---

Javna prepiska >

Prijatelju, prijatelju...

Meni pismo Vetona Suroija deluje prilično čudno. S jedne strane, on u njemu objašnjava razvoj političke i društvene situacije u Makedoniji, nacionalnu neravnopravnost, spoljne uticaje, ulogu istorije, jezika, medija... a sa druge objašnjava svoj položaj analitičara i savetnika pri OEBS-u. Ja se, međutim, osećam pomalo nelagodno da bih nekome, pogotovo hipotetičkim prijateljima, koji žive u drugoj državi, savetovao kako da organizuju svoj život

Nedavno je Veton Suroi napisao "Pismo makedonskim prijateljima", koje je postavljeno na sajtu B92. Pismo je napisano na srpskom jeziku i izazvalo je, naravno, veliko zanimanje, pa i reakcije. Veton Suroi je na reakcije odgovorio još jednim pismom. Dopisivanje će, očigledno, da potraje.

Jedan od motiva ovog pisma svakako je i odgovor na napise i komentare u makedonskim medijima u kojima je Veton Suroi optužen kao glavni "ideolog" i "idejni vođa" ONA-e, inače lično veoma blizak Aliju Ahmetiju. Da se preko jednog srpskog medija, makar veoma nezavisnog i doslednog, upućuju poruke Makedoncima deluje prilično neočekivano. A možda to i nije toliko namenjeno makedonskim prijateljima koliko međunarodnoj javnosti i onim međunarodnim faktorima koji cene umerenost i analitičke sposobnosti Vetona Suroija. Ovdašanja (srpska) javnost svakako ne bi smela da zaboravi da je Veton Suroi bio prvi Albanac na Kosovu koji je javno, preko svoga lista "Koha Ditori" osudio progone i ubistva srpskih i nealbanskih civila, nazvavši to fašizmom.

Mene, međutim, u celom ovom pismu ne zanima toliko politički položaj i značaj Vetona Suroija, na Kosovu i u okolini, koliko upotreba prijateljstva u lične i političke svrhe. Koliko je samo svako od nas imao prijatelja na ovim prostorima koji su netragom nestali? Neki od prijatelja su, tokom vremena, postali ne samo bivši prijatelji nego i direktni protivnici, da ne kažem neprijatelji. Neka, nekad veoma bliska i draga imena, sada proizvode samo mrštenje ili odmahivanje rukom, druga sočne psovke. Ima ih, srećom, i onih koja i dalje izazivaju topla i dirljiva osećanja. Ista je stvar, naravno, i sa osećanjima drugih prema nama.

Kako se to može protumačiti?

OSEĆANJA I INTERESI: Postoji jedno univerzalno pravilo: svako od nas je spreman da se zakune da se nimalo nije promenio bez obzira na to šta se sve odigralo. Nepromenljivost, u smislu moralnih standarda i vrednosti, posebno je važna kod onih koji su oduvek nastupali mimo zvaničnih državnih ili političkih institucija i koji su uvek predstavljali pouzdane borce za demokratiju i ljudska prava. Aktuelni nacionalisti i većina stranačkih aktivista najčešće su imali obrnut problem: da dokažu da su oduvek bili na pravoj (nacionalnoj) strani. Posebno je to bilo važno u dokazivanju njihovog izvornog antikomunizma i mučeništva.

Prijateljstvo i život u sopstvenoj državi imaju, međutim, neka druga, posebna pravila. Biti državljanin svoje države nije pitanje samo podaništva nego i lojalnosti. Pogotovo kad je sopstvena država, koja je uvek izjednačena sa sopstvenom nacijom, u opasnosti, ili kad počinje da pravi prve korake. Gde ćete živeti: u svetu prijateljstva ili u svojoj zemlji? Ma koliko svet bio zajednička stvar, i ma koliko sutra budu pale sve granice, vi još uvek putujete sa pasošem sopstvene države. Čak i kad želite da se odreknete svoje države, da je definitivno napustite, morate to da učinite sa njenim pasošem. To nipošto nije samo tehnička stvar. Vi svoju zemlju vučete gde god se mrdnete. Dovoljno je da vas neko upita odakle ste ili šta ste po nacionalnosti i vi ćete se suočiti sa jednostavnom činjenicom da svako ima neku zemlju, nacionalnost, pa i državu.

Prijateljstvo, normalno, pretpostavlja da imate puno razumevanje za interese i osećanja svoga prijatelja. Moram priznati da sam uvek gajio veliko razumevanje za svoje prijatelje iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i sa Kosova. Pogotovo zbog toga jer među mojim prijateljima nije bilo nijednog agresivnog i primitivnog nacionaliste kojem bi moja nacionalna pripadnost na bilo koji način smetala. Imao sam puno razumevanje za njihovo osećanje lojalnosti prema njihovim novoformiranim državama. Možda su to moji prijatelji doživljavali i kao svojevrstan oblik srpskog paternalizma, u smislu: lako je meni kad imam odavno definisanu državu, ali ja to tako nisam doživljavao. Niti sam mislio da su Srbi iživeli svoju državnost pa je nacionalistički resantiman sasvim izlišan. Stvari sa našim istorijskim doživljajima patriotizma nikada nisu tako jednostavne.

Moram priznati da je moje nacionalno osećanje najviše bilo podsticano negativnim odnosom drugih prema Srbima i srpskim nacionalnim interesima koji su bili iskazivani kao jedan globalan šovinistički stav prema svemu što je imalo atribut srpski. Predrasude o narodima i zemljama uvek su samo predrasude bez obzira na to ko ih širi. Tu nemaju popusta ni stvarne ni izmišljene žrtve ili krivci. To što sam živeo okružen velikim brojem kretena i pod vlašću isto takvih spodoba, koje su se neprekidno busale u srpske grudi, nije moglo da me izmeni na taj način da kroz njih vidim narod, jezik, tradiciju i kulturu kojoj i sam pripadam.

Ipak, nešto se moralo promeniti. U pitanju je jednostavna činjenica da živimo u različitim državama, u kojima će živeti i naša deca, i da nije u pitanju nikakvo privremeno rešenje već nešto sa čime ćemo morati da živimo sledećih... ko zna koliko godina. Ako svako prirodno teži da svoju zemlju učini boljom, bogatijom, sigurnijom i lepšom, zašto bih ja težio nečemu suprotnom. Poštujući ne samo prijateljstvo nego i pravo svakog na ovoj planeti da organizuje sopstveni život prema sopstvenoj želji i meri, često sam se pitao: zašto mnogi moji prijatelji misle da ni ja nemam pravo da imam stabilnu i sigurnu zemlju, sa sve preciznim granicama i pasošem. To pitanje je bilo sporno uvek kada bih pokušao da "nacrtam" Srbiju bez Miloševića. Šta je tu viziju činilo tako nemogućom? Zločini koji su počinjeni tokom Miloševićevog režima? Srpsko istorijsko nasleđe? Srpski genetski kod u koji je utisnuta potreba za dominacijom i nasiljem? Prosto je neshvatljivo kako se upotrebljavaju oni isti argumenti koje su koristili srpski "kulturni" radnici svaki put kad bi se bavili karakterom i istorijskim nasleđem Slovenaca, Hrvata, Albanaca ili Muslimana.

No, ostavimo to po strani. Uvek, nažalost, ima onih koji su puni predrasuda i netrpeljivosti prema onome što je drugo. I ovo što nam se desilo dobrim delom je posledica te spremnosti da teorije o nebeskim, arijevskim, genocidnim, istorijskim, demokratskim, najstarijim i sličnim narodima postanu opšte dobro. Kako se to odražava na prijateljstva? Da li je, posle svega, realno da prijatelji ostanu prijatelji? Šta se menja u njihovom odnosu?

VREME IZBORA I OPREDELJIVANJA: Kao što ne verujem da se mi nismo promenili, isto tako ne verujem da prijateljstva mogu ostati netaknuta. Pogotovo kad je reč o javnim ličnostima koje su na razne načine upletene u politička i nacionalna pitanja. Mnogo mi je bliže pameti da se održe prijateljstva onih koji su izvan sfere tzv. javnog života i koja su potpuno privatnog karaktera. Ja ovde, naravno, ne govorim o prijateljstvima kao obliku bontona ili pristojnosti, uglađenoj razmeni misli o svemu i svačemu, pričama o novim knjigama i filmovima, anegdotama iz svakodnevnog života, izveštajima o stanju zdravlja i sličnim stvarima koje se mogu deliti i sa ljudima koje prvi put sretnete u vozu. Prijateljstvo pretpostavlja i određeno "ulaganje", pre svega emotivno i lično. Briga za prijatelja isto je što i briga o prijateljstvu. Ako dođe trenutak kad je briga za prijatelja nešto što može biti opasno ne samo za ličnu bezbednost nego i za stvar nove države, onda je jasno da je nastupilo vreme izbora i opredeljivanja. Nekada do ovih izbora dođe krajnje svesno, nekada ne. Jednostavno, vreme bez kontakata i lične komunikacije počinje da menja i karakter prijateljstva.

Jedno su, naime, nostalgija i zajednička sećanja na vreme prijateljstva, a nešto sasvim drugo izgrađivanje sopstvene biografije, pa i sudbina. Mnoga prijateljstva zaista održavaju ta lepa sećanja. Tako hibernirana prijateljstva mogu trajati godinama. Ali, da li mi ovde govorimo o pravim, živim prijateljima ili senkama iz prošlosti? Ne verujem, s druge strane, da se ozbiljna prijateljstva mogu sačuvati ukoliko se ljudi nađu na različitim političkim ili državnim stajalištima. Pristojnost, to da, ali iskrenost i poverenje – to nikako. Nisu u pitanju samo prekogranična prijateljstva već i ona s ove strane. U kakvom biste prijateljstvu mogli biti sa prijateljem iz mladosti koji se opredelio, recimo, da bude radikal? Ne razumem tu vrstu tolerancije i "normalnosti" koja bi mogla da održi takvu vrstu prijateljstva. Ovde nije reč ni o kakvoj vrsti političkog ili javnog bontona, već o nečemu suštinskom, duboko ljudskom. Na koji način se mogu zanemariti ili potisnuti vrednosti za koje se vaš prijatelj zalaže? Pogotovo ako ste i sami žrtva takvih "vrednosti" i opredeljenja. Tako što ćete se sećati lepih zajedničkih letovanja, putovanja, ljubavnih avantura? Pa onda možete, kao da se ništa nije desilo, opet da pričate o svemu. O čemu? O knjigama i filmovima, o dobroj klopi? Morali biste, pri tom, da vodite računa da ne spomenete neku knjigu ili autora koji može da izazove negativnu reakciju. Super provod: održavanje starog prijateljstva.

Makedonski prijatelji, koje pominje Veton Suroi, samo su metafora normalnog života kada se živelo i družilo manje-više normalno. Kada je iza svakog prijatelja bila ista zemlja. Onda smo se siti mogli narazgovarati o glupostima sopstvenih nacija i političkih elita. Ali sada, kada iza svakog, kao kamen za vratom, pritiska dužnosti i lojalnosti prema sopstvenoj zemlji, sve odjednom postaje drukčije. Bez obzira na to koliko se trudili da na sebe ne preuzimamo obaveze zastupanja i predstavljanja sopstvene države, taj zadatak vam se stalno nameće – između ostalog i podsećanjem druge strane na dugogodišnje prijateljstvo. Prijateljstvo, kao i mnogo toga uostalom, može uvek da posluži kao svojevrsna moralna osuda zbog izneverenih ideala i vrednosti. Prijateljstvo je čudan fenomen: ukoliko se potpuno ne izolujete stalno stičete nove prijatelje. Kako ćete izaći na kraj sa novim i starim prijateljima podjednako je stvar okolnosti i sopstvenog izbora. Ne znam da li je Ali Ahmeti novi ili stari prijatelj Vetona Suroija. Ne znam ni ko su Vetonovi makedonski prijatelji. Pretpostavljam da nisu iz kruga makedonskih radikala. Tim više su ga razočarali.

Bio sam kod Alija Ahmetija, piše Veton Suroi, kada je rat eskalirao i kada su njegove jedinice mogle ući u Skoplje. Tada je već bio poznat kao komandant UČK-a. U tim trenucima komandanti pobunjenika mogu vladati neprikosnoveno, i vojno i politički. Ahmeti je bio svestan svoje odgovornosti kao komandant gerilskog pokreta koji je bio sve veći: kako odoleti novim taktičkim pobedama i kako pomoći politički proces koji će dovesti do kraja rata.

Džaferi i Ahmeti su reprezentanti konsenzusa među Albancima u Makedoniji. Zamislite samo za jedan trenutak rat u kojem bi najveći politički lider Albanaca bio čovek koji nema nikakvog glasa, ideje ni vizije, a čovek koji rukovodi vojnim buntom smatra da će primorati Makedonce na koncesije time što će "raspametiti Skoplje".

Više od ičega drugog Makedonija je, nadam se, izašla iz začaranog kruga samouništenja, upravo zbog odgovornog odnosa albanskih lidera.

Da li se to može reći i za etničke makedonske lidere? Na početku rata su se utrkivali u što radikalnijem, militarizovanom rečniku. Svaka druga rečenica sadržala je reč "uništiti". Uporedite rečenice iz Džaferijevog i Ahmetijevog vokabulara. U njima gotovo svaka druga rečenica ima reč "stvarati".

Ima li ičega prirodnijeg od idealizacije prijatelja? Ali, prijateljstvo nije samo puka uzajamna simpatija, u njemu je najčešće i neki zajednički cilj ili interes. U političkoj ili vojnoj borbi, svejedno, pogotovo kad je cilj stvaranje sopstvene države, uzajamno poverenje i prijateljstvo predstavljaju bitan uslov uspešnosti. Borba partizana u Jugoslaviji, osvajanje vlasti, kao i stvaranje novog društva, puni su romantičnih povesti i primera plemenitih prijateljstava. U šta su se mnoga prijateljstva, ubrzo posle osvajanja vlasti, pretvorila, sasvim je druga priča.

Meni pismo Vetona Suroija deluje prilično čudno. S jedne strane, on u njemu objašnjava razvoj političke i društvene situacije u Makedoniji, nacionalnu neravnopravnost, spoljne uticaje, ulogu istorije, jezika, medija... a sa druge objašnjava svoj položaj analitičara i savetnika pri OEBS-u. Takođe, Suroi objašnjava kako je krajnji politički cilj Albanaca u ovom regionu integracija u zapadni svet do koje iz raznih istorijskih razloga nije došlo ranije. U stvari, nije jasno šta je konstatacija, šta je hladnokrvna analiza, a šta vizija. I šta je u svemu tome Suroi? Analitičar, političar ili vizonar. Ima u Vetonovom pismu lepih i tačnih mesta. Kad je u pitanju upotreba jezika, delim njegovo mišljenje: ravnopravnost jezika neophodna je svakoj modernoj, demokratskoj državi. Ja se, međutim, osećam pomalo nelagodno da bih nekome, pogotovo hipotetičkim prijateljima, koji žive u drugoj državi, savetovao kako da organizuju svoj život. Ustezao sam se da savetujem i prijatelje sunarodnike iz Hrvatske i Bosne ubeđen da bi to bilo skroz pogrešno: ljudi moraju sami da izaberu zemlju i sistem u kojima će živeti. Ima tu, neosporno, i određenog nacionalnog kompleksa. Mogao bi neko, kao, u mojoj brizi za Srbe izvan Srbije da prepozna određene hegemonističke i nacionalističke težnje.

Kod Vetona Suroija takve opasnosti nema. Zbog toga on može da zastupa stvar Albanaca gde god Albanci žive. Državne granice u ovom pitanju više nisu važne. (Ako ćemo pravo, i nisu.) Albanski politički lideri u Makedoniji očigledno su kompetentni i moderni pa im ovakva vrsta zastupanja odgovara. Makedonska politička elita je antizapadna i histerična. Njoj se, uostalom, Suroi i ne obraća. Voleo bih, zbog toga, da vidim foto-robot makedonskog prijatelja. Slutim kako izgleda i koje su mu političke orijentacije i vrednosti. On nije nikakav ludi nacionalista, mitoman ili antizapadnjak, već prosvećeni i tolerantni Makedonac koji još ne može da shvati da Ali Ahmeti, u stvari, radi za dobrobit i budućnost Makedonije i Makedonaca.

U suštini, to je prilično težak zadatak: kako ubediti druge nacije da je tvoja sopstvena nacija najveća žrtva i mučenik u pravednoj borbi za moderno, demokratsko, multietničko... društvo. Na tome su pucala mnoga prijateljstva.

Na kraju, ne mogu a da se ne setim večnog apatrida Ramba Amadeusa i njegove pesme Prijatelju, prijatelju... Glavni akteri su, naravno, prijatelji – Tuđman i Milošević, i takvi ljudi gaje nekakva prijateljstva. Prijateljstvo je sasvim ljudska stvar. Pre svega intimna.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---