<< VREME | BR 560 | 27. SEPTEMBAR 2001

SVET

Priče očevidaca >

Pošalji komentar
redakciji Odštampaj tekst

Oblakoderi užasa

U danima posle 11. septembra internet je bio naprosto zatrpan informacijama o tome šta se dogodilo u Njujorku i Vašingtonu, spiskovima nestalih osoba, spiskovima preživelih i savetima kako se postaviti u krizi. Sajt BBC-ja (http://news.bbc.co.uk/hi/english/talking_point/newsid_1544000/1544197.stm) pozvao je sve koji su bili na licu mesta da opišu kako je ova drama izgledala iz prve ruke, a "Vreme" prenosi nekoliko svedočenja očevidaca

BEG: Njujork, 11. septembra

Adam Mejblum, Njujork:

Zovem se Adam Mejblum i živ sam. Ovo pišem zato što ne želim ikad da zaboravim današnji dan. Ni ja, ni drugi.

Moja kancelarija je na 87. spratu prvog tornja Svetskog trgovinskog centra. Većina mojih saradnika bila je na poslu već oko osam i trideset. Pripremali smo se za radni dan, proveravali mejlove, pričali, kada je prvi avion udario u zgradu, samo nekoliko spratova iznad nas. Moram da kažem da u tom trenutku nismo ni pomislili da se radi o avionu.

Zgrada se opasno zaljuljala kao da je u pitanju zemljotres. Ljudi su vrištali. Imao sam utisak da se zgrada ljulja po pet metara u svakom pravcu. To je trajalo dovoljno dugo da se povratim i povučem jednog od kolega u ragastov. Delovi osvetljenja i plafona padali su na sve strane. Bili smo ubeđeni da se radi o bombi. Pogledali smo kroz prozor i videli papire kako padaju na sve strane, kao na paradi.

Iz pukotina u plafonu suknuo je dim. Mislim da nas je u sobi bilo trinaestoro. Nismo paničili. Pretpostavljam da su svi verovali da je najgore prošlo. Zgrada se nije srušila, mi smo bili uzdrmani, ali živi. Proverili smo kako stoje stvari u hodnicima. Dim je bio gust i beo i nije imao miris koji sam očekivao, nije mirisalo ni na požar ni na kamin.

Telefoni su radili. Pozvao sam svoju kućnu pomoćnicu i rekao da javi mojoj ženi da je eksplodirala bomba, da sam dobro i da bežim napolje. Skinuo sam potkošulju i pocepao je na tri dela, potopio u vodu i dao dva parčeta prijateljima. Svoje parče sam obmotao oko lica kao masku. Krenuli smo niz stepenice. Jedan od mojih najbližih prijatelja je rekao da će ostati da sačeka policajce i vatrogasce.

U hodnicima je bilo varnica i vatrica. Plafon se srušio i u muškom toaletu i verovatno ubio onog ko je možda bio tamo. Nismo se osvrtali da proverimo.

Na 85. spratu jedan moj hrabri kolega i ja odlučili smo da se ipak vratimo po kolegu koji je odlučio da ostane. Nije bilo vazduha, samo dim. Išli smo kroz sobe i dozivali ga, ali niko nije odgovarao. Pomislio sam da se ugušio. Vratili smo se na stepenište.

Spustili smo se na 75. sprat gde smo morali da pređemo na drugo stepenište. Očekivao sam da vidim više ljudi. Bilo ih je možda 50 ili 60. Premalo.

Jedan hrabri čovek borio se sa vatrom pomoću aparata za gašenje požara. Stao sam da proverim sa još dvojicom prijatelja da li su svi iz naše firme prisutni. Video sam da i moj kolega Hari radi istu stvar nekoliko metara iza mene. Ja imam 35 godina, a njega znam već 14.

Kretali smo se stepenicama u savršenom redu, bez panike, ili barem bez previše panike. Noge su mi se tresle, a srce divlje tuklo. Proverili smo mobilne i začudo signal je bio odličan. Pozvao sam roditelje i rekao im da je sve u redu i da idem dole.

Pozvao sam prijatelja u San Francisku za koga sam znao da gleda televiziju. Rekao mi je da se sklanjam jer još jedan avion ide prema zgradi. Nisam znao o čemu priča. U tom trenutku i drugi avion je već bio udario u drugi toranj. Nismo ništa čuli i nismo znali šta se događa oko nas.

Sklanjali smo se da ranjeni siđu brže. Niko nije bio ozbiljnije povređen i svi su sarađivali. Svi su bili heroji. Na 53. spratu naišli smo na jednog veoma debelog čoveka koji je sedeo na stepenicama. Trebala mu je pomoć. Moj prijatelj i ja ponudili smo mu da se osloni na nas. Oklevao je, ne znam zašto. Zamolio nas je da pošaljemo pomoć. Rekao sam mu da je na 53. spratu stepeništa 1 i da ću to reći i spasiocima. Odgovorio je da je to u redu i mi smo krenuli dalje.

Negde na 44. spratu naišli smo na vatrogasce i policajce koji su se penjali gore. Rekao sam im za čoveka na 53. spratu i za mog kolegu na 87. Kasnije sam se zbog toga osećao grozno. Oni su išli gore da pronađu ove ljude, a umesto njih pronašli su smrt.

Na 33. spratu popričao sam sa čovekom koji je znao šta se dogodilo. Rekao je da su dva mala aviona udarila u zgradu. Tako smo saznali da se nije radilo o bombi i da je moguće da ima još aviona unaokolo.

Na trećem spratu nestalo je svetla i osetili smo kako se nešto survava oko nas, ali napolju. Bilo je deset sati i upravo se rušio drugi toranj. To tada nismo znali.

Neko je imao baterijsku lampu. Išli smo kroz mračan hodnik prema izlazu. Ništa se nije videlo. Viknuo sam da svi stave ruku na rame osobi ispred sebe i da viču ako naiđu na neku prepreku kako bi je ovi iza zaobišli. Došli smo do sledećeg stepeništa odakle je izašla žena policajac potpuno pokrivena prašinom i rekla nam da je taj prolaz blokiran. Na sve strane je bila voda. Ona je ostala iza da upućuje ljude kuda da idu i ne znam šta se sa njom dogodilo.

Ušli smo u jednu ogromnu prostoriju. Bilo je svetla, ali je sve bilo puno dima. Bio je to drugi sprat. Izašli smo na plato gde je ranije bila fontana. Na zemlji je bilo bar trideset centimetara šuta, a vazduh je bio pun prašine. Iskrivljeni čelik i žice. Čuo sam od drugih da ima tela i delova tela, ali sam se trudio da ne gledam. I ovo je bilo dovoljno strašno.

Izašli smo na ulicu. Ono što nas je zbunilo je to da je tamo bilo vrlo malo spasilaca. Mora da je većina stradala kada se prvi toranj obrušio.

Sada smo preostali samo moj kolega Kern i ja. Zagrlili smo se, ali smo bili neizmerno tužni. Bili smo gotovo sigurni da je većina naših kolega koji su išli ispred nas stradala, a nismo znali nikoga ko je bio iza nas.

Nekoliko ulica dalje zastali smo da pogledamo zgradu i videli da su naše kancelarije u plamenu. Neka devojka nam je ponudila vode i samo što je otvorila flašu srušio se i naš toranj. Bili smo napolju manje od 15 minuta.

Moj telefon je zazvonio. Bila je to moja supruga. Mislim da sam pao na kolena, uplakan, kada sam čuo njen glas. Tada mi je rekla da ju je moj kolega koji je ostao u kancelariji iza nas zvao telefonom i da je dobro. Nas dvojica smo počeli da skačemo od sreće i vičemo. Kada sam došao kući plakao sam pred sinom i zaspao ne puštajući ženu iz zagrljaja.

Ispostavilo se, to je sada informacija iz druge ruke, da je moj kolega ostao iza nas sa Harijem Ramosom, našim glavnim brokerom. Naišli su na Viktora, onog debelog čoveka kojeg sam pominjao i pomogli mu. Jedva se kretao. Negde na 39. spratu osetili su onaj potres, rušenje prvog tornja, što smo mi osetili na trećem. Imali su otprilike 30 minuta da izađu iz zgrade.

Viktor im je rekao da on ne može dalje. Ponudili su mu da se oslanja na njih, ali on im je rekao da ne može. Hari je mom kolegi rekao da ide dalje. Hari je preživeo infarkt i plašio se za srce ovog čoveka. Takva mu je priroda, on je jedan od najdivnijih ljudi koje znam. Nikada ne bi ostavio čoveka.

Moj partner je nastavio dalje i uspeo da izađe. Kaže da je bio napolju možda deset minuta pre nego što se zgrada srušila. To znači da je Hari imao oko 25 minuta da spusti Viktora 36 spratova. Strahujem da je Hari stradao. Ali, pre izvesnog vremena čuo sam da je možda živ. Postoji vebsajt sa imenima preživelih i njegovo ime se tamo pojavilo. No, prezime Ramos je često u Njujorku tako da ne mora ništa da znači. Molim se za njega i slične njemu.

Što se tiče spasilaca, mislim da su se oni uzalud peli prema vrhu. Ono što me ubija je to da su pod mojim uticajem možda išli brže kako bi pronašli mog kolegu. Znam da je ovo glupo i da ja ne snosim odgovornost. Onaj ko je snosi krije se negde na planeti i neka je proklet zbog toga što se ja sada osećam ovako.

Džon Saterfild, Njujork:

Bio sam na 37. spratu drugog tornja STC-a kada je prvi avion udario u susednu zgradu. Otišao sam do prozora i sve što sam video bio je crn dim koji se spuštao sa vrha zgrade, dok su ljudi oko mene počeli da viču da je u zgradu udario avion.

Nakon desetak minuta vratili smo se poslu, kao da se ništa nije dogodilo budući da smo videli vatrogasce kako dolaze u pomoć. Nismo smatrali da treba da se evakuišemo jer smo mislili da se radi o nesreći. Ali, nekih petnaest minuta nakon prve eksplozije moj kolega iz kancelarije slučajno je pogledao kroz prozor i rekao: "Šta kog đavola traži onaj avion među soliterima?"

Samo par sekundi iza toga dogodila se druga eksplozija. Ostavio sam sve i istrčao iz zgrade najbrže što sam mogao.

Kris Meklejn, Njujork:

Bio je jedan par, stajali su gore na 82. spratu prvog tornja. Vatra je bila tako jeziva da niko nije mogao da im priđe. Sve što su imali bila je rupa od eksplozije na prozoru do njihovog. Uhvatili su se za ruke i skočili.

Na vestima su puštali snimke ljudi koji su skakali sa zgrada. Čovek u crnom odelu sa 80. sprata. Žena u crvenoj jakni, sa frizurom kakvu ima vaša mama. Zamislite neku maminu prijateljicu koja bira da skoči sa zgrade umesto da je proguta plamen visok tri sprata.

Lari, Vašington:

Ja sam dobro, promašili su me za nekih trideset metara. Bilo je oko 9.15, sedeo sam u svojoj kancelariji u Pentagonu kada sam čuo šta se dogodilo u Njujorku, da su avioni udarili u STC. Negde oko 9.35 začula se strašna eksplozija i cela zgrada se zatresla. Samo što smo se uselili u nove prostorije na poslednjem spratu Pentagona u delu koji gleda na Arlingot spomen-groblje. Pomislio sam da dva napada na Njujork znače i dva napada na Pentagon, te da će drugi napad uslediti vrlo brzo i sa još gorim posledicama, mada u tom trenutku nisam mislio da je i nas udario avion. Mislio sam da se radi o nekakvoj bombi ili raketi.

Istrčali smo iz kancelarija i većina je krenula prema izlazima. Ja sam se priključio nekim oficirima koji su se vratili da pomognu kolegama... pocepali smo majice i obmotali ih oko nosa i usta... bilo je mnogo dima i konfuzije. Jedan čovek sa opekotinama rekao mi je da u jednoj sobi ima ranjenih. Napisao sam broj sobe na ruci i pokušao da odem u tom pravcu. Nije bilo šanse, vatra i dim su bili prejaki.

Pokušali smo do tamo da stignemo drugim putem. Vatra je gorela, širila se, voda je šikljala iz polomljenih cevi puneći dvorište (voda mi je već bila do članaka, uništila mi je i cipele i pantalone), staklo se survavalo na nas sa zgrade, nije bilo šanse da dođemo da povređenih, dim je kuljao iz zapaljene izolacije zgrade. Nikada neću zaboraviti jednog krupnog generala sa četiri zvezdice (mislim da je to bio general Keini, zamenik načelnika generalštaba) kako utrčava u najoštećeniji hodnik bez ikakve zaštite sa još dva saradnika koji su dozivali ljude u zgradi.

Izašao sam iz zapaljene zgrade budući da nikako nisam mogao da pomognem, a nisam želeo da budem žrtva zidova koji samo što se nisu obrušili. Otišao sam u kliniku kako bih odatle uzeo prvu pomoć i odneo je nazad u dvorište Pentagona. Bili smo mešavina redova i generala, svih mogućih službi, ali ne bih mogao da zamislim grupu koja bi bolje odgovorila na ovaj izazov. Svi su bili pribrani, mnogi od prisutnih su prošli kroz razne situacije u poslednjih trideset godina.

Prekidali su nas vestima o još jednom avionu samoubici, nekoliko puta su nam govorili da potražimo zaklon ili da odemo u centar dvorišta, podalje od zgrade. Nekom srećom uspeo sam da uspostavim vezu mobilnim telefonom i javim kući da sam u redu.

Moja kancelarija je netaknuta, ali se hodnik pred njom naprosto istopio. Ne verujem da ću u skorije vreme moći da se vratim tamo da radim.

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST