Slovenija i manjine >

Priznati i nepriznati

svetlana vasović-mekina

Sada je izvesno da će u prvoj polovini aprila biti obavljen popis stanovništva koji je prošle godine propao zbog novčanih problema – administracija je zaboravila da ga uključi u državni budžet

USPEH POSLE SPORENJA: Priznanje nemačke manjine u Sloveniji

Poslednji popis obavljen je 1991. godine što znači da je trebalo da bude ponovljen prošle godine. Vlada je, međutim, morala da prizna grešku, ma kako ona bila bizarna, i proces odloži za godinu dana. Do početka popisa (1-15. april) ostalo je jedva nešto više od mesec dana, a njegova sudbina je još neizvesna, ovog puta zato što se dvoje građana žalilo Ustavnom sudu jer listići sadrže i pitanje o veroispovesti. Problem je to što bi brisanje tog pitanja s popisnih listića sa sobom verovatno povuklo brisanje još jednog, naizgled sličnog pitanja "o nacionalnoj pripadnosti".

Nervozu pripadnika "nacionalnih manjina" podgreva činjenica da odluke Ustavnog suda još nema pa će biti dramatično malo vremena za bilo kakvu (re)akciju. Ključno je pitanje kakve će biti posledice.

VERA ILI NEVERA: To je pitanje koje poslednjih dana potresa dobar deo slovenačke javnosti. Na jednoj strani našli su se vernici i Crkva, koja traži "slobodno izjašnjavanje o veroispovesti", a s druge su slovenački liberali, koji opredeljivanje oko veroispovesti shvataju kao rušenje elementarnih ustavnih sloboda. Tu je, međutim, i tamna strana medalje jer će "kolateralna šteta" ovog ustavnopravnog konflikta biti pripadnici brojnih "nepriznatih etničkih zajednica" koje žive u Sloveniji: Bošnjaci, Hrvati, Srbi, Makedonci, Crnogorci, Nemci i mnoge druge nacionalne zajednice koje su u prošlosti činile oko 11 odsto stanovništva Slovenije. One se boje da će ih zvanična Ljubljana administrativno izbrisati. Zato nestrpljivo čekaju odluku Ustavnog suda koji je već dva puta pretresao problem, ali je odluka još nepoznata.

Tako su se dve, naizgled odvojene kategorije – vera i narodnost, našle u tesnoj vezi. Na stranu pitanje sme li državu da interesuje "duša" njenih građana, o čemu se javno izjasnio jedan od bivših sudija Ustavnog suda Matevž Krivic.

Veroispovest je, smatra Krivic, kategorija koja nema šta da traži u popisu jer je "država obavezna da na tom području ne postavlja nikakva pitanja". Dalje, državljani ne samo da nisu obavezni da se izjasne o verskoj pripadnosti već je stvar ustavne zaštite da država ne sme da ispituje stanovnike o njihovim verskim osećanjima. Matevž Krivic se pita koji je uopšte smisao rečenog ispitivanja, pošto bi krajnji rezultat bio podatak možda zanimljiv za nekoga ko studira religiju, ali ne i za državnu statistiku. Krivic tvrdi da popis sme da "obuhvata samo činjenice ili podatke", tipa "jesi li venčan i imaš li klozet-čučavac", ali ne i pitanja za koja ispitaniku nije jasno šta i kako treba da odgovori.

Sporne su i odredbe koje omogućavaju da se podaci iz popisa pretoče u javni registar, što je Nemačkoj, recimo, strogo zabranjeno. Nemačka je država u kojoj je ozbiljno shvaćeno "pravo na informacijsko samoopredeljenje". Najzad, praksa popisa u brojnim evropskim zemljama potvrđuje da je "nacionalna pripadnost" rubrika koja se pojavljuje mahom u svim popisima, dok taj univerzalizam ne važi za "veroispovest". SAD i Francuska ne propituju svoje državljane o veroispovesti, dok je u Engleskoj ovo pitanje uvedeno tek od prošle godine i to tako da podaci nisu javno dostupni. Ukratko, u državama koje zalaze u ovaj deo intime svojih građana pitanje je sročeno tako da se pojedinac odredi isključivo u odnosu na pripadnost verskim zajednicama. OGORČENE MANJINE: Druga je stvar da li su argumenti koji osporavaju raspitivanje o veroispovesti primenjivi i za nacionalnu pripadnost? Ne, upozorava Krivic svoje kolege, aktuelne ustavne sudije Slovenije, kojima je uputio zahtev za preispitivanje Zakona o popisu. Krivic smatra da "nisu iste ustavna osnova za ispitivanje o narodnosti i ona za određivanje o veroispovesti" pošto su verske zajednice i država izričito odvojene, dok uzmeđu države i nacija neka veza postoji.

Ono što u teoriji izgleda donekle maglovito, u praksi može da bude pogubno po pripadnike "nepriznatih etničkih manjina" koje žive u Sloveniji. Izuzev malobrojnih Nemaca, većina pripadnika spomenutih manjina želi da se izjasni o nacionalnoj pripadnosti. Poništavanje takve mogućnosti one osećaju kao pritisak države da kroz formu popisa obavi "tihu asimilaciju". Predstavnici nepriznatih manjina su to saopštili i predstavnicima Saveta Evrope koji su se u Ljubljani nedavno zainteresovali za pripreme popisa. U međuvremenu su otkrili da pripadnici manjina nisu tako malobrojni (računa se da ih ima oko 200.000, što je oko deset odsto ukupnog stanovništva Slovenije) kao što se isprva činilo. Ispada da brojne međunarodne organizacije odobravaju i podržavaju borbu nacionalnih manjina tako da je prikupljanje podataka o nacionalnoj pripadnosti preporuka ne samo Evropske komisije protiv rasne diskriminacijenego i organa Ujedinjenih nacija.

Predstavnici svih kulturnih saveza ovdašnjih etničkih manjina pozvani su pre nekoliko dana na savetovanje kod slovenačkog ombudsmana Matjaža Hanžeka. Nema sumnje da je organizatore zatekla brojnost ali i solidarnost zvanica – od Bošnjaka, preko Srba do Hrvata i Makedonaca... Prisutnima se obratio Šveđanin Frank Orton, , trenutno ombudsman u BiH, koji ih je unekoliko zbunio opaskama o bosanskim so called languages (takozvanim jezicima) i porodici koja je mešavina muslimana, Srba i Hrvata (mama, tata, deca...) uz "snahu Šveđanku, plavušu". Hasana Bačića, predsednika Bošnjačkog kulturnog saveza, nije razoružao Ortonov humor, pa je skupu u ime prisutnih objasnio da je izjašnjavanje o nacionalnoj pripadnosti nužno jer "se sada se radi na tome da nas ne bude!". Uz isticanje "nas ovde ima deset odsto" (svih manjina), ustrajno je tražio da ombudsman uloži autoritet za sistemsko rešenje problema, iako mu je predstavnik vladinog ureda za manjine Janez Obreza pred svima nudio "lulu mira" tvrdnjom da je "zavirio u papire ministarstva kulture" i video da će ove godine ipak "biti novca za nastavu na bošnjačkom jeziku".

Usledile su brojne zamerke ostalih prisutnih na račun državne politike prema obespravljenim manjinama. Čulo se, između ostalog, da Slovenci u Sarajevu, iako malobrojni, imaju po sat vremena na lokalnom radiju za emisije na maternjem jeziku, što Bošnjaci u Sloveniji nemaju. Makedoncima sličan radio projekat nije prošao, a Nemci su od uprave lokalnog radija dobili pozitivan odgovor za traženi termin, ali uz nadoknadu od 2000 eura po satu programa i opservaciju da bi Romi dobili "upola cene", jer su "napola priznati". Nekoliko hiljada Italijana i Mađara država je u Ustavu i zakonima zaštitila. Tako je samo njima zagarantovano pravo na školovanje na maternjem jeziku, kao i finansije za posebne medije, dvojezično poslovanje opštinskih uprava, široko korišćenje nacionalnih simbola i dvojezičnih ličnih dokumenata. Pripadnici ove dve manjine imaju dvojno glasačko pravo – biraju poslanike s nacionalnih lista, ali i dva posebna poslanika.

Idiličnu sliku uredno rešenog nacionalnog pitanja u Sloveniji kvare predstavnici nepriznatih (iako brojnijih) manjina koji žele ne samo da dotacije za njihova društva prestanu da budu simbolične već i dodatnu nastavu na maternjem jeziku za svoju decu, koja je u Sloveniji pre nekoliko godina ukinuta pod izgovorom da "nema interesovanja". Delegat vladinog Ureda za manjine Janez Obreza odgovorio je na sve to da se njegova institucija brine za "autohtone" manjine. Drugih kao da nema, iako sede za istim stolom.

"NAGRADA" ZA LOJALNOST: Deklarativno izuzetno visoka zaštita (privilegovanih) manjina nesrazmerna je situaciji u koju su gurnute sve ostale, iako brojčano mnogo veće nacionalne grupe. Pripadnici ostalih naroda iz bivše zajedničke države u Sloveniji ne uživaju nikakva prava i daleko su od ikakve "pozitivne diskriminacije". Prema podacima poslednjeg popisa stanovništva iz 1991. godine, u Sloveniji je uz domaćine živelo 53.688 Hrvata (2,74 odsto), 47.097 Srba (2,4 odsto), 26.725 Muslimana (1,36 odsto), 12.237 Jugoslovena (0,62 odsto), 8499 Mađara (0,43 odsto), 4233 Crnogoraca (0,22 odsto), 4412 Makedonca (0,22 odsto), 3558 Albanaca (0,18 odsto), 3063 Italijana (0,16 odsto), 2282 Roma (0,12 odsto), 546 Nemaca (0,03 odsto), 322 Čeha (0,02 odsto) i manji broj nekih drugih naroda.

Većina slovenačkih političara i stručnjaka za "manjinska pitanja" (koji mahom žive na državnim jaslama) odgovoriće na primedbu "da iz popisa stanovništva proizlazi da su neki narodi brojniji od onih koji su zaštićeni Ustavom" tvrdnjom da brojnost neke populacije ništa ne znači i da treba razmatrati ostale faktore, poput "autohtonosti", kompaktnosti itd. Takvi argumenti su manjkavi iz dva razloga. Prvo, autohtonost kao kriterijum, u skladu s definicijama koje su poznate u međunarodnim organizacijama, nije uslov za priznanje i poštovanje prava neke manjine. Sve definicije "manjina" pretpostavljaju samo "trajnu i dužu vezu" neke dislocirane narodne grupe s maticom.

Drugi razlog je taj što nekim nepriznatim manjinama u Sloveniji, Hrvatima, Srbima, Nemcima na primer, nije moguće negirati da su autohtoni. Srbi su se na teritoriji slovenačke Bele Krajine pojavili još oko 1530. godine, a trajno naselili 1593. godine.

Čak i pre velikih migracija, početkom pedesetih godina prošlog veka, u Sloveniji je živelo 11.225 Srba i 1365 Crnogoraca. Školovanje na srpskom jeziku i zahteve srpske zajednice da se zaštiti kulturno nasleđe Bele Krajine slovenački Centralni komitet Saveza komunista tada ocenjuje kao "destruktivne".

Što se školstva tiče, ljubljanska osnovna škola "Prežihov Voranc", koja je jedina u Sloveniji imala nastavu na srpskohrvatskom jeziku, 1992. godine ukinuta je odlukom Opštine. Poslednja odeljenja su rasformirana 1998. godine. Jedan od argumenata je bila tvrdnja da takva nastava nije potrebna, pošto je to bila "jugoslovenska privilegija", kao i da u samostalnoj Sloveniji nastava na srpskohrvatskom jeziku nije primerena za one đake "koji su uglavnom dobili državljanstvo Slovenije".

Nezavisni stručnjaci postojeće stanje objašnjavaju činjenicom da nema međunarodno validne definicije manjine. Međunarodni standardi o zaštiti manjina su manjkavi, pa je određivanje nivoa prava prepušteno raspoloženju države u kojoj manjina živi.

Svojevrsni primer su Romi. Prema zvaničnim podacima u Sloveniji živi oko 7000, a prema nezvaničnim oko 10.000 Roma. Ti podaci dokazuju da su Romi u Sloveniji (pored Mađara, kojih ima oko 8400) jedna od najvećih, ako ne i najveća nacionalna manjina. Uprkos tome, Romi u Sloveniji već više od decenije čekaju na zakon kojim bi parlament jasnije odredio njihova prava. istina, u 65. članu slovenačkog ustava piše da Slovenija priznaje romsku zajednicu, da joj osigurava položaj u društvu i obećava poseban zakon kojim bi preciznije uredila njihova prava. A tog zakona, eto, ni dan-danas nema. Ako iko i dotakne ovo pitanje, slovenački državni organi posežu za privremenim rešenjima. Slovenija je, kozmetike radi, potpisala Okvirnu konvenciju o zaštiti manjina u okviru Saveta Evrope, ali je istim potezom ograničila delovanje rečene konvencije samo na pripadnike autohtonih zajednica – Italijana, Mađara i Roma. Pošto samo Romi ne poznaju zaštitu po slovu zakona, prilikom ratifikacije ove deklaracije dodato je da će konvencija biti punovažna za Rome kada Slovenija prihvati poseban zakon o zaštiti romske zajednice. Bilo bi jednostavno usvojiti potreban zakon – ali za to, očito, nema političke volje. Za razliku od Roma, iza kojih ne stoji aparat neke druge, jake države, neverovatan uspeh je postigla jedna od mikromanjina u Sloveniji. Nemci ili "Staroaustrijanci" broje od 350 do 500 pripadnika i upravo su stekli brojne pogodnosti zahvaljujući potpisivanju posebnog "kulturnog sporazuma" između Slovenije i Austrije. Ni tu stvari nisu išle baš glatko; slovenačka diplomatija je godinama odgovarala mlako na austrijske pritiske a onda naprasno promenila kurs.

Austrijska diplomatija je za samo tri meseca postigla neverovatan uspeh i stigla do dogovora o kulturnom sporazumu i konkretnim pravima za svoju manjinu u Sloveniji. Natezanja su navela Sloveniju da toliko popusti zahtevima Austrije (koja je tražila da se u sporazum unese izraz "nacionalna manjina", dok je službena Ljubljana pristajala na "pripadnike narodnosti") da se u završnoj fazi pregovaralo o sporazumu koji već sad čine dva različita teksta.

Ono što je poučno jeste da u Sloveniji briga uticajnih država "za svoje preko grane" može da učini čuda. Politička realnost je da nemaju svi tu snagu. Hrvatska se dugo upinje da ime svoje manjine unese u slovenački ustav, Makedonija i Bosna budno prate kako žive njihovi sunarodnjaci, samo je nejasna situacija oko stava zvaničnog Beograda.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST