Predsednički izbori, drugi put >

Vojislav vs. Vojislav, bez Miroljuba

milan milošević

Kad je iz igre izbačen Žospen, a u igri ostali samo Širak i Le Pen, čitava Francuska se digla na noge. Ovde se na Šešeljevo nastupanje gleda sa zluradom ravnodušnošću

Saopštavajući svoju odluku da se kandiduje, Vojislav Koštunica je prošlog četvrtka (14. novembra) rekao da je to je jedna od onih tamnovilajetskih situacija – kajaćete se i ako učinite nešto i ako to ne učinite.

Republička izborna komisija je potom u ponedeljak (18. novembra) proglasila kandidature Borislava Pelevića (Stranka srpskog jedinstva) i Vojislava Koštunice (Demokratska stranka Srbije) za predsednika Srbije. Kandidatura Vojislava Šešelja prihvaćena je 14. novembra.

Sociolozi politike skeptični su kad treba da procene da li će dovoljan broj građana u prvom krugu drugog turnusa izaći na izbore, s obzirom na to da zbir rezultata iz prvog kruga predsedničkih izbora trojice sadašnjih kandidata iznosi 2.107.775 birača (Koštunica 1.123.420, Šešelj 845.308, Pelević 136.047).

Ognjen Pribićević (Institut društvenih nauka) smatra da na ovim izborima nedostaje "jedan Žospen" ili "jedan Labus", neko ko bi u prvom krugu privukao značajan kontingent glasača.

Kako će izgledati ta bitka Vojislava protiv Vojislava, a bez Miroslava?

Koštuničina stranka se samoprepoznaje kao narodnjačka (takvo mesto zauzima na spektru Evropskog parlamenta), dakle, kao partija desnog centra. Sam Koštunica je jednom knjigom i nedavno objavljenim člancima podsetio da je on već 30 godina demokratski liberal evropskog tipa. Njegov problem je pomalo i to što ga u međunarodnim medijima nonšalantno nazivaju umerenim nacionalistom, a ne liberalom. Tokom najnovije nominacije, on izjavljuje: "Krenuli smo iz jednog autoritarnog, zapravo, monističkog poretka, koji je, nesumnjivo, predstavljala partijska država, a pokušavamo da izgradimo savremeni evropski liberalizam, pluralistički, razume se."

"Koštunica stalno pobeđuje, a ne preuzima vlast", primećuje Đorđe Vukadinović, urednik "Nove srpske političke misli". Koštunica je u protekle dve godine triput pobeđivao na izborima (septembar 2000, septembar 2002, oktobar 2002), ali te pobede mu nisu donele odgovarajuću moć i rizik novog neuspeha izbora za njega je verovatno neprijatan jer kroz pobede može da ga odvede i do konačnog poraza i političke marginalizacije.

Koštuničini takmaci iz DOS-a vodili su protiv njega seriju negativnih kampanja (mart 2001, jun 2001, avgust 2001, novembar 2001, jun 2002, avgust 2002) i mnogo komplikovanih manevara. Njegov rezultat u drugom krugu predsedničkih izbora (1.991.947) pokazuje, međutim, da je on u osnovi tokom tog perioda bio relativno imun na negativne kampanje (doduše, 2000. je osvojio 400.000 glasova više, ali to je bilo istorijsko opredeljivanje biračkog tela cele Jugoslavije koje je oficijelno iznosilo 7.249.831 upisanih birača, mada je kosovsko biračko telo bilo fiktivno uključeno u ovaj broj, pa kasnije isključeno odlukom Saveznog ustavnog suda, a deo Crne Gore je bojkotovao izbore). Teško je pretpostaviti da li Koštunica može da prevaziđe svoj sadašnji dvomilionski skor. Deo glasača koji su glasali za Labusa programski bi mogao da glasa za Koštunicu. Taj deo bi mogao da bude veći od onog dela glasača koji su se između dva kruga od Šešelja slili u Koštuničin levak, ako se napravi takva atmosfera. Nje još nema.

Slobodan Antonić (Filozofski fakultet) ocenio je (Pres klub, 18. novembra) da predstojeći izbori za predsednika Srbije neće uspeti zbog neuređenih biračkih spiskova i zato što nema kandidata koji bi predstavljao opciju premijera Srbije Zorana Đinđića, a teško je zamisliti da birači koji podržavaju premijera Đinđića ili Nenada Čanka izađu na izbore i glasaju za Koštunicu, a kamoli za Šešelja.

Politički analitičar Đorđe Vukadinović ocenjuje da je redosled poteza srpskog premijera bio motivisan kalkulacijama i željom da se spreči Koštuničina kandidatura. Iza igara oko ovih izbora nazire se i namera da se različitim manevrima osujeti neposredni izbor predsednika, da se neposredni izbori za ovu instituciju napuste, da se potom pređe na sistem po kome bi se predsednik birao u parlamentu.

Takva računica možda postoji, ali teško da je ona još uvek na realnosti zasnovana. Novo "poništenje" još jedne izborne pobede bi produbilo sumnje da Đinđić želi da osigura još jedno mesto pod svojom kontrolom. S druge strane, srpska vlada, pošto nije uspela da otme mandate DSS-a, nema više sigurnu većinu u parlamentu i mora da pređe na sistem usaglašavanja o svakom zakonu.

Ognjen Pribićević, koji takođe procenjuje i da će predstojeći izbori biti neuspešni, prognozira da bi taj neuspeh, kao i fakat da srpska vlada rapidno gubi podršku, morao da dovede do raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji.

Vukadinović smatra da je Koštunica morao da se kandiduje jer bi suprotna odluka bila protumačena kao povlačenje i odustajanje od pokušaja da se uvede red u naš politički život.

POTKOPAVANJE: Koštunica je ponavljao da je njegova pobeda u drugom krugu osujećena specifičnom vrstom bojkota i potkopavanjem izbora (tu se poziva na izjavu Miroljuba Labusa koju je ovaj dao kada je odlučio da se ne kandiduje ponovo i da napusti Demokratsku stranku). Koštunica tvrdi da je neuspehom izbora još jedanput ozbiljno dovedena u pitanje predstava o Srbiji kao o državi zreloj i sposobnoj za demokratsko uređenje i izgradnju institucija.

Kako je prošle nedelje procenjivala Ljiljana Baćević, direktorka Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka, još je rano procenjivati koliko će birača izaći na predstojeće izbore, iako treba očekivati da će posebno biti motivisani Koštuničini i Šešeljevi glasači čiji zbir nije i dovoljan za uspeh izbora.

Baćevićeva procenjuje da je oficijelno biračko telo 6,5 miliona, a da bi realno bilo da ono ima pet do 5,5 miliona birača. U DSS-u su polazili od ove procene kako bi ponovili ranije izrečenu procenu da je za uspeh izbora potrebno da izađe ne pedeset odsto, već oko 65 odsto "realnih" birača.

Izvesne reakcije na zahteve za uređenje biračkih spiskova ipak ima. Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu angažovalo je 14 upravnih inspektora sa zadatkom da provere biračke spiskove u 163 opštine. Inspektori, između ostalog, treba da provere imena 115.000 osoba starijih od 90 godina, da ukrste podatke matičnih službi, bolnica itd. Aktivnost je fokusirana na opštine na koje je u prethodnom periodu ukazivano kao na posebno problematične (Vračar, Vranje, Kanjiža, Novi Pazar, Negotin). Izgleda da ta provera ne vodi bitnijim promenama pošto se ispostavlja da, prema podacima policije, na Vračaru ima 74.000 prijavljenih građana, od kojih su 62.000 birači. Podatak o stanovništvu iz popisa ne smatra se pouzdanim.

Najveći problem predstavlja grupa birača koja se odselila u inostranstvo i koja faktički nije u mogućnosti da glasa, a upisana je u spisak iz koga niko ne može da bude izbrisan ukoliko nije odjavio prebivalište. (Prijava i odjava boravišta je, inače, obavezna pod pretnjom kazne kod sudije za prekršaje). Tokom rasprava o izmenama izbornih zakona tokom izbornog perioda, a i pre toga, DSS je insistirao na tome da se dijaspori omogući glasanje, ali to nije prihvaćeno. Vojislav Koštunica je ocenio da je toj kategoriji naših građana biračko pravo oteto, da oni, "naravno, ne mogu kada nekome dune da raspiše izbore, potegnuti preko okeana i doći 8. decembra da ovde glasaju. Nazivajući to velikom brukom i sramotom, Koštunica kaže kako su u XIX veku postojale određene kategorije ljudi kojima nije bilo dozvoljeno da glasaju: oni koji su bili siromašni; u Americi jedno vreme oni koji su bili crne puti; nije bilo dozvoljeno dugo i ženama da glasaju, a da je danas, na početku XXI veka, uz mnogo krupnih reči o reformama, jednom delu naših građana, a to su naši sunarodnici u dijaspori koji faktički imaju pravo glasa, to pravo glasa oduzeto...

SAMAR: Koštunica je svoju odluku o kandidaturi saopštio dan pošto je predsedništvo DOS-a odlučilo da predloži Dragoljuba Mićunovića za predsedničkog kandidata za slučaj da Koštunica ne istakne kandidaturu.

Što se podrške Koštuničinoj kandidaturi tiče, različite partije DOS-a različito su reagovale. DC, DA, GSS i SPD saopštile su da će podržati Koštunicu pošto procenjuju da Srbija treba da izabere predsednika. Demokratska stranka je uslovljavala podršku promenom Koštuničinog predsedničkog programa i izborne retorike. Zapravo, tražila je da se Koštunica obaveže da neće rušiti vladu Zorana Đinđića. Koštunica je izjavio da bi se morao odreći eventualne direktne podrške Zorana Đinđića. DSS je potom najavljivao da će Koštunica voditi pozitivnu kampanju, ali da se neće odreći kritike vlade. Šešelja DSS-ovci nazivaju ekstremistom.

DS je najavio da neće aktivno učestvovati u kampanji ("Taj samar nije moj", Đinđić), ali da će kontrolisati izbore. Iz ove partije su, međutim, slali poruke suprotne od Koštuničinih – tvrdili su da neuspeh izbora neće izazvati institucionalnu krizu u Srbiji. Članica vladajuće koalicije Batićev DHSS saopštava da je ti predsednički izbori ne interesuju, a Čankov LSV nalaže svom članstvu da bojkotuje izbore.

Na pitanje hoće li dobiti podršku G-17 Plus, Koštunica je rekao da se nije "raspitivao", ali je dodao da je veoma važno da dobije podršku da ovi izbori uspeju. Uveren je da će se G-17 Plus prema izborima odnositi sa svešću da je važno da Srbija ima jake institucije. Labus lično ostao je pri stavu izrečenom tokom kampanje. On smatra da Koštunica nije dobar kandidat za predsednika Srbije.

Mada iz Demokratske stranke (Živković) poručuju da je odlaskom Miroljuba Labusa Demokratska stranka slabija za samo jednog člana, može se reći da je Koštunica pobedom nad Labusom možda iznudio novi rascep u DS-u. Pojava G17 na partijskoj sceni oštetiće više DS nego DSS.

Interesantno je da sociolog Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa, procenjuje da bi se u budućem neoliberalističkom bloku mogli naći DSS, koji nema stručnjake i G17 Plus koji voli vlast. Budući socijaldemokratski blok mogao bi da se konstituiše iz niza malih stranaka takve orijentacije, a da i Demokratska stranka koja je konkurisala za članstvo u Socijalističkoj internacionali, u svojoj politici (politici vlade) ima mnogo više liberalnih nego socijaldemokratskih elemenata. Nikolić uporno ukazuje da neoliberalna ideologija mora da dobije konkurenciju u socijaldemokratskoj opciji, da je u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj i Sloveniji smena neoliberala i socijaldemokrata dala pozitivne efekte a da tamo gde su se političke konfrontacije odvijale na drugim frontovima (Bugarska, Rumunija, Ukrajina, Rusija) takvih uspeha nije bilo.

KOREKCIJA: S namerom da privuče one koji ranije nisu glasali za njega, ili nisu izlazili na izbore, Koštunica je najavio neku vrstu korekcije izborne kampanje. On veruje da će na biračko telo otrežnjujuće delovati svest o tome da su izbori prošli a da nisu uspeli. Najavljuje novi kontakt sa sindikatom "Nezavisnost" iz koga dolaze nove kritike Zakona o privatizaciji.

Poenta Koštuničine kampanje se očito vrti oko državnog razloga, a uz to ide i ponavljanje poruka da reforme podrazumevaju izgradnju pravnog poretka: "Da se temeljnije pristupilo reformama, ne bismo više u ekonomiji imali dirigovanje komandnim linijama partijske države (svejedno da li espeesovsko-julovske ili dosovske), tj. uredbama. Imali bismo deregulaciju, zamah privatne inicijative i slobodnog preduzetništva, konkurenciju. Uloga države se ne bi svodila – i u tome bila prenaglašena – na izdavanje dekreta i poddekreta, nego bi bila ojačana tamo gde joj je mesto: u održavanju osnovnih institucija demokratskog pravnog poretka i tržišne privrede. Tu je potrebno sprovesti prave reforme – da se zna šta je pravni poredak, šta je svojina, šta je ugovor."

VOJVODA U POLICIJI: Koštuničin glavni konkurent na ovim izborima srpski radikal Vojislav Šešelj u kampanju ulazi s ambicijom da sakupi više socijalističkih glasova nego što mu je to pošlo za rukom prošlog puta. Okosnica njegove kampanje je bazirana na govoru o kriminalu. On na medijski atraktivan način koristi saznanja koja očigledno dobija iz policije i meša ih s bulevarskim elementima političke harange, optužujući različite ljude iz vladajućeg establišmenta za vezu s vrhovima podzemlja. Na tužbe za klevetu (jednu uslovnu osudu je već dobio) ne obazire se. Najenergičnije mu se u tome suprotstavlja Nebojša Čović.

U socijalnoj oblasti Šešelj se fokusira na prognozu da će u narednih nekoliko godina još oko 400.000 radnika ostati bez posla, da to nije način uspostavljanja solidne ekonomije, već da je to haos koji niko ne kontroliše, sem u sporadičnim slučajevima. DOS-ovsku vlast napada da zbog toga što kuburi s budžetskim deficitom zahvata porezima previše.

On pokušava da mobiliše socijalne nezadovoljnike i fakat da u anketama (CPA) čak 80 odsto ljudi izjavljuje da živi isto kao pod Miloševićem ili gore.

Paradoks je u tome što izbori tehnički mogu da budu uspešni ako Šešelj ostvari veliki izborni uspeh. Veliki uspeh takve desnice loše osvetljava stanje u zemlji. Opet, ako izbori ne uspeju, on će imati šlagvort za poruku da "dosmanlije" nisu sposobne ni izbore da organizuju.

Neki politikolozi smatraju da je Šešelj u septembru dosegao svoj maksimum od oko 850.000 glasova. Nema pouzdanih nagoveštaja koliko bi razočaranih i demoralisanih bivših glasača SPS-a on mogao da sakupi. Njegov najbolji rezultat, 1.730.581 napravljen protiv Lilića 1997. u vreme onog nesrećnog bojkota dela koalicije "Zajedno", sadržao je očito "taktičke" glasove iz tadašnjeg opozicionog prodemokratskog bloka, a i od SPO-a. U prvom krugu tih izbora on je imao 1.125.140 glasova.

Šešelj je politički fenomen koji je priredio najveći broj iznenađenja političkim analitičarima. Istraživači javnog mnjenja ne daju ultranacionalnoj opciji više od 20 odsto biračkog tela i uglavnom konstatuju da je Šešelj tu negde na nivou Le Pena. U dosadašnjem toku kampanje ima jedna bitna razlika: kad je iz igre izbačen Žospen, a u igri ostali samo Širak i Le Pen čitava Francuska se digla na noge. Ovde se na Šešeljevo nastupanje gleda sa zluradom ravnodušnošću.


 

Odgovornost istraživača

Istraživanja javnog mnjenja doživela su pravu ekspanziju u protekloj deceniji. Pored državnih instituta, istraživanjima su počele da se bave i privatne istraživačke agencije, nevladine organizacije, mediji... Posao istraživača jeste da otkriva istinu o društvu. Upravo tako glasi i jedan od članova moralnog kodeksa Jugoslovenskog udruženja sociologa (JUS). Između ostalog, od sociologa istraživača zahteva se:

1) da učestvuje u jednom istraživanju samo ukoliko su mu poznati ciljevi istraživanja i izvori finansiranja;

2) da je uvek spreman da rezultate svojih istraživanja prezentuje javnosti;

3) dužan je da navede izvore podataka koji su dostupni kontroli;

4) dužan je da navede imena svih saradnika koji su učestvovali u istraživanju itd.

Ovo su samo neki od članova univerzalnog moralnog kodeksa koji ne važe samo za sociologe već i za sve ostale kojima je istraživanje profesija (za psihologe-istraživače, statističare itd.). To su pravila kojih se pridržavaju istraživači svuda u svetu. Stoga postoji više međunarodnih udruženja, između ostalog i Međunarodno sociološko udruženje (International Sociological Association), čiji su članovi i naša udruženja. Pitanje koje se ipak nameće jeste: da li se snosi neka odgovornost u slučaju da se prekrše pravila ponašanja u sferi istraživačke profesije? Odgovor je potvrdan. Međutim, sankcije su pre svega moralne prirode, ali i tržišne, u smislu da istraživač zbog neprofesionalnog ponašanja može da izgubi partnere u poslu, odnosno naručioce istraživanja, te da dobije status neozbiljnog. Zakonska odgovornost za sada ne postoji. Postoji jedino profesionalni Sud časti, koji nikad ne zaseda.

Stjepan Gredelj, istraživač i sociolog, smatra da je moralna odgovornost primarna kada su u pitanju istraživači javnog mnjenja. Naime, on kaže da već dugi niz godina postoji potreba da se napravi i poštuje etički kodeks u oblasti istraživanja, da bi se ustanovila moralna ograničenja u bavljenju profesijom. Tako je osnovano, između ostalih, i Udruženje za unapređivanje empirijskih istraživanja, s osnovnim ciljem da načini etički kodeks kojim bi se utvrdila obaveza saopštavanja podataka o uzorku, vremenu i obliku istraživanja (da li je naručeno ili ne) i okviri fer konkurencije.

Gredelj, međutim, ne isključuje ni mogućnost neprofesionalnog ponašanja: "Kad istraživač ne dolazi pod udar zakona, pa ni profesionalnih udruženja, on nema strah od sankcija, pa uvek postoji mogućnost da naručilac istraživanja utiče na rezultate – ali ja sam siguran da ozbiljne istraživačke agencije kod nas tako nešto ne dopuštaju. Što se tiče inostranih istraživača, smatram da su oni mnogo profesionalniji od nas i da su svesniji činjenice da moraju odgovorno da obavljaju svoj posao kako ne bi izgubili naručioce istraživanja."

Slično mišljenje deli i Srećko Mihailović, sociolog i istraživač iz Instituta društvenih nauka u Beogradu. On takođe smatra da "ne postoji zakonska odgovornost istraživača javnog mnjenja, osim opštih zakonskih normi koje važe za sve. Ipak, postoje etičke i profesionalne norme, kao što su norme Sociološkog udruženja Srbije, Sociološkog udruženja Jugoslavije, Udruženja psihologa i Udruženja za unapređivanje empirijskih istraživanja. Cilj ovih udruženja je normiranje poslova u oblasti istraživanja. Što se tiče Udruženja za unapređivanje empirijskih istraživanja, osnovna ideja je bila da napravi spisak minimalnih podataka koji treba da se objave u javnosti. Međutim, u globalu nismo dobili pozitivan odgovor od istraživačkih institucija."

Autor istraživanja u nedeljniku NIN Zoran M. Marković smatra: "Kritika istraživača javnog mnjenja i postavljanje pitanja njihove odgovornosti prisutni su samo u predizbornoj kampanji, uglavnom iz političkih razloga, i to od strane onih koji nisu dobro prošli u istraživanju. Postizbornih kritika gotovo da i nema ili boluju od slepila za činjenice, tako da istraživači ne snose nikakvu odgovornost, a stvari su jednostavne i lako merljive – potrebno je samo uporediti prognozu sa rezultatom izbora. Tako je bilo moguće da istraživačke institucije izlaze u javnost sa izbornim prognozama i da, posle demantija na izborima, ne snose tržišne posledice i potpuno normalno nastavljaju s radom, zadržavajući i dalje autoritet u javnosti." Marković dalje navodi: "Problem koji se aktualizovao u poslednjih nekoliko godina jeste da preovlađuje mišljenje da istraživanja javnog mnjenja utiču na samo javno mnjenje. To nije netačno, ali je opasan osnov za manipulacije. Na kraju, odgovornost za ovakvo stanje nije samo na strani istraživača, oni su uglavnom onakvi kakvo je i naše društvo – siromašno, podložno uticaju političkih stranaka i ‘viših interesa’, nespremno za promene i uvođenje drugih kriterijuma, osim nama drage i nikad prežaljene ‘društveno-političke podobnosti’."

Milica Ležajić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA