---

Avganistan >

Psihološki rat

U nedostatku boljeg, svetski mediji uhvatili su se na američki mamac: rat kao TV spektakl. Operacije bombardovanja Avganistana, međutim, tek su mali deo onoga što treba uraditi da se 11. septembar ne bi ponovio. Pravi posao je dosadan, skriven i dugotrajan, sasvim neprilagođen zahtevima televizije

Pošto nijedna velika obaveštajna služba neće da pozove TV ekipu CNN-a ili neke slične velike mreže da snimi kako idu kompjuterske analize tokova novca, kako agenti uveravaju izvore informacija da progovore (ili...), kako teku aktivnosti oko ubeđivanja "prijateljskih zemalja" da sarađuju (ili...), kako izgledaju operacije praćenja i snimanja sumnjivih lica širom sveta – e, onda je TV mrežama ostalo da slikaju ispaljivanja raketa na debelom moru i uzletanja aviona iz udaljenih baza u Persijskom zalivu i Pacifiku, sve to praćeno musavim snimcima reportera koji se javljaju iz severnog Avganistana. Tako se ova operacija, koja se jedva može nazvati ratom, javlja kao izobličena i potpuno pogrešna slika onoga što se zaista dešava na opskurnom planetarnom bojištu rata protiv terorizma. To, naravno, ne znači da bombe i rakete ne pljušte po Avganistanu; pljušte i te kako, ali je to irelevantno – osim Avganistancima po kojima padaju i Amerikancima koji misle da su tako poslali poruku. Poruka je upućena domaćoj javnosti (evo smo nešto preduzeli povodom 11. septembra), ali i celom svetu (evo kako se provode oni koji podržavaju i pomažu terorizam).

SAMO JEDAN USPEH: Amerika je morala da učini nešto, pa makar to bilo i bilo šta; slično je bilo i 1999. sa nama. S obzirom na preovlađujući način mišljenja, to nešto moralo je da bude spektakularno i televizično – za početak barem. Tako je publika globalnog sela imala prilike da se do neka doba noći informiše o detaljima savršeno nevažnim: koliko topova tipa "Vulcan" ima na kom nosaču aviona i ostale budalaštine i da gleda snimke sa raznih manevara. Za to vreme nije saznala ništa o stvarnom razvoju rata, onakvog kako je definisan u svim javnim izjavama relevantnih američkih i drugih zvaničnika.

Jedino što se u "planetarnom ratu protiv terorizma" do sada desilo a ima nekog značaja, desilo se van Avganistana, ali se o tome zna veoma malo, to jest nije televizično, a i spada u domen službene tajne. Bilo je više stotina hapšenja širom sveta – od Bosne do Filipina – a po osnovanim sumnjama da određena lica prolaze kroz evidencije obaveštajnih i drugih službi po osnovu bliskosti i kontakata bilo sa Osamom bin Ladenom, bilo sa ljudima njemu bliskim, bilo sa njegovim novcem (što je najčešći slučaj). Deo uhapšenih bio je pušten, ali je deo zadržan i treba pretpostaviti da je međunarodna antiteroristička koalicija došla do dragocenih obaveštajnih podataka za dalji rad. Za borbu protiv planetarnog terorizma to je daleko veći uspeh od bombardovanja raznih kasaba i gudura po Avganistanu. Na teritoriji te države potreban je samo jedan vojni uspeh: hvatanje ili likvidacija bin Ladena i njegovog štaba; čak je i budućnost talibanskog režima manje važna u tom kontekstu. A to je nemoguće postići iz vazduha, kao što znamo. Može se pretpostaviti da je cilj vazdušnih napada opšte slabljenje talibanskog režima, podrška opoziciji iz Severnog saveza i ilustracija onoga što čeka druge države koje budu pomagale teroriste. Ništa više od toga.

Avganistanski bogoslovi (zvani talibani) odgovorili su kako su mogli: objavili su ostatku sveta sveti rat, õihad. Isto je uradio i Osama bin Laden, precizirajući u svojoj unapred snimljenoj poruci neke zanimljive detalje. On, naime, tvrdi da je sve ovo osveta za "80 godina" američke arogancije. Jedino objašnjenje za tih "80 godina" jeste postojanje palestinskih jevrejskih naselja na teritoriji današnjeg Izraela. Bin Laden tu prebrojava i poredi žrtve svojih terorističkih napada na američke ambasade u Africi i žrtve celog islamskog sveta do sada, nama odavno poznatom logikom – "mi jesmo ubijali, ali što ste vi ubijali...". Çegova objava õihada neobično liči na naše julovske priče o "svetskoj anti-imperijalističkoj borbi" pod vođstvom Slobodana Miloševića i Mirjane Marković; taman će mu toliko i pomoći. Bin Ladenu je donekle lakše nego bogoslovskoj vlasti iz Kabula: on može da se skriva po gudurama Avganistana kao Ratko Mladić po Istočnoj Bosni, bez obzira na to ko držao vlast u Kabulu; bogoslovi su suočeni sa gubitkom vlasti u sopstvenoj državi. U svom zanosu verskih čistunaca, mule i uleme uspeli su da se zamere većem delu Avganistanaca: zabranili su im sve i zaveli režim koji Avganci nisu imali nikada u svojoj istoriji, nalik na režim Pola Pota i Crvenih Kmera u Kamboõi. Koliko god bogoslovima Bin Laden bio blizak i simpatičan, sada je šejtan došao po svoje, a oni nemaju kud. Već se beleže prebegavanja talibanskih vojnih jedinica Severnom savezu i sukobi između stanovništva i bogoslovske milicije u pograničnim krajevima prema Pakistanu. Bogoslovi nisu u stanju da spreče masovno bežanje stanovništva iz Kabula i drugih gradova ka unutrašnjosti uprkos ponovljenim zabranama. Nastavak bombardovanja mogao bi da dovede do daljeg urušavanja teokratske vlasti, na šta se – očigledno – i računa. Sve i da tako ispadne, međutim, teško da će i nova vlast Severnog saveza uspeti da uspostavi nad celim Avganistanom kontrolu kakva bi pomogla da se Bin Laden "izdimi" iz svojih pećina i uhapsi ili ubije. To će morati da urade specijalne snage SAD, Velike Britanije i Francuske – na kraju krajeva.

SVEOPŠTE NADGLEDANJE: Po svemu sudeći, SAD i saveznici uspeli su da uspostave mostobrane i uporišta u susednim državama oko Avganistana i sada dovlače materijal i trupe za eventualne kopnene taktičke akcije. Te akcije će se najverovatnije odvijati po pravilima specijalnih operacija: infiltracija izviđačkih timova prema mestima za koje se sumnja ili zna da su logori za obuku terorista, ili moguća skrovišta Bin Ladenovih ljudi; osmatranje i obaveštavanje komandi o onome što je nađeno na terenu; prepadi jačim timovima specijalnih snaga iz vazduha, helikopterskim desantima uz jaku podršku ratne avijacije i u bliskom sadejstvu s njom; munjevito izvlačenje helikopterima po izvršenim akcijama. Za to vreme bi zadatak strateške avijacije bio vezivanje i zakucavanje za teren bogoslovske vojske dok se operacija ne završi. Bin Ladenu i njegovim ljudima jasno je da su sada pod veoma velikim mikroskopom i da ne smeju da se koriste radio-vezom bilo koje vrste bez preke potrebe, a i to veoma kratko. Čak i stari poljski induktorski telefoni nisu bezbedni, jer se žice teško mogu sakriti. Na njih motre sateliti s neba, avioni za elektronsko i vizuelno osmatranje, bespilotne letelice svih vrsta, goniometarske i prislušne stanice raspoređene na svim okolnim brdima. Bin Laden može svoje kurire relativno lako da umeša u saobraćaj koji teče planinskim putevima bez obzira na bombardovanja, ali to mu vredi samo za komuniciranje unutar Avganistana i sporo je. Ako želi da održi veze sa svojim operativcima van zemlje – što mu je sada od ključnog značaja – on će morati da se posluži nekim oblikom telekomunikacija: telefonom, satelitskim telefonom, e-mailom itd. Telefon – obični ili celularni (GSM) – ne dolazi u obzir: sve veze iz Avganistana temeljito se kontrolišu i ko dobije poziv odande viđen je za duge i neprijatne informativne razgovore. Satelitska telefonija prolazi – kako sama reč kaže – kroz satelite u vlasništvu kompanija koje ne mogu da odbiju saradnju sa Agencijom za nacionalnu bezbednost SAD (NSA) i nekim drugim silama koje su zainteresovane u ovom slučaju (Velika Britanija i njena agencija GCHQ, Nemačka i BND, Izrael i Mosad itd.). Još nije poznato u kojoj meri se sa telekomunikacijskog satelita može odrediti mesto emitovanja signala, ali to je tehnički u principu moguće. Osim toga, iz relativne blizine moguće je uhvatiti signal satelitskog telefona i trigonometrijski odrediti njegovu poziciju; potrebna je samo veoma kvalitetna oprema. Još je lakše kontrolisati provajdere za e-mail i internet, koji odnekuda moraju da pošalju svoj signal na satelit. Avganistanski bogoslovi su u svom verskom žaru olakšali posao belosvetskim špijunima zabranivši korišćenje interneta u zemlji: naravno da su ostali izuzeci od te zabrane i naravno da je jedan od izuzetaka i Osama bin Laden; smanjeni obim internet saobraćaja olakšava kontrolu.

BEZ HARPUNA: U ovom slučaju nije toliko bitno otkriti tačnu lokaciju Osame bin Ladena, koliko identifikovati one koji primaju poruke koje iz Avganistana potiču, elektronske, telefonske ili satelitske. U kontekstu ove antiterorističke kampanje, brzopleto nazvane ratom, Osama bin Laden je ovoga trenutka manje važan, jer sedi u avganistanskim gudurama i ne može odande da mrdne. Mnogo su važniji njegovi ljudi, saveznici, operativci, jataci i simpatizeri širom planete: oni mogu da preduzmu nešto konkretno kao odmazdu, za razliku od njega, koji se o svom jadu zabavio. Upravo stoga su velike sile iz antiterorističke koalicije po početku napada na Avganistan pojačale mere bezbednosti. Već se radi na uvođenju TV kamera koje bi lica putnika prenosile u kompjuter radi poređenja sa poznatim licima sumnjivih; na uvođenju analizatora (snifera) za eksplozive; na TV kamerama koje bi sliku iz putničke kabine aviona slale kontroli letenja. Razmišlja se o naoružavanju pilota i kabinskog osoblja sa pravom da otmičare ubiju ako treba. Iskustvo kompanija kakve su izraelski "El-Al" i jordanski "Royal Air Jordanian" kaže da su naoružani čuvari efikasna zaštita. U jednom incidentu pre neku godinu, čuvari jordanskog putničkog aviona ubili su iz automata otmičara koji je pretio ručnom bombom. Bombu je unelo njegovo malo dete koje je prošlo mimo detektora za metal na aerodromu, ali bomba nije eksplodirala iako je otmičar bio izvukao osigurač: bila je jugoslovenske proizvodnje.

Zaštita osetljivih ciljeva u – recimo – SAD monumentalan je zadatak. Vlada je izdala detaljne instrukcije kojih će se pridržavati svih 18.000 policijskih agencija u zemlji i 27.000 službi obezbeđenja. Sve policijske agencije sada proveravaju sve vozače ovlašćene za prevoz opasnih materija; zabranjeno je unošenje rančeva na sportske priredbe; sve agencije sada pretresaju sve svoje baze podataka i aktiviraju obradu svih lica sumnjivih na terorizam ili na simpatije za terorizam; Nacionalna garda patrolira po aerodromima, itd. U ovom poslednjem slučaju ispalo je da Nacionalnu gardu treba obučavati ponovo za ovakvu vrstu posla: naime, kad je jednom policija zatražila asistenciju Nacionalne garde u nekom hapšenju i tražila da ih "pokriju", rezervisti su otvorili vatru bez potrebe; u vojnom žargonu "pokriva" se vatrom; u policijskom "pokrivanje" znači čuvanje leđa. U drugom jednom incidentu – kad je poremećeni putnik pokušao da uđe u zaključanu pilotsku kabinu aviona Boeing 767 – piloti su obavestili kontrolu letenja i dva lovca F-16 dopratila su avion do aerodroma u Čikagu; putnici su savladali izgrednika sami. S druge strane, firme iz oblasti internet-komunikacija sada uveliko revidiraju neke segmente sajberspejsa: radi se na ukidanju mogućnosti da neko ima više e-mail adresa na različita imena. Otkrilo se, naime, da su neki ljudi povezani sa Bin Ladenovim mrežama imali nekoliko e-mail adresa, koje su bile skrivene jedna iza druge. Već se javlja bojazan da bi novi napori na transparentnosti i identifikaciji korisnika interneta mogli ugroziti građanska prava, ali veliki provajderi kao AOL (America On Line; deo Time Warner grupe) obećavaju da identitet korisnika neće biti dostupan marketinškim agencijama, koje su glavna pretnja privatnosti građana.

Terorizam je, dakle, riba koja se lovi velikom mrežom sa vrlo sitnim okcima a ne harpunom; barem dok se ne zapetlja u mrežu. Pogotovo se ne lovi eksplozivom. Kome se gleda spektakularna televizija – neka izvoli; pravi rat vodiće se na drugim mestima.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---