---

U susret Indijanapolisu >

Prizemljenje bez padobrana

Tri uzastopna poraza na turniru u Beogradu, nešto što se ne pamti u novijoj istoriji jugo-basketa, više su opomena domaćoj euforičnoj javnosti koja je "plave" već videle u (najmanje) finalu, nego samim igračima koji su dovoljno iskusni da budu najbolji kad je najpotrebnije

Trebalo bi dobro prekopati arhive KSJ-a da bi se pronašao podatak o tome kada je reprezentacija Jugoslavije poražena tri puta uzastopno i to u Beogradu! A prošlog vikenda desilo se upravo to, na turniru u glavnom gradu koji je bio zamišljen kao svečani ispraćaj "plavih" na put po novu medalju–najmanje srebrnu, a po mogućstvu i zlatnu–najbolje jugoslovenske košarkaše preslišale su prvo Rusija, potom Australija i na kraju Turska! Više od poraza zabolela je očajno slaba odbrana, povremeno nonšalantan odnos prema igri i protivnicima, a za očajno slab šut za tri poena, tradicionalno jako oružje "plavih", jednostavno nema objašnjenja. Sve u svemu, jedna lepo zamišljena "fešta" pretvorila se u mini parastos, zahvaljujući pre svega, kako reče selektor Svetislav Pešić, "festivalskom odnosu" igrača koji su htele da zabavljaju i sebe i publiku. "Kad pogledate neka dodavanja naših igrača, ispada da su NBA asovi mala deca za njih, ali kad pogledate semafor i vidite rezultat u korist protivnika, svako je poređenje izlišno", kaže Pešić.

Selektor nije pobegao od odgovornosti i nije stao iza oveštalih fraza o "zamoru, povredama i pripremnom periodu u kome su greške dozvoljene". Dosledan svojoj filozofiji, Pešić je rekao:

"Ja nikad ne mislim da je dobro izgubiti i da ima ‘korisnih poraza’. Za mene je uvek dobro pobeđivati a korist može biti samo od pobeda, ne i od poraza. Prema tome, mi smo se u Beogradu obrukali jer smo igrali slabo, pre svega u odbrani, i tu ne treba ništa zataškavati ni prikrivati. Ostaje nam da radimo, izanaliziramo greške i pokušamo da ih ispravimo.

igrači priznaju da su igrali slabo, ali negiraju potcenjivanje protivnika i neozbiljan odnos prema protivniku:

"Ma kakvi, nikoga nismo potcenili, ali bile su nam teške i ruke i noge. Ja lično mislim da nas je stigao umor posle turnira u istanbulu. Tamo smo pet dana trenirali svako prepodne a uveče odigrali pet utakmica. Nedostajala nam je svežina, vratićemo je narednih dana", kaže Predrag Stojaković.

DRiM iLi DiM: Utisak je da je "prizemljenje bez padobrana" bilo šokantno više za publiku koja je "plave" dočekala kao bogove, a ispratila ih zvižducima! Od budućih (vice)šampiona (?) sveta očekivalo se da tri rivala pometu sa po 20 razlike i još iz Beograda zaprete "amerima" koje više niko i ne naziva "drim timom V", ali ispalo je da je naš tim bio više "dim" nego "drim"… Međutim, košarkaši su poslednjih sedam godina, od povratka na međunarodnu scenu, stekli toliki kredit da ih niko ne može tek tako otpisati na osnovu jednog loše odigranog turnira. Za kritiku će, ne daj bože, biti vremena, zasad ih treba pustiti da rade jer su i oni i selektor Pešić pokazali da znaju kako se sprema za veliko takmičenje. Doduše, Pešić stalno ponavlja da je Svetsko prvenstvo neuporedivo teže od Evropskog na kome su "plavi" prošle godine suvereno trijumfovali:

"Pre svega, konkurencija je znatno jača. Drugo, sistem takmičenja je veoma naporan, devet utakmica u samo 11 dana, ključna utakmica će, kao i uvek, biti ona u četvrtfinalu a ona je sedma po redu. Ne znači da prethodne nisu važne jer se na njima trasira put ka završnici i ‘bira’ protivnik za nju, ali od četvrtfinala niko nema pravo na kiks jer poraz vodi pravo kući."

Na pitanje da li je zabrinut, selektor kategorički odgovara sa "ne", ali se odmah, na neki način, ispravlja:

"Nisam zabrinut zato što smo izgubili tri utakmice, ali jesam generalno jer sam ja uvek zabrinut i nikada nisam mislio da se do medalja stiže po sistemu ‘lako ćemo’. Zabrinut sam i što u Beogradu igrači ne mogu da imaju neophodan mir. Mi smo imali odlične uslove za pripreme, to nije sporno, ali, dozvolićete, nije normalno da posle svakog treninga desetak novinara čeka Stojakovića ili nekog drugog igrača za ‘ekskluzivni’ intervju. Sve ja razumem, i potrebe medija i popularnost igrača, ali isto tako nije normalno da se košarkaši svaki čas ‘cimaju’ za ovo ili ono. Nadam se da ćemo ove nedelje u Nemačkoj i pogotovo u Americi moći da se koncentrišemo samo na košarku."

Ključni problem Pešić vidi u odbrani:

"Slažem se, nismo šutirali dobro, ali morate znate da je dobar napad posledica dobre odbrane. Ako nama Turci daju 50 poena za poluvreme, a Australijanci 95 za utakmicu, onda je jasno da nismo igrali ni ‘o’ od odbrane."

Zašto je to tako, Pešić ne analizira javno, ali je u razgovoru za "Vreme" dan uoči početka beogradskog turnira rekao i ovo:

"Najteža stvar u sportu je menjati navike igrača, još teže stvarati nove. A ja u reprezentaciji moram da menjam navike gotovo svih igrača jednostavno zato što su oni u svojim klubovima glavne zvezde, s pravom da šutiraju poslednju loptu, da odlučujući napad ide preko njih, da oni budu igrači odluke. Kad dođu u reprezentaciju, javlja se problem preraspodele odgovornosti jer je nemoguće da oni igraju isto kao u svojim timovima. Moj je zadatak da to iskoordiniram. Da se ne razumemo pogrešno, naši igrači nisu egoisti, svako od njih spreman je da se odrekne dela ličnog protagonizma u korist ekipe, ali jedno je želja a drugo realnost. Nemoguće je i nepotrebno da, recimo, Bodiroga igra svaku utakmicu 30 ili više minuta…. Ponekad sve to ide mnogo teže nego što sam igrač želi. Prošle godine u Turskoj prilično smo uspeli da napravimo taj balans, ove godine zasad, očito, još nismo."

Pešić pokušava da svoju filozofiju prenese na igrače:

"Oni su svi inteligentni momci i znaju da ako se ostvari rezultat, svi dobijaju. Prošle godine u Turskoj svi smo nešto dobili, i ja kao selektor i Vesa Petrović koji je najmanje igrao. individualna priznanja ne vrede bez kolektivnih, ne verujem da bi Peđa Stojaković bio srećan da bude MVP Evropskog prvenstva bez titule prvaka Ervrope. igrači su u Turskoj nešto sami žrtvovali, nešto sam im ja svesno oduzeo u interesu zajedničkog cilja, i ispalo je dobro."

NIJE ZLOPAMTILO: U duhu tradicije naših trenera koji su navikli da "driluju" igrače, Pešić se ponekad propisno izdere na svoje izabranike, ali sve ostaje "u kući":

"Jeste, izgrdim ih ponekad, ljutim se kad nešto ne ide, oni se pomalo ljute kad ih grdim, ali ni ja ni oni nismo zlopamtila, posle treninga je sve u najboljem redu jer oni znaju da na mene mogu da se oslone i da nam je cilj isti."

Pešić takođe tvrdi da smo "pred isuviše velikom prilikom da bismo bili neinteligentni":

"Svetsko prvenstvo se igra svake četiri godine, prilika je tu i valja sve učiniti da je iskoristimo. Jugoslavija, kao prvak sveta i Evrope, uvek ima najviše ambicije, ali to ne znači da se one uvek mogu i ostvariti. Kod nas svi samo govore o duelu s Amerikancima, kao da drugi ne postoje. Ja sam u Istanbulu, recimo, video izvanredan tim Brazila i to bez dva ponajbolja igrača. Uživao sam u njihovoj igri, u njihovoj ambicioznosti, u atmosferi koja ih je okruživala. Argentina ima sjajne igrače koji su se iskalili po vodećim evropskim klubovima i sada je verovatno došlo vreme da naprave rezultatat i kao reprezentacija. Španci imaju odlučne mlade igrače, Kanada nas je već iznenadila u Sidneju i to je dovoljna opomena… Svakog protivnika treba shvatati maksimalno ozbiljno jer se samo tako može doći do željenog cilja."

PUT DO MEDALJE: Pešić tvrdi da je odabrao najbolje igrače s kojima se može ostvariti "timski cilj". Prilično je u pravu jer, ne računajući odsustvo Željka Rebrače koji nije želeo da igra za reprezentaciju dve poslednje godine, teško da bi bilo ko od nas izabrao neke druge igrače od ovih za koje se odlučio Pešić. U redu. Iskustvo Saše Đorđevića svakako bi dobrodošlo jer ni Jarić ni pogotovo Vujanić nemaju neophodno iskustvo koje se stiče samo na velikim takmičenjima, na poziciji "dvojke" ne bi na odmet bio bar još jedan igrač uz Šćepanovića (Danilović je, nažalost, prestao da igra), dok na visokim pozicijama ima najmanje problema. Bodiroga, Stojaković, Radmanović i Gurović su krila s kojima se leti uz mogućnost pomeranja na niže i više pozicije, a od centara najviše se očekuje od Tomaševića i Drobnjaka dok od Divca ne treba očekivati čuda na parketu. Njegovo prisustvo, pogotovo u Americi, od velikog je psihološkog i propagandnog značaja za naš tim, mada sigurno ni njegovo iskustvo pod koševima neće biti beznačajno. Učešće Tarlaća je krajnje neizvesno zbog povrede mišića, ali Dejan Koturović je sasvim solidna garancija za istu ulogu.

Jugoslavija će u Indijanapolisu igrati u Grupi A zajedno sa Angolom (29.8), Kanadom (30.8.) i Španijom (31.8) a posle dana odmora slede dueli sa tri ekipe iz B grupe, sasvim sigurno Brazilom, Portorikom i Turskom jer je četvrti učesnik Liban bez šansi. Najvažniji meč, onaj u četvrtfinalu, igra se 5. septembra.

Bilo kako bilo, optimizam je malo splasnuo, ali ne bi valjalo da sada odemo u drugu krajnost i posumnjamo u sve vrednosti momaka u čije smo se kvalitete kleli do juče. Sačekajmo još malo, trenutak istine neumitno se približava.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---