Nuspojave >

Apatin ne sme pasti!

teofil pančić

Kako je od pompezne velikodržavne pričetine ostalo tek farsično katastarsko nadgornjavanje oko nekoliko tona panonskog blata, razblićkanog po senovitim dunavskim rukavcima

Mrski velikohrvatski imperijalizam i ekspanzionizam – koji je Srbiji, je l’ te, tokom devedesetih naneo onoliko zla... – toliko se obezobrazio u svojem oholom antisrpskom silništvu ("ovo je baš lepo sročeno, Pančiću, sedi, pet!" – Krste Bijelić) da više ne preza od toga da udari i na najveće svetinje srpskog radnog čoveka i građanina: ako je, naime, suditi po plimi zgroženo-upozoravajućih patriotskih napisa po srpskoj štampi, nezajažljivi hrvatski agresori samo što nisu, urličući k'o Huni na stepskoj pripeci, prodrli u Apatin, pogranični grad na obali Dunava u kojem se proizvodi "jelen pivo", ta zlaćana, oznojana, zaslužena nagrada svakog srpskog trudbenika nakon što se vrati sa stahanovskog argatovanja na buvljačkoj tezgi. A posle toga, kak'i su, još bi nam Okupatori ponudili da nam prodaju flaširanog "rogonju", naravno, po znatno višoj, importnoj ceni... Šta radi, bre, taj Pavković (ne Vasa, onaj drugi!), zar će dozvoliti da nam Hrvati maznu našeg "jelenka" kao što smo mi njima – preko tigrastih jedinica jednog poslastičara – onomad maznuli "iločki traminac" ili "erdutski rizling" i njima godinama pojili pola Srbije (po rinfuznoj, takorekuć' humanitarnoj ceni) što, majke nam, nije bila otimačina nego samo pravedna revandikacija unapred za ono što će nam oni jednom učiniti, samo ako im dozvolimo...

Sve ovo što ste pročitali u prvom pasusu samo je, dakako, konstrukt jedne posve trivijalne "antiutopijske" mašte, ali one koja je dosledno sledila naputke i "misaone" konsekvence jedne parapatriotske histerije koja se poslednjih dana nadigla oko jednog marginalnog i bizarnog teritorijalnog spora između Srbije i Hrvatske. Naime, od mađarske granice pa sve do koji kilometar nizvodno od linije Bačka Palanka-Ilok, sredina toka Dunava već decenijama predstavlja prirodnu granicu između Hrvatske i Srbije; Dunav je, međutim, u međuvremenu na nekoliko mesta meandrirao, prokrčio sebi novi put, i tako se nekih desetak hiljada hektara tipično panonskih pridunavskih ritova, bara, močvara i šume odjednom našlo u Bačkoj, sa ove strane velike reke, ali je administrativno i dalje pripadalo Republici Hrvatskoj pošto, eto, nigde ne piše niti je baš uobičajeno da se jednom utvrđene granice automatski menjaju zbog hirova neke reke... Tome nije pridavana posebna pažnja za vakta zajedničke SFRJ, ali je formiranje "pravih" država zakomplikovalo stvar. Doduše, ne baš odmah: prvih je godina nakon raspada SFRJ na drugoj obali Dunava egzistiralo nešto što se rado predstavljalo kao Republika Srpska Krajina, a što je bila prva, jedina i poslednja "država"-kopneni arhipelag u istoriji sveta: zemlja iz tri međusobno nepovezana dela, a bez mora unaokolo! Te je tako to siroto mutantno nedonošče ubrzo i skončalo u vlastitoj geografsko-istorijsko-političkoj apsurdnosti. Hrvatska je tako ponovo uspostavila svoje "avnojevske" granice – tu bolesnu negativnu fiksaciju ovdašnjih salonskih "velikodržavotvoraca" – i stvar je nekako legla, tada još Miloševićeva Srbija je i zvanično, uprkos škrgutanju zubima, morala da se pomiri s tim da se granice država ne mogu menjati vojničkom cokulom, i sve je manje-više išlo uobičajenom kolotečinom dok se nedavno nije proneo glas kako je na beogradskim susretima srpskih i hrvatskih zvaničnika navodno dogovoreno da Hrvatska "uđe u posed" tih ritova i šuma na levoj obali Dunava, koje joj je ćudljiva reka ostavila... Prvo su lokalni, apatinski "faktori" nadigli dževu kako se nikako ne sme dozvoliti da se Hrvatskoj "preda" ova Sveta Priobalna Zemlja (iako papirološki nikada nije ni prestala da bude njena!), a onda su razni mediji poletno dograbili kosku za glockanje, pa već danima razvlače i mrcvare tu ekscentričnu priču, predstavljajući je kao Velevažno Nacionalno Pitanje, špekulirajući kako će Zli Hrvati zauzeti i sam grad Apatin – valjda kao zgodno utvrđenje pred invaziju na celu Bačku – i sve u tom smislu, po oprobanom šablonu rodoljubne nesuvislosti kojoj bi činjenice samo umanjivale "umetnički doživljaj".

Iako joj je povod bezvezan do posvemašnje nevažnosti, ova je priča ipak simbolički značajna: ona nam govori ponešto o mehanizmima proizvodnje i redistribucije ludila, koja se nužno završava u samosvrhovitom gomilanju iracionalnosti, iz kojih posle više niko ne ume pametno i časno da se ispetlja. S jedne strane, čini se da bi bilo nekako logično da taj praktično nenastanjeni močvarno-lovišni okrajak tla sporazumno pripadne Srbiji, da se stvari ne komplikuju bez potrebe na tako moronsko-inadžijski, "balkanski" način; na drugoj strani, možete li – nakon divljačkog ekspanzionističkog rata protiv "avnojevskih granica", u kojem je Milošević s lokalnom milicionersko-magacionersko-(ire)dentističkom klijentelom onomad zaposeo trećinu teritorije Hrvatske! – da zamislite tu hrvatsku vlast koja će Srbiji zvanično i javno makar i "ustupiti na korišćenje" to tričavo parče zemlje nastalo usled igre prirode, rizikujući da je potom kod kuće rastrgnu lokalni desničari i "domoljubi" svih vrsta patetičnim optužbama kako Rasprodaje Svetu Hrvatsku Zemlju Onima Koji Su Nas Tukli?! A izbora će i tamo biti, a desnica i tamo jača... Pa, Hrvatska i Slovenija – koje nisu ratovale međusobno – već se punu deceniju jalovo spore oko parčenceta zemlje u nekakvoj žumberačkoj nedođiji, koju Hrvati zovu Sveta Gera, a Slovenci Trdinov vrh! Liberalna javnost sa obe strane sprda se s tim "strašnim problemom", ali za njom marširaju udarne blebetave divizije Ovlašćenih Geopolitičkih Stručnjaka, koje prezirno odvraćaju kako samo ignoranti i laici ne uviđaju da se radi o Strašno Važnoj Strateškoj Koti, domalo pa pupku sveta... Odavno podozrevam da su ti "geopolitički" šarlatani osobito tužna vrsta ljudi: svi su, izgleda, imali jako nesrećno detinjstvo, a da nisu, bavili bi se nekim poštenim zanatom.

Gledano iz srpskog ugla, od sve te pompezne i krvave velikodržavne pričetine, od svih tih virovitica, ogulina i karlobaga, ostalo je, dakle, samo još farsično katastarsko nadgornjavanje oko nekoliko tona žitkog panonskog blata razblićkanog po senovitim dunavskim rukavcima, kao poslednja ufronclana odstupnica "antiavnojevskog otpora" kao prava, upravo melodramatski jadna mera jednog epohalnog poraza!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST