Zona sumraka >

Ekstremni sportista

ljubomir živkov

Đinđić vozi bicikl po stazi koju je otvorio na Adi, Đinđić na rolerima, Đinđić na ringišpilu, Đinđić vlastoručno vesla između poplavljenih kuća spasavajući perad i građane koji nisu ovladali plivačkim veštinama, pa čekaj malo!

Vojislav Koštunica odlazi dvaput dnevno peške na Avalu – pripreme za njegov uspon na slovačke Tatre počele su istoga dana kad je prihvatio da sa predsednicima srednjoevropskih država i domaćinom Rudolfom Šusterom osvoji vrh Gerlah (2.665 m).

Esksperti Ministarstva sporta i razonode izračunali su da pešačenje uz Francusku ulicu (od Jovanove do Narodnog pozorišta) neće biti dovoljno da naš reprezentativac savlada uspon do Gerlaha, izbor je pao na Avalu, a plan priprema izgleda ovako: u ranim jutarnjim satima predsednik doručkuje u "Kumbari", odatle pešice ide do vrha, auto ga vraća u podnožje, tu pije samo rakijsku čašicu jogurta i vraća se na vrh.

Predsednik je treninzima hteo da dâ svečaniji, državnički karakter, predložio je da Neznanom junaku svaki put ponese venac, ali su protiv toga bili i njegov lekar i osoblje zaduženo za spomenik: venci kakve je bivši predsednik Milošević slao na Avalu po specijalno opunomoćenim generalima bili su teški oko 38 kilograma, predsednik Koštunica bi venac do vrha nosio na leđima, kao ranac, ili kao radio-uređaj RUP 2, ali bi i tako raspoređen teret bio prevelik za petsto sedamnaest metara nadmorske visine koliko ima Avala; osim toga, za mesec i po dana koliko predsednika deli od osvajanja Tatri spomenik se ne bi video od venaca.

"Kako ću izneti jarbole za zastave na Gerlah ako mi srce ni na Avali ne bude radilo pod opterećenjem?", pitao je predsednik šefa stručnog štaba. "Nosićete smotane, lepo složene zastave i izviđačku sekiru. Tek kad budete blizu vrha, oborićete dve mladice i od njih odeljati dva jarbola!"

&

Đinđiću će biti potrebno mnogo sitnih poena da bi parirao Koštuničinom usponu na Tatre. A bio se razmahao, te Đinđić vozi bicikl po stazi koju je otvorio na Adi, te Đinđić na rolerima, Đinđić na ringišpilu, Đinđić vlastoručno vesla kroz poplavljena sela spasavajući perad i građane koji nisu ovladali plivačkim veštinama, pa čekaj malo!

Na Gerlah će jurišati deset predsednika. Ako dodamo šerpase, popove, lekare, gorile, savetnike, trenere, poslenike medija i špijunaže, u ekspediciji će prema mojim proračunima biti oko 438 ljudi; poduhvat nema takmičarski karakter, ali će se i te kako gledati koliko je kome puta pozlilo, kome su davali veštačko disanje, koga su uzimali na krkače a ko je sam prtio ka vrhu. Ako naš predsednik na vrh stigne prvi i ako tamo zabode jedan jarbol sa jugoslovenskom trobojkom i drugi sa barjakom DSS-a, to će još kako odjeknuti u Evropi.

Kad sam prvi put pročitao da će se moj predsednik penjati na tako visok vrh i da će uspon biti da tako kažem javan (neće dakle niko moći da ga prenese helikopterom sa jedne na drugu kotu), bilo me je malo zazeblo oko srca, ali su ponos i zadovoljstvo ubrzo prevagnuli – ponovo je na našem čelu osoba kadra da stavi život na kocku. Tito nije dozvolio da ga komfor pojede, odlazio je u lov na medvede, rizikovao da mu jelen-kapitalac proburazi i onu njegovu bundu i grudni koš, gledao se oči u oči sa krdima divljih svinja, stajao u hladnoj Tari da bi lično upecao pastrmku, odlazio u Ameriku gde je Kavaja jedva čekao da mu prospe mozak, hranio je pčele iako je roj mogao da se uznemiri i izujeda ga na smrt; e, to su stvari koje su nam svih ovih godina nedostajale, građani su želeli vođu koji bi i u mirnodopskim uslovima ispoljio spretnost, dobru kondiciju a nadasve ličnu hrabrost. Milošević nije bio ni lovac, ni biciklista, ni veslač, ni planinar, i to ga je skupo koštalo. Đinđić sakuplja, kažem, sitne poene, provodadžiše oko cementara, miri Zvezdu i Partizan, samo mu to neće ništa vredeti ako se Koštunica prvi popne na vrh Tatri.

Drugi, recimo, stigne domaćin Šuster, ali nekih šest sati posle Koštunice. Popne se i padne od iznemoglosti na škriljac, gleda u svoju oguljenu nadlanicu, a Koštunica već rasadio mimoze iz Herceg Novog, ostalo mu da dovrši sadnju prkosa (lat. Portulaca), šta to sadite, pita Šuster pošto napokon dođe do daha, sadim prkos, biljku koja je omogućila da demokratija i legalizam pobede u Srbiji! Na plakatima smo imali ovaj cvetak i natpis "Posejmo prkos po Srbiji", neka na krovu Slovačke ostane ovaj spomen na Demokratsku stranku Srbije! Rasad će biti osveštan kad se jugoslovenska ekipa bude popela, a evo doneo sam i mermernu dvojezičnu ploču, na slovačkom i na srpskom piše Vojislav Koštunica, Vojislav Koštunica, kako su slični naši jezici, kamenorezac nije znao tačno kad ćemo se popeti pa je uklesao samo "Popeo se septembra 2001".

Ako stigne prvi na Gerlah, predlažem da Koštunicu po povratku iz Slovačke prime vaterpolisti, ali ako bude i deseti, to nije uopšte rđav plasman za nekoga ko se okušava u planinarenju. Dolaskom na dodelu NIN-ove nagrade onoliko je podstakao ljubav stanovništva ka pisanoj reči, uspenjem na Tatre daće još kakav obol našem alpinizmu i miroljubivoj koegzistenciji.

A nekim kolegama dao je lekciju i pre polaska u Slovačku. Mesiću prvome. Hrvatski predsednik je planinarenje otkazao zato što "ionako dolazi u zvaničnu posetu", smešan izgovor, otkazao je zbog depresije u koju je pao kad su ga izviždali sinjski alkari, a izviždali su ga zato što građane Hrvatske, heroje domovinskog rata, isporučuje Haškom tribunalu.

Plači, Stipane, iziđi na balkon Banskih dvora pa kroz dalekozor gledaj ko predvodi kolonu srednjoevropskih predsednika, gledaj i uči, premda ti to neće ništa pomoći!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST