poštenih ljudi; takvih priča i likova u ovom komadu nema, jer su doktor Kos i njegova sestra Divna samo stilske figure u funkciji građenja određene teze. Tako se, na kraju, stiče utisak da glavno piščevo polazište u novijim komadima nije tragična stvarnost Srbije devedesetih, kako smo na početku pretpostavili, već piščeve apriorne teze o toj tragičnoj stvarnosti... Cinik bi rekao da je velikog umetnika načeo osrednji filozof.

Ovi komadi imaju još jednu zajedničku odliku: ovakva dramska kompozicija ostavlja mnogo prostora za bravurozno glumačko razigravanje. Pošto Kovačević ne odustaje od problematične ideje da sam režira svoje komade, rezultat glumačkih rešenja ponajpre zavisi od samih glumaca. U Doktoru Šusteru Jelisaveta Sablić (Divna) i Vesna Trivalić (Ana) plasirale su svoja oprobana, zavodljiva komičarska rešenja, ali su ona na momente zaista delovala prenaglašeno i samodovoljno.

IRONIJSKA DISTANCA: Iz glumačkog ansambla predstave superiorno se izdvajao Petar Kralj u naslovnoj ulozi komada. Imajući jasan uvid u činjenicu da senilnost doktora Nikole Kosa nije psihološki relevantna osobina, da ona ima metaforičku funkciju (ljudi koji su zaboravili da su nekad živeli), Petar Kralj pravi potrebnu ironijsku distancu prema svom liku, da bi se onda njime diskretno i odmereno poigravao (u scenama plakanja, na primer); ovaj pristup on polako, dosledno i sveobuhvatno razvija, bez naglih stilskih skokova, prisutnih kod nekih njegovih partnera. Međutim, nije ironija jedini tonalitet koji Kralj izvlači iz lika doktora Kosa: u njegovom odličnom tumačenju postižu se i neka toplina, seta i poetičnost, koje izazivaju punu naklonost ne prema jednoj pojedinačnoj sudbini, prema jednom konceptualno postavljenom liku, nego prema svetu, stanju svesti i moralnom poretku koji taj lik oličava... Ovo ostvarenje pokazuje da nadahnuta glumačka interpretacija ne samo da scenski oživljava namere teksta, već ih i unapređuje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---