---

Dodeljena Zlatna palma >

Nepoznata zadovoljstva

Francuski režiser poljskog porekla Roman Polanski, ovogodišnji je dobitnik Zlatne palme Kanskog festivala za film "Pijanista", koji govori o životu u varšavskom getu za vreme Drugog svetskog rata

Postojanje svetske mreže kompjutera potvrđuje da je danas za slanje pisma skoro postalo sasvim izlišno koristiti koverat. U tom smislu, još manje je potrebno trenirati golubove pismonoše ili upošljavati glasnika. Bez obzira na nebrojena bojna polja, na bitke koje se vode i potrebu da se javi vest o pobedi, danas ipak nema razloga za uvođenje nove ili reviziju maratonske trke. Elektronska pošta čini čuda: vesti sustižu događaj, nekad ga i prestižu; vest o pobedi ponekad se sazna pre nego što je i osvojena.

SOCIJALNA PORNOGRAFIJA: Svetska mreža kompjutera izmišljena je s namerom da se ubrza protok vesti. Pored toga, ona pruža i niz kolateralnih praktičnih pogodnosti. Jedna od njih, ukoliko ne i dominantna upotreba mreže danas, jeste seksualni saobraćaj – stvaran i virtuelan. Svrab požude razlog je da se preko 50 procenata korisnika priključi na mrežu. Svrab nestvarne požude zagolicao je Olivijea Asajasa da snimi Demonlover, prikazan u konkurenciji Festivala u Kanu. Po efektima ovog veoma modernog dela, izgleda da je na Asajasa više uticao svrbeći prašak (demon puder) nego kreativni libido: film je nemoćan, predoziran, sačinjen od niza rašivenih kadrova kroz koje se providi namera da film bude misaono dubok, estetski artikulisan i da upozori na zloupotrebu koja ne treba da isključi upotrebu. Posle premijere u Kanu, jedna upotreba filma Demonlover je izvesna – on može da posluži kao ogledalo Kronenbergovog filma Existenz, za bioport kojim je 1999, takođe nemoćno, operisao Dejvid Kronenberg. Pauk, s Ralfom Fajnsom u glavnoj ulozi, novi je film Dejvida Kronenberga prikazan u Kanu koji na očigledan način odražava svojevrstan ovogodišnji talas filmova u konkurenciji koji se, veoma grubo, nažalost istinito, može podvesti pod socijalnu pornografiju.

Za razliku od Kronenberga, drugi kanadski film prikazan u Kanu Ararat Atoma Egojana ne ostavlja gledaoca ravnodušnim, bez obzira na njegovo nacionalno poreklo i istorijsko pamćenje. Atom Egojan prihvatio je da film bude prikazan van kunkurencije: nije želeo da (pr)ocena žirija bude i definisanje stava o događaju. Aratat je film o sudbini Jermena u Turskoj na početku prošlog stoleća, o nemoći države Turske da se stara o svojim stanovnicima neturskog porekla i o jeziku i moći nasilja. Tema Ararata izazvala je selektore Festivala u Istambulu da unapred izjave kako će film svečano otvoriti Festival u aprilu 2003. Kada su u Kanu pogledali film, našli su nešto što ih je odvratilo od pozitivne namere. Ararat se, ne samo po temi, izdvaja iz opusa Atoma Egojana. Ostao je precizan izraz, uravnoteženo prožimanje tehnoloških pogodnosti filma i videa, rafinirane emocije. Ono što Ararat izdvaja iz dosadašnjeg opusa Atoma Egojana jeste njegova programska priroda koja, srećom, ne razara film.

SIROVE SLIKE: Braća Lik i Žan-Pjer Darden (Zlatna palma 1999. za film Rozeta) doneli su film Sin koji se, ne samo zbog relativnosti rodbinskih veze, mogao zvati i Otac. Prvi njegovi kadrovi gledaoca mogu da navedu na pogrešan put: da se učini kao da je jedan iz grupe filmova – socijalnih akromegalija prisutnih u priličnoj meri ove godine na kanskim programima: stolarska radionica, majstor, polupismeni šegrti, među kojima je jedan povratnik iz zatvora za maloletnike. Između spretnog majstora i talentovanog učenika zapliće se lavirint mačke i miša, nastojanja i opstrukcija. Konačan efekat potvrđuje visok standard rada braće Darden, svojevrsnu nagradu za posvećenost marginalizovanim ali bitnim temama krivice, osvete, oproštaja, pokajanja. Bez mistifikovanja, bez poštapanja u okriljima religijskog eskapizma ili providnog moralisanja, sirove slike filma Sin uzbuđuju jednostavnošću i iskrenošću.

Kao izlog svetskog filma, Festival u Kanu posebnu pažnju posvećuje nacionalnoj kinematografiji. Filmovi Gedegijana, Nikol Garsija, Olivijea Asajasa pokazali su, možda samo trenutnu, klonulost francuskog filma. Nepovrat Gaspara Noea prikazan je u konkurenciji u ponoć, što nije uobičajena praksa festivala. Istovremeno, Nepovrat je bio jedini film uz čiji je naslov u programu stajalo da sadrži elemente koji mogu da uznemire osetljive gledaoce. Razloga za oprez je bilo iako se za agresivno nasilje koje zauzima čitavu njegovu prvu trećinu, aposteriori mogu naći racionalna objašnjenja. Monika Beluči je, čini se, ipak bila mnogo veći mamac za gledanje od fusnote koja je radoznale upućivala na oprez.

ZAMKA ZA NESTRPLJIVE: Aleksandar Sokurov i Abas Kjarostami, dva istočna reditelja koja uspešno rade sa zapadnim producentima, predstavila su dva filma rađena digitalnom tehnikom. Kanski Palais jedna je od nekoliko dvorana u Evropi opremljenih za digitalnu projekciju tako da su oba filma prikazana paralelno s filmske trake i s digitalnog zapisa. Ruska barka Aleksandra Sokurova i Deset Abasa Kjarostamija ne povezuje samo tehnički element. Ova dva filma izdvajaju se po visokim vizuelnim standardima, istovremeno, oni se međusobno ogledaju i ukazuju na pogodnosti koje razvoj tehnologije pruža rediteljima. Od Mikelanđela Antonionija, njegove Misterije Obervald, snimljene osamdesetih, preko radova Žan-Lika Godara, pokreta Dogma Larsa fon Trira, virtuelno kreiranih ambijenata i ličnosti u američkim filmovima, Sokurov i Kjarostami inaugurisali su u Kanu na nov način oblikovanu energiju. Zato Deset nije angažovana reportaža o položaju žene u savremenom Iranu. Narativni okvir postavljen je samo kao zamka za nestrpljive. Istovremeno, Deset nije apstraktan film s figurativnim elementima, to je delo, u ključu koji se primenjuje kada se predstavljaju radovi Bila Vajole ili Širin Nessat.

Posle prošlogodišnjeg digitalnog rada Elegija putovanja koji je uglavnom prikazivan u muzejima, film Ruska barka Aleksandra Sokurova proizvela je u jednom kadru u Sankt Peterburškom Ermitažu, istoimena producentska kuća i on predstavlja bogatstvo muzeja u kontekstu istorijskog (umetničkog) pamćenja Rusije. Istovremeno, Ruska barka je film o zagledanosti u Evropu, o tome kako Evropa nedostaje. Svest o autentičnim vrednostima ruske kulture prisutna je u filmu Aleksandra Sokurova u istoj meri kao i očigledna i izražena potreba da se susretne Evropa. Savest Aleksandra Sokurova ne dopušta da se svest o nacionalnom bogatstvu plasira u nacionalističkom dizajnu.

SLOBODA: U meri u kojoj se digitalne slike u filmu Ruska barka Aleksandra Sokurova približavaju Vermeru, prizori novog filma Akija Kaurismakija, Covek bez prošlosti bliski su platnima Edvada Hopera – blistavi i sasvim dovoljno zaslađeni da prikažu ambijent u kome se rekonstituiše jedna ličnost. Posle višegodišnjeg odsustva i nekoliko istanjenih pokreta, Aki Kaurismaki se pojavljuje u Kanu sa zrelim, svežim i duhovitim filmom. Čovek bez prošlosti ne predstavlja prizore iz boemskog života, ovo je film o strancu koji dolazi u grad, koji je prebijen do smrti i koji se vraća u život uz pomoć dobrih ljudi. Stranac prepoznaje sebe, upoznaje grad i okruženje. U tome mu pomažu okrutni stanodavac, kuja zvana Hanibal, jedna aktivistkinja Armije spasa, džuboks sa starim pločama i rokenrol.

Dok Čovek bez prošlosti afirmiše rokenrol, dotle s ringišpila ispred Palaisa koji uveseljava u Kanu retku dečicu škripuće instrumentalna verzija Vinske pesme iz Travijate. Kao svuda u svetu, brige za mlade ima i ovde: reklamiranje cigareta i alkohola strogo je sankcionisano, ali postoje poneki ventili kroz koje prodire željena sloboda izraza.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---