---

Makedonska kriza >

Ekstremisti i sekretarice

Iako su diplomati EU-a uspeli da ponovo dovedu političke subjekte u Makedoniji za pregovarački sto, može se sa sigurnošću reći da je atmosfera nakon "slučaja Aračinovo" nepovoljna za postizanje političkog kompromisa

Okršaji između makedonskih bezbednosnih snaga i pripadnika ONA-a ovih dana u Aračinovu pokazali su da je vreme makedonske uzdržanosti prošlost i da jedino zapadni mirotvorci i njihovi planovi koji se nude u obliku štapa i mrkve mogu naterati makedonski politički i vojni vrh na uzdržaniji pristup albanskim ekstremistima. I najuporniji zastupnici političkog rešenja krize, kao što su bili predsednik Boris Trajkovski i lider Socijaldemokratskog saveza Makedonije Branko Crvenkovski, evoluirali su u pravcu vojnog rešenja krize. Kada se na sve to dodaju i poziv Makedonske pravoslavne crkve na odbranu domovine i ratni pokliči sveštenika koji zastupaju tezu da ubijanje nije greh ako se ubija u ime odbrane domovine, onda je jasno da je čaša strpljenja u kolektivnoj svesti dosad strpljivih Makedonaca prelivena.

Najodgovorniji za preveliku dozu adrenalina u makedonskim venama, pored terorista, bili i predstavnici političkih partija Albanaca, koji su u pregovorima o pravima albanske manjine u Makedoniji otišli predaleko u svojim zahtevima. Promena ustava koja je praktično bila gotova stvar – a značila je veću zastupljenost u državnim institucijama, veću zastupljenost albanskog jezika i još mnogo ustupaka na koje je makedonska strana bila spremna zbog mira u kući – u poslednjem trenutku su prošireni i zahtevima o uvođenju dvodomnog parlamenta i funkcije potpredsednika države koji bi bio albanske nacionalnosti i koji bi imao pravo veta... I čaša strpljenja se prelila. Predsednik Trajkovski je saopštio da je politički dijalog blokiran zbog maksimalističkih zahteva albanskih pregovarača koji su dramatično promenili svoje stavove i počeli da traže federalizaciju zemlje. Samo nekoliko dana nakon prekida pregovora počeo je totalni rat sa teroristima u Aračinovu.

Makedonske bezbednosne snage pojačane novim helikopterima MI-24 razbile su za nepuna tri dana otpor terorista, ali kad je već bilo jasno da su teroristi u Aračinovu savladani, na skopski aerodrom Petrovec stigao je Havijer Solana i za nekoliko sati uspeo da ubedi makedonski politički vrh da odustane od akcije. Solana je ponudio makedonskoj strani plan o povlačenju terorista pod pratnjom KFOR-a, OEBS-a i makedonske policije, a Makedonci ga nisu smeli odbiti. Sledećeg dana je povlačenje izvedeno u skladu sa dogovorom. Glavni organizator akcije povlačenja bio je specijalni izaslanik alijanse Piter Fejt, koji već ima dobra iskustva s ovakvim akcijama u južnoj Srbiji. Teroristi su u ponedeljak oko 18 sati prebačeni u karadačko-lipkovski region u 15 autobusa i u pratnji nekoliko američkih transportera iz sastava KFOR-a. Još nema podataka o tome da li su teroristi sa sobom poneli teško naoružanje i da li će im ga oduzeti KFOR.

Isto veče je Skoplje eksplodiralo od besa. Velik broj pripadnika rezervnog sastava policije i vojske došao je pred makedonski Parlament da bi protestovao zbog odluke vlade da dopusti teroristima povlačenje iz Aračinova.

"Teroristi u Aračinovu su u nedelju oko 13 časova bili saterani u ćošak. Bili su sabijeni u samo 10–15 kuća. Nije im bilo spasa, nedostajalo nam je najviše pola sata do potpune pobede, ali je onda došlo naređenje da se povučemo. Mi stavljamo glave na kocku, a oni im zatim daju da se povlače u klimatizovanim autobusima... e, ne može se tako ako se hoće imati država", kaže ljutito 34-godišnji Mite, pripadnik rezervnog sastava policije.

Rezerviste su podržali i građani Skoplja. Njih desetak hiljada uspelo je da polupa skoro sva stakla na Sobranju, da demolira jedan mercedes makedonske vlade i da uđe u prazan parlament. Najgore su to veče prošli reporteri zapadnih medija, koji su platili ceh koji su napravili njihovi mirotvorni političari.

Najviše pogrdnih skandiranja gnevnih Skopljanaca bilo je upućeno makedonskom predsedniku Borisu Trajkovskom, koji je predsedničke izbore dobio zahvaljujući glasovima Albanaca, a pogrdnih skandiranaja to veče nije bio pošteđen ni premijer Ljupčo Georgijevski.

Iako su diplomati EU-a uspeli da ponovo dovedu glavne političke subjekte u Makedoniji za pregovarački sto, može se sa sigurnošću reći da je atmosfera koja vlada nakon "slučaja Aračinovo" krajnje nepovoljna za postizanje bilo kakvog političkog kompromisa između makedonskog i albanskog političkog bloka. Nakon ponižavajućeg dogovora o evakuaciji terorista klimatizovanim autobusima, teško je doći do dogovora čak i za one zahteve Albanaca koje je makedonski blok bio spreman da prihvati. Pritisak javnosti je žestok i izgledi da se eventualni dogovor sprovede u život sve su nerealniji. Dvonacionalnom dogovoru Makedonaca i Albanaca oštro se protive i partije ostalih nacionalnosti koje žive u Makedoniji, a koji čine 12–15 odsto stanovništva zemlje.

Najave vojne intervencije NATO-a u Makedoniji, koje su još uvek neuverljive, bude sumnju da zemlja može biti podeljena po etničkoj liniji, gde će svoje teritorije imati Makedonci i Albanci, ali ne i ostale nacionalnosti. Deoba se, naravno, u prvo vreme neće nazivati pravim imenom, ali će tokom godina postati "realnost koju treba prihvatiti".

Zapad je izgleda u nedoumici treba li nastaviti eksperiment sa multietnicizmom na balkanskim prostorima, a Makedonci su počeli da napuštaju ideju koju je pre desetak godina promovisao bivši predsednik zemlje Kiro Gligorov, a koju su prihvatile sve relevantne makedonske političke partije. Gligorov i njegovi politički učenici, kako iz Socijaldemokratskog saveza Makedonije tako i iz VMRO-DPMNE-a, godinama su amnestirali lidere raznih albanskih paravojski i delili im direktorske fotelje, nadajući se da će lepe sekretarice biti dovoljne da smire temperamentne "borce za ljudska prava". Ova je taktika dala neke rezultate, ali se krajem februara ove godine pojavilo previše temperamentnih momaka, a lepih sekretarica nije bilo dovoljno za sve.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---