Nuspojave >

Sjaj Zvezde Džibernjače

teofil pančić

Paragrađevina koju koristi TV Pink, a na koju se s virtuelnim bagerom nameračio profesor Čedomir Čupić, vaistinu je dostojan spomenik specifično razbokorenom umu i ukusu srpskog Novočoveka devedesetih

Kada sam prvi put, bez ičije najave i upozorenja, ugledao ono za šta će se ispostaviti da je zgrada TV Pinka na Dedinju, silno sam se uplašio! Povrativši se od prvog šoka, predložio sam uzrujano da se mi Zemljani odmah naoružamo – srećom, kasarna je preko puta – i da Žestoko Uzvratimo drskom kolonizatoru iz dubokog kosmosa! Tako ćemo im isprašiti male zelene tureve da se neće zaustavljati pre šesnaeste galaksije levo, gledano sa periferije Ćićevca (prema Stalaću) kao parametra! Saputnici me jedva ubediše da se ipak ne radi o osobito nakaznom primerku izvanzemaljskog robota-kosmičkog broda, nego o sasvim prozaičnoj skalameriji zemaljskog porekla, u kojoj je smeštena endemska TV-postaja specijalizovana za prazilučke spektakluke svih vrsta, a da je Čudeso dao sagraditi – hm, da li se ono gradi ili se zavaruje? – televizijski boss, nekadašnji član ugledne beogradske grupe TV moroni... ne, pardon, grupe Oktobar 1864; Moroni su pristigli znatno kasnije, kada je počeo Program.

Bio sam dugo, dakle, skandalozno neupućen u whereabouts ove stanice, koju ni u etru nisam baš nešto posećivao: količina mentalno drugačijih Gnuspojava koje su se nogatale, kliberile, torokale i na sve zamislive minusinteligentne načine producirale širom Malog Ekrana bila je tako nepodnošljiva da je nadmašivala čak i grandiozni užas ratno-pozadinske stvarnosti. Anyway, moja prvobitna neupućenost dolazi od toga što mi se veoma retko dešava da zabasam na Dedinje; podozrevam da je to posledica moje staromodne i elitističke navike da se družim samo sa finim svetom. Ono, nije da i na Dedinju nema takvih, ali su odavno prinuđeni da kriju pred svetom svoj stambeno-geografski položaj kao neku osobito grešnu nastranost. Izašavši na izuzetno loš glas kao luksuzni stacionar za stambeno-poslovno zbrinjavanje secikesa i lupeža svih profila, Dedinje (& Topčidersko brdo) u devedesetim je postalo na jednoj strani sanjani Mračni Predmet Želj(k)a kojekakvih hohštaplera manjeg kalibra, a na drugoj simbolički zazoran topos: u izvesnoj je vrsti «boljeg društva» postalo «politički nekorektno» biti sa Dedinja; čak se i Marinkova Bara bolje kotirala, mada to, doduše, nikoga nije ponukalo da se baš tamo nastani, prodavši budzašto svoju visokoplafonsku gajbu u Vlajkovićevoj ili Uzun Mirkovoj. Dedinje je, dakle, tokom ratne decenije produbilo i ekstremizovalo svoju još mnogo ranije utemeljenu ekskluzivističku prirodu - nisu slučajno na njegovoj neformalnoj «portirnici», odmah iznad Zvezdinog stadiona, danonoćno stražarili nadobudni tamnocvikerisani paunovi-čuvari jednog nestašnog poslastičara, žitorađskog zeta – ali je i polako počelo da menja neke stare običaje, koje je komunistička nomenklatura ipak poštovala. Posleratni oslobodioci su, naime, raskomoćeno i odomaćeno sazuli ulepljene opanke u vilama predratnih buržuja, Univerzalnih Liferanata, aristokrata i sličnih lokalnih likova – koji mahom isto nisu bili baš neke cvećke – ali su se zadržavali na eksploatisanju i parazitiranju zatečenog stanja; Dedinje je, znači, menjalo «vlasničku» strukturu, ali ne i spoljašnji izgled. Trebalo je da dođe vreme Mutanata iz ratnih i kvazitranzicionih devedesetih, pa da Dedinje počne polako da liči na svoje Nove Gospodare, one koji – za razliku od ipak patrijarhalno skrušene partizanske seljačije - više nisu gajili ama baš nikakvo strahopoštovanje prema onome što ne razumeju.

Paragrađevina koju koristi TV Pink, a na koju se s virtuelnim bagerom nameračio profesor Čedomir Čupić, vaistinu je dostojan spomenik specifično razbokorenom umu i ukusu srpskog Novočoveka devedesetih, miloševićevsko-kvazitranzicijskog Mutanta iz okoline udaljene Zvezde Džibernjače koji je među Zemljane aterirao (pa se onda odomaćio, a sada se već bogme i sasvim obezobrazio) s neobične planete na kojoj svaka rečenica obavezno počinje s «brate». Osim onih koje počinju sa «sine». Pokušajte samo da zamislite scenu kada to biće hoda Dedinjem, gleda manje-više skladne okolne zgrade, vile, kapije, zelenilo etc., a onda zaključi kako bi bilo baš fajn i tako herclih da baš na tom i takvom mestu sagradi baš sebe dostojnu parakosmodromsku Nekropolu koja će označiti definitivni uzmak i neumitni kraj dekadentne kulture preddžiberskog doba! Stekavši, dakle, klasno-estetsku samosvest, uzoholjeni i u šuške ušuškani Džiber odlučuje da udari pečat Novom Vremenu, da obavi simboličku kolonizaciju tako što će se «nastaniti» na tradicionalnom Konačištu Društvene Moći, ali će apsolutno odudarajućim izgledom svoje Nekropole jasno staviti do znanja da se radi o «novom kvalitetu», o «junaku našeg doba» - jer, kakvo doba takav i junak! - o savršeno bezobzirnom Savršenom Srpskom Trešmenu čija je intimna himna Tomorrow Belongs To Me. Otuda je logično da će takav kao od šale dati sagraditi nešto što je neopisivo nakazno, i to će učiniti bez ikakvih dozvola, poštapajući se svojom društvenom moći, crpljenom s političkog i finansijskog izvora; čak i kada političke moći nestane, on će ležerno «otkupiti» i legalizovati svoju Monumentalnu Džiberozu, prepustivši svojim službenicima da u međuvremenu javno ližu-šta-treba onima-kojima-treba (a koji u tome vidno uživaju). Ovo, pak, znači da je u baštinicima i rentijerima navodne Antidžiberske Revolucije pronašao one koji će, za šaku zelembaća, biti spremni da «legalizuju» njegov groteskni Kosmodrom.

Ipak, finalni trijumf najordinarnijeg Džiberizma nije toliko sama skalamerija i njen «legalizovani» opstanak među Zemljanima koliko brutalna hajka koja je sa Kosmodroma povedena protiv građanina Čupića, «staromodnog» pripadnika klasične humanističke civilizacije Zemljana, one u kojoj je čoveku strašno neprijatno kada ga optuže da je mutikaša, prevarant i lopov, i to već iz banalnog razloga što on to nije. A došljaci sa Džibernjače sve češće i žešće mrtvi-hladni organizuju medijske pogrome onih koji principijelno ukazuju na njihovu prirodu i na poreklo njihovih dobara. Zato je prof. Čedomir po svoj prilici u pravu: ako im ne srušimo Kosmodrom, kolonizovaće nas do daske!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST