Medijska slova

dragutin mitrović, beograd

O ćirilici i latinici

Da li se argument običnih ljudi u izboru latiničnog pisma da su ćirilica i latinica ravnopravna pisma u Srbiji može uvažiti i kada su u pitanju mediji? Ne bi se reklo. Ova pisma jesu ravnopravna za "obične ljude" ali ne mogu biti ravnopravna u medijskoj i svakoj drugoj javnoj zastupljenosti. Bar ne bi trebalo da budu ako Srbi još uvek čine većinu u Srbiji. Pre svega, televizija i novine, kao masmediji, snose i moralnu odgovornost za negovanje ljubavi prema našoj, ako tako mogu da kažem, unikatnoj tradiciji (podrazumevam da ta ljubav, valjda, postoji). Ako su tako glasni kada skreću pažnju na sve ono što je loše u našem društvu, zašto su slepi za ono što je dobro? Ljubav prema tradiciji i osećaj odgovornosti za njeno negovanje i očuvanje podrazumevaju visoku moralnu i kulturnu svest. Nedostatak takve vrste moralne i kulturne osvešćenosti kod ljudi koji odlučuju o tome da li će "Vreme", "Danas", B92, "Blic", Studio B, "Reporter", PG Mreža itd. koristiti ćirilicu ili latinicu najblaže rečeno zabrinjava. U redu, razumem da recimo "Amerikanci" ili zapadnjaci uopšte, u skladu sa nekim svojim nazovi-interesima, žele da listovi i televizije koje oni (su)finansiraju, budi pisani/titlovane latiničnim pismom. Razumem i da je bilo vremena kada je bilo važnije obezbediti bilo kakvo "objektivno informisanje" od toga da li će to biti pisano ćirilicom ili latinicom. Razumem i da neko jednostavno više voli latinicu. Ali zar baš svi "novi" ("nezavisni") mediji više vole da se "prave Englezi", ili je to puka koincidencija? (Čast izuzecima!) Da li je zaista svejedno da li je nešto pisano ćirilicom ili latinicom (u poplavi stranih jezika, proizvoda, bilborda, televizija itd.)? Naravno da nije, ako želimo da budemo to što jesmo. Mi se sa "Amerikancima" možemo oko raznih stvari slagati ili ne slagati. Mi ne možemo očekivati da "Amerikanci" neguju našu tradiciju (kao što mi negujemo njihovu). Ta odgovornost i to zadovoljstvo pripada nama samima. Neko će reći da su to sitnice u odnosu na druge probleme sa kojima se naša zemlja bori. Ne! To je suština. Kada postaneš odgovoran prema svojoj tradiciji, postaješ odgovoran i prema svojoj zemlji (državi), najzad i prema sebi. To je pitanje odgovornosti. U ovom slučaju odgovornost se svodi na poštovanje. To bar nije teško, zar ne? Nije valjda da je lakše slikati se svaki drugi dan sa nekim popom, utrkivati se ko će da upali više sveća i uvoditi navrat-nanos veronauku u škole, izigravajući na taj način odgovornost prema tradiciji, nego na neki način zaštititi pismo koje je samo naše, koje samo mi razumemo i koje je tako lepo – ćirilicu. Ako su ćirilica i latinica ravnopravna pisma, zašto "Vreme", "Danas" ili "Blic" (ili bar neke druge novine) ne izlaze (i) na ćirilici? Jedan drug mi pre neki dan reče u šali na ovu temu, "e... boli me, bre, glava od latinice". I ja kažem. Ljudi u Srbiji, tj. Srbi koji razumeju ljudsku potrebu za negovanjem sopstvenog duha kroz negovanje lepih tradicija nikada ne mogu u potpunosti verovati medijima koji forsiraju latinicu, jer se u toj "sitnici", a u trenutku u kome živimo, na prvi pogled može prepoznati ne samo nedostatak osećaja za opšti interes, koji bi oni trebalo da zastupaju, već i nedostatak ljubavi prema lepoj srpskoj tradiciji i samim tim i prema srpskom narodu kao takvom.

"Don't fuck with tradition!" – anglosaksonska izreka.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST