Ravna gora, dvanaesti put >

Lasta sa Draže

dragan todorović

Vuk završno pozva za Beograd, pa na Vidovdan, diže tri prsta, pokloni se na sve četiri strane sveta, ponovi radnju, napravi piruetu, takoreći dvostruki aksl i onda uze da se daje, grli, ljubi, pozdravlja, prima na grudi, komanduje, slikaj

JEDAN OD VEDETA: Ravna gora, 11. maj 2002.

"Joj kolika je kolona", ravnogorac će, kako nego propisno opremljen, dok se istovaruje iz jednog od autobusa pristiglih po partijskoj liniji. A kolone autobusa, automobila, od Milanovca, od Mionice, sve tamo do vidikove linije. Kako kolektiv kolektivno izađe iz prevoznog sredstva, udari ga Sprem’te se, sprem’te četnici i pripadajuća patriotska ćirilica, to samo arli i čvari. Formacijski u kolonu, pa udri. Sve sama šubara plus šajkača, to razvilo zastave, to se pogrlilo, to samo napreduje.

Uz asfalt, do epicentra centra, pripadajuća ponuda, na flašama s rakijom nije samo Draža nego i ostali sveci. Mladić u vojnoj uniformi uzima kasetu s četničkim pesmama, objašnjava onom do sebe: "Ovo kad pustiš brate, naježiš se, ima da nosim u vojsku". A ponuda još: đeneral Draža, krstovi, ima ih od pola metra, i sve sam materijal, mesing, bronza i ostali aluminijumi. Ima i flašica u obliku bombi, valjda neki sok, klaker, obojena vodica, sve sama nalepnica, deklaracija li je, "Ravna gora pobediti mora". Dvojica se namerila na uramljenog Dražu, uzimaju i Kalabića, "kad za slavu stave na zid, nika nema da pipne".

ŽIVELI BRATE: Pored puta samo čvari, jaganjci, prasići, pilići, iz šuma, s livada do puta, samo dimi, na šatore navučene maskirne mreže, "Četnici s Majevice" se tradicionalno razapeli na tradicionalnom mestu, baš udarili transparent "Sve do smrti i sudnjega dana/ branićemo komandanta Mladića i brata Radovana", "Četnici iz Brčkog", baš odvrnuli, "A patrole, a patrole, Kalabić Nikole"... Pa ima još biznisa, miljei s junacima, futrole, opasači, šubare, uz tradicionalnog Dražu na flašama, projavio se i brat Radovan, pa "naših heroja" još, kralj Pera, Karađorđe, Vuk, Karadžić i Mladić, što pojedinačno, što u kompletu, što uramljeno, što isheklano, što u goblen formi. Što bliže centru, veći krkljanac, izmešalo se napred i nazad, izmešali se zvukovi, bije: Oj vojvodo Sinđeliću/ tebe Srbi rado slavee, al’ bije i Prethodnica, prethodnica, vojvode Đujića... Šatre se primakle putu, gosti seli, zadigli šubare, poboli noževe u drvene stolove pa to samo čini, "Živeli brate". Ideš a ne napreduješ, dvojica se savetuju na koju će stranu, zaključuju da se drže džade, kud ceo narod, tud’ i oni. A biznisa još: svirale, lulice, liciderska srca s ogledalcetom, ikonice, brojanice, sve sama rima, Četnici sRavne gore/ za mnoge su more...

Kad stigneš do kapije od zvaničnog razglasa se ‘vata neko guslanje, jedan stoji k’o ataman, to je kapa, to su neki širiti, to su vezovi, stao, zauzeo pozu, pustio rep, prilaze mu, slikaju se, jednom nešto poznat, odakle je, od Kruševca grada , drugi, podašišan do u glavu, s crnom zastavom, ukop’o se, k’o na večnoj straži, steg’o barjak, na nadlanici istetovorano, "Vera, nada, ljubav"... Prođemo pored crkve, ‘ajd do Spomen-doma koji je lično projektov’o Spasoje Krunić, i za to dobio nagradu, kad tamo: levo ne može, Vuk se koncentriše u kabinetima i kongresnim salama, desno kafana, ima pivo, ima jagnjetina, vlasnik što ga viču Mikica Nosonja, tako mu se, vele, i firma zove, sedi u čelu stola s kog se izdaje piće i kamari, ili će biti ćemeri, šta nego pare. WC-a nema, ima direktno napolju.

VEŠTAČKO DISANJE: Napolju preko razglasa udara Ima ko zna, ima ko može, Srpski pokret obnovee, srećemo srpskog pesnika, biće poznatog, sav se uvojničio, šajkača, komesarska torbica, nije po inspiraciju, doš’o’nako, k’o Srbin. Preko razglasa udari, u rok ili nekom drugom maniru, Dole žuti, dole vlada, jedan, nekako podoš’o, sav k’o da je uvaljan u blato, primio se, usporeno prati ritam. Dalje, po ćuvicima i kotama, to se razmilelo, uprtilo zastave, razmahalo. Korača se , ali i zastane, prozbori koja, razmeni, "Ovaj ‘oće ovog da smeni, ali ne može, velika je to procedura". Iz šuma proviruju zastave, pomešale se muzike, ispadaju ljudi, povezali se maramama, ima i razne kape, pa i čoče kape, jedan sa baš čoče kapom pored jednog koji leži ni živ ni mrtav daje dijagnozu: "Čovek ako padne, ne sme da se da veštačko disanje usta na usta". Pored ovog što leži jedan go do pojasa i istetoviran skroz naskroz, nepomičan, biće meditira, minđuše u ušima, alke u sisama, ili će biti, bradavicama. Okolo priselo i zaselo, izulo, načisto ušlo u diskusiju, "Nema borbe, nema rata, bez Đurišić komandanta". Uzeli dvoglede, to samo nišani, važno osmatraju, stignu da kažu koju, "Takva je bila uloga Nedića". Nadiru iz šuma, utegli se, pripasali, isukali zastave, pa se sretnu, pa se prepoznaju, "Svaka čast, brate", pa kad se dohvate, ukrste, potegnu, išaržiraju, do poslednjeg metka. Disciplinovaniji, a iz šume, a u raspored, uz komandu, baci flašu, stavi šajkaču, ti tu, ti tu, udare u slikanje pa u nastavak. Transparentima opašu nekoliko borića, obeleže teritoriju, raspale roštilj pa uzmu da arle, kad se podmire, krenu na spomenik, sve to do pasa golo, samo gmiže, samo puže, kad se popnu na Dražu, naprave lastu, izvode figure, samo što ne dube na glavi, prave kolut napred. Siđu, nastave, zastanu, nigde WC-a, "nem’oš više izdržati, bog te jebo", upru se leđima, pa u kolektivno pišanje.

Dvojica, propisno odevena, jedan u crnom, drugi u teget koporanu, krupni, velike brade, po nož u svakoj čizmi, to samo ‘oda, to samo na usluzi, ne odbijaju nijedno slikanje. Jedan sav paradan, sav taze ofarban, četiri zvezdice na epoleti, zabo palčeve u opasač, izjavljuje se novinaru, s bosanskog kombija bije nešto o bratu Radovanu, šta ima, samo patriotske kasete, fotografije, objašnjava gazda, ko je taj baš impresivan, to je četnik, tu mu je sin, pokazuje ošišanog, s njim namerava da snimi patriotski pornić, on će sa šubarom i redenicima da siluje Muslimanke, po livadama, senu i gde stigne, što će to da bude...

Iza spomenika Čiči tradicionalan i obojadisan portret đenerala, okolo se razmahalo, to samo leluja, samo čini oooo. Tu je i bina, nigde tradicionalnog itisona, kamuflaže, borovih grančica, samo daske. A ozdo nadiru, u kolonama, u grupama, stanu podalje, razapnu transparent, ko su, odakle su, isuču zastave, pa poskoče, pa rašire ruke, pa se uspomenare, kad to obave, kad se ispokazuju, pravac bina, pravac spomenik, "Da vidimo kog Srbina nema". Svaka grupa sa svojim sveštenikom, pa ispočetka, transparent, zastave, pa kad to uzme da maklja, da se razapinje, da se raspucava, da zamanjuje, da štekće i brekće. Kako se bliži podne, sve žešće, sve jače: "Srpska mi truba zatrubii", sve ušlo u šesnest’erac, to samo lomi, to se samo preturava... s razglasa bije: "Izdržimo braćo Srbi/sačuvajmo pravoslavlje/ sačuvajmo bližnjeg svoga/ svanuće nam, svanuće nam, ima boga"...

JEDINI GOVORNIK: Vuk Drašković

OFARBAN U GARAVO: Vuk uzeo da kasni, naknadno saznadosmo: zbog medija. Na kanabetu primio ekipu RTS-a. Pitao šta ima da pitaju, ovi rekli, s kime će u koaliciju, otpis’o, zar to da ga pitaju na Ravnoj gori, i rek’o da mu je ministar Mihajlović poslao sitno pismo kako on nije naredio da se prepadaju putnici za Ravnu goru, još rek’o da ne zna da li će biti konferencije za štampu posle njegovog govora, jer njemu treba dati da se vrati od bine, takav narod, takav pos’o. Ispostavilo se da je Vuče džaba kasnio jer toga, pa onoga što je rekao u kameru, nije bilo na TV programima. Znači, s kašnjenjem, s razglasa viknu "Ide Vuk, ide Vuk", sve se diže, zapuca i utroprsti, na binu ispade tradicionalni protođakon Ljuba Ranković, taze ofarban u, biće, garavo, za njim Vuče u sportskoj košulji, bež li je, drap, muški začešljan, pa u desnu stranu, zagrli se s jednim golim Srbinom, pozdravi, razasla poljupce, diže desnicu, pa diže levicu, pa diže obe ruke, pa se, sve uz muzičku pratnju, utroprsti. Ispozdravlja se i Voja Unuk Mihailović, primetiše da je krenula himna, grunu "ustanak, ustanak", to se sve raspuca, to se sve razvijori. Posle, "malo pažnje", bi opelo đeneralu, u mikrofon viknu pop što je k’o dva popa, nastavi tradicionalni đakon. Mikrofona se dohvati Vuče, poče školski čas. Tek tad bi "Ustanak", Vuk krenu, braćo i sestre, narode srpski, već dugo skandirate, ustanak, ustanak, ustanak je počeo, kad odsluša, "Svi, svi, svi", reče da su ustanak desetine hiljada prisutnih, desetina, pa hiljada, onih koji nisu stigli, da o ustanku svedoči sramna odluka vlasti da blokira Ravnu goru i da ovde izvede najelitnije policijske jedinice. Onda bi spontana pauza za: "Đinđiću lopove", pa Vuk nastavi, kako nego kako zna i ume, o nacionalnoj planini, đeneralu, okupatorima, prošlosti, sve levom držeći mikrofon, a desnom pokazujući... Stiže i do Srbije danas, okupacije, Kosova, novih boljševika s mladim zubima koji upropašćuju Srbiju, izbora koji će prekratiti nesreću. Onda komandova da se zaćuti radi zaveta koji se duguje đeneralu, zaveta da se svi složno izbore da ovu vlast izvedu na biralište, da će svi glasati za program jedne partije, a svi znaju koje partije. Svi podigoše tri prsta, impresivno, i preuzeše veliku i svetu obavezu. I šta bi još, Vuk završno sve pozva na Vidovdan za Beograd, reče još koju o ovoj nesreći, podiže tri prsta, pokloni se na sve četiri strane sveta, ponovi isto, napravi piruetu, takoreći dvostruki aksl, i onda uze da se daje, da se grli, ljubi i pozdravlja. To se nastavi i kad siđe s bine, tek ga tad dohvatiše, opkoliše, a on strpljiv, svima se daje, na grudi prima, čak komanduje, slikaj.

Nasta povlačenje, uglavnom u šatre, to samo bije: Vrati se vojvodo, na Dinaru ponovo, to oplelo po stolovima, to samo rsa. Usput, ka parkingu, Boj se bije bije, bez pauze, šume se ušubarile, to samo čini jooj, op, op, put zagušen, kolektivi prilegli oko autobusa samo jedu i podvriskaju.


 

Istorija saborovanja: Vukova planina

Vuk Drašković se prvi put, a svedok je pouzdan, na Ravnu goru popeo u maju ’90, i to zajedno sa suprugom Danicom. Policija tada nije dozvolila pedesetini hodočasnika da dođe do cilja. Zaplenila je spomen-ploču koju sada čuva liberal Vuletić, ko će mu se setiti imena, a Vuka i pristalice zaustavila nekoliko kilometara od mesta sadašnjeg saborovanja. Policija je tada, za ministarskog mandata Radmila Bogdanovića, upotrebila čak i helikoptere, a istakla se Danica, koja je krenula na policijski kordon, uz reči, "Pucajte, ja idem dalje".

Sledeće godine je malo popustilo, pošto su baš istodatumno,u Lelić kod Valjeva, prenete mošti vladike Nikolaja Velimirovića, Vuk je samo trknuo do planine, isto kao i Šešelj, koji je pored puta postrojio svoje četnike i podelio činove za podvige u Borovu Selu i Istočnoj Slavoniji. Zato su priliku iskoristili autentični ravnogorci, Zelembaba iz SAO Krajine i Vinko Stupar iz Bosanske krajine koji je, sa izvora srpstva, biće antologijski poručio da se varaju oni koji misle da je Una granica srpskog naroda jer će Srbi Unu popiti. Tako bilo dok Drašković nije dobio svojevrsnu tapiju na Ravnu goru. Izborio se, ili je u njega gurnut, za gospodara ravnogorskog rezervata. Aktuelni predsednik savezne države Vojislav Koštunica, Nikola Milošević i ko će se setiti ko još svraćali su u Ba, mesto četničkog kongresa, na Ravnoj gori su, neuspešno i nezapaženo, a u vreme znamo kakve odbrane srpskih ognjišta po Hrvatskoj i Bosni, bili i Mirko Jović, Biljana Plavšić, Dragoslav Bokan, razne vojvode, pa i pokojni Šoškoćanin. Svakako da je bilo i drugih koji su se penjali na ovu svetu planinu, ali je belodano da je na nju, i to na pravi datum, 13. maj, kad se đeneral Draža Mihailović na njoj pojavio ’41, imao tapiju samo Drašković. I Vuk je gore saborovao, uvek uz približan broj pristalica, nekoliko desetina hiljada. Bili su gore uz njega i Rakitić, i Komnenić, i Velja Ilić, i vladika Artemije, i glumci, kao voditelji, Borivoje Kandić, Ljubivoje Tadić, bilo je tu govora i recitovanja, sve do neku godinu kad je Drašković definitivno uzeo banku ne dozvoljavajući nikom drugom da priđe mikrofonu.

Pošto je ovo retrospekcija ravnogorskog saborovanja, da kažemo da je ’92. podignut spomenik đeneralu Draži, da je isti ’97. "istesterisan", da je iste godine podignut novi, da je, biće ‘96, podignuta crkva Svetog Đorđa, da je podignut veeliki Spomen-dom, koji je projektovao Spasoje Krunić, da je, što se uslova i logistike tiče, Ravna gora vrhunac doživela u maju 2000, kada je Drašković, kao gazda Beograda, na planinu isterao cisterne s vodom, kranove, javne toalete, Studio B... Valja reći i da je Drašković Ravnu goru preskočio jedino ratne ’99, te da Vuka i njegovih gore ne manjka ni posle promena, primer su prošla i ova godina. Može se reći da je gore, i što se prisustva naroda tiče, uvek isto. I može se reći da će to da traje. Kao što se može reći da je narod to, za razliku od Draškovića, "kapitalizovao". Moguće i zato što narod na Ravnu goru ide s manje ambicija, samo da se provede, i to baš onako kako "četnički bukvar" uči.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA