Knjige >

Lapidarijum, Rišard Kapušćinski

velimir ćurgus kazimir

Prevela Biserka Rajičić, Samizdat FreeB92, Beograd, 2001.

Rišard Kapušćinski je proputovao ceo svet: Afrika, Azija, Latinska Amerika, Severna Amerika, Australija, Sovjetski Savez, Evropa... a u Beogradu je bio prvi put 30. septembra 1997. godine. Došao je na poziv Radija B92, na promociju knjige Imperija.

Promocija je bila zakazana u bioskopu Rex. Stari Dorćol, Jevrejska, mrak, blizu osam sati uveče. Okupilo se desetak ljudi. Svi se poznajemo. Kažem Kapušćinskom da je bolje da promociju održimo na Trgu Republike gde se okupilo nekoliko hiljada ljudi koji protestuju zbog smene uredničke ekipe u NTV Studio B. Naravno, on oduševljeno prihvata. I za deset minuta bili smo kod Konja. Stižemo pravo među prijatelje i poznanike. Mnogo pisaca i novinara. Neki su čuli za Kapušćinskog. Mislim da tu postoji jedan generacijski problem. Kad su se kod nas pojavile njegove knjige Car, Fudbalski rat i Šah in šah, počinjali smo da pišemo za razne novine, a svet je izgledao kao ogroman izazov. Prethodne generacije, kao i one koje su dolazile posle nas, iz sasvim različitih razloga svet nisu osećale kao takav izazov. Za starije je svet bio mesto gde se odlazilo u diplomatiju ili dobro plaćene firme, za mlađe mesto gde se počinjalo iz početka. Uopšte gledano, u posleratnom periodu, osim Zuke Džumhura, mi i nismo imali neke velike i originalne putopisce. Kao da ih je socijalizam ubedio da nema potrebe mnogo, i daleko, putovati.

Posle petnaestak minuta na Trgu Republike krenuli smo prema Terazijama. Formirala se protestna povorka. Veselo raspoloženje. Zviždaljke, trube. Kapušćinski je oduševljen što se iznenada našao u "dešavanju". Vrlo je zadovoljan "promocijom". A onda, negde kod hotela Balkan, povorka počinje da se zgušnjava i usporava. Stotinak metara od čela kolone vide se odbljesci policijskih štitova i kaciga. Izgurao sam Kapušćinskog iz povorke prema hotelu Balkan a onda do restorana hotela Moskva. Sedimo u prizemlju Moskve, odmah do prozora, i gledamo na ulicu. Taman smo poručili kafu kad je policija krenula. Vidimo široke zamahe pendreka, padanje i trku građana. U tom času stari pijanista počinje da svira Šopena. Spolja ne dopire nijedan zvuk. Gledamo nemi film u kojem policija batina i juri mirne demonstrante. Šopen kao muzička pratnja.

Tada mu rekoh: Niko mi neće verovati kad jednom budem pričao kako sam sa Kapušćinjskim sedeo u Moskvi, gledao kako policija prebija ljude dok pijanista svira. Šopena.

I danas, posle svega što sam proživeo, ne mogu a da se ne osećam čudno zbog celog događaja.

Rišard Kapušćinjski je čovek koji toliko toga zna, oseća i razume, da je doživljaj čitanja njegovih knjiga nešto sasvim specifično. Reč je o neprekidnom osećaju prepoznavanja. Pogotovo kada piše o iskustvu života u Istočnoj Evropi koji, naravno, nije samo iskustvo komunizma i ratova. Mnogo više je to iskustvo siromaštva, mržnje i beskrajnog i jalovog uzajamnog optuživanja.

"Kažem: Što je kod vas mračno i prljavo?

Odgovor glasi: Ovo nije naša zgrada!

Dakle, nije problem u tome da nešto nije čisto. Problem je – ko za to odgovara. Čija je to krivica. Pitanje nije nešto popravljati, pitanje je – utvrditi krivicu." (str. 361)

Knjiga Lapidarijum je knjiga fragmenata: sećanja, refleksija, asocijacija, citata, slika... Period od 1972. do 1996. godine. Naizmenično: Meksiko, Kolumbija, Gdanjsk, Njujork, Varšava... Etiopija. Da li je ovo knjiga o celom svetu? Geografski gledano svakako jeste. Ipak, to je mnogo više knjiga o sopstvenom životu i doživljaju drugih. Koliko god ovo bio svet različitosti, u njemu postoje neke vrednosti i suštine oko kojih se sve koncentriše. Sećanje na "prošle" živote sastavni je deo koncentrične strukture knjige. Otkrivamo, između ostalog, iskustvo strašnog siromaštva i gladi kroz koje je prošao Kapušćinjski, iskustvo života u posleratnoj Poljskoj, u uslovima bede, korupcije, doušništva i opštih laži. Tu su i klasične priče o Latinskoj Americi i Africi gde je Kapušćinjski proveo najviše vremena. Čitajući Lapidarijum počinjemo da shvatamo njegovu strast za putovanjem koja nikada nije bila turistička, egzibicionistička. S jedne strane je bivao tamo gde je najteže i najpotresnije, a s druge strane kao da je to bila unutrašnja, samodogovorena cena koju je sam sebi nametnuo da ne bi sedeo kod kuće. Kod kuće je, kao što to lepo kaže Kišon, najgore. Ipak, daleko od toga da je biti dopisnik poljske novinske agencije u Africi bilo nešto izuzetno. Na jednom mestu Kapušćinjski spominje da je imao najviše 100 dolara za slanje izveštaja teleksom. Koliko je to bilo reči? Sto, dvesta?

U međuvremenu je slava Rišarda Kapušćinjskog rasla mnogo brže od poljskog političkog i ekonomskog uticaja u svetu. Njegove knjige su počele da izlaze po celom svetu. Velike novine su počele da naručuju njegove reportaže.

A opet, to je ljudski, sasvim ljudski. Kad opisuje smrad u kolima kad se vozi sa jednim teškim bolesnikom u Americi, ili smrad prljavštine i bede u Ukrajini i Belorusiji... razmere bede u Etiopiji, to nisu opisi pisani samo da bi bili potresni, da bi se, možda, probudilo saosećanje prema ljudskim patnjama. Kapušćinski nije socijalni radnik, filantrop, političar..., ali nije ni nežna književna duša koja se stalno zgražava i morališe nad nepravdama modernog sveta. Biti kivan na svet u kojem živiš nije samo krajnje neproduktivno stanje duha nego i direktno utiče na književni stil. Toga je Kapušćinski i te kako svestan – njegov stil je izvanredan.

Ono što iznenađuje u Lapidarijumu to je sam Rišard Kapušćinski. Njegovo poznavanje moderne umetnosti: muzike i slikarstva, kao i filozofije, deluje fascinantno. Uporedo sa meksičkim i afričkim selima "idu" izložbe i koncerti u Njujorku, Parizu, Berlinu, Londonu... Njegovi susreti i razgovori sa nekim od najvećih umetnika i filozofa s kraja dvadesetog veka teku podjednako prirodno i spontano kao i susreti po prostranstvima Trećeg sveta. U tom smislu knjiga Lapidarijum predstavlja jednu veliku lekciju skromnosti i unutrašnjeg bogatstva koje nije samo stvar znanja i iskustva već prvenstveno svojevrsna povest o karakteru. Bilo bi dobro da ova knjiga postane "obavezna" literatura za naše intelektualne veličine, očeve i "besmrtnike" nacije, kako bi, možda, spoznali kakve su unutrašnje veze između modernosti, znanja i angažovanosti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST