Kloniranje >

Nova Eva

slobodanka ast

Profesor dr Vladimir Glišin, naš eminentni stručnjak za genetiku, i najnovije vesti o "kloniranoj bebi", kao i prošlogodišnju "senzaciju" o kloniranju ljudskog embriona, pa i paniku oko antraksa, odbacuje kao medijsku prašinu. "Sve vesti o ‘kloniranoj bebi’ treba primiti s ogromnom količinom soli", izjavio je lord Vinston, poznati britanski stručnjak za fertilitet

DOKAZI NAKNADNO: Brižit Buaselije, direktorka "kloneida", najavljuje nove Eve

Bizarna religiozna američka sekta raelijanaca, koja uči da su život na Zemlji kreirali vanzemaljci pre 25.000 godina, lansirala je za vreme božićno-novogodišnjih praznika (kakav tajming) senzacionalnu vest – rođena je prva klonirana beba. Hemičarka Brižit Buaselije, direktorka biotehnološke kompanije Klonejd koja je navodni tvorac navodne bebe klona, izjavila je na konferenciji za štampu tim povodom da je beba, uveliko simbolično nazvana Eva, zdrava, da ima 3,2 kilograma, da je savršena kopija svoje majke tridesetjednogodišnje Amerikanke koja se zbog neplodnosti muža odlučila na ovaj korak.

Posle Eve navodno je na svet došla još jedna klonirana beba, navodno u Holandiji, a do kraja januara treba da se rode još dve klonirane bebe. Kako madam Buaselije nije prezentirala nikakve naučne dokaze, niti su na konferenciji za štampu bili prisutni eksperti koji su učestvovali u ovom navodnom poduhvatu, vest je u svetskoj naučnoj javnosti dočekana prvo sa skepsom, a onda čak i s otvorenim odbacivanjem.

"Mislim da će svi naučnici Klonejdove tvrdnje okarakterisati kao apsurdne. Ta čudna sekta očigledno traži publicitet za sebe. Sve vesti na ovu temu treba primiti s ogromnom količinom soli", izjavio je lord Vinston, poznati britanski stručnjak za fertilitet.

NEVEROVATNA STATISTIKA: Još oštrija je u svom komentaru bila doktorka Tanja Dominko, vodeći svetski ekspert u kloniranju majmuna primata: "Nisam poverovala u kloniranje bebe ni jednog jedinog minuta!"

Doktorka Dominko, koja u Istraživačkom centru za majmune primate u Oregonu već godinama rukovodi eksperimentima koji treba da dovedu do kloniranja majmuna, kaže da ni posle više stotina pokušaja nije uspela da u laboratoriji izazove nijednu jedinu trudnoću primata. Svi pokušaji u ovom svetski poznatom centru za kloniranje imali su groteskne rezultate: embrioni su bili abnormalni, neke ćelije nisu imale hromozom, neke su imale više nukleusa, a jedna ćelija je imala čak devet nukleusa. Ako ovako teško ide s kloniranjem primata, otkud se kod raelijanaca klonirane bebe rađaju lako i brzo, kao u najklasičnijem porodilištu?

Uprkos ovim reakcijama, madam Buasilije tvrdi da je njena kompanija uspela: da od deset žena kojima su početkom 2002. implantirani klonirani embrioni, njih pet ima normalnu trudnoću. Trudnoće drugih pet su se "spontano okončale", tvrdi direktorka Klonejda.

Ova neverovatna statistika uspešnosti Klonejda zapravo je samo podstakla sumnju i uskovitlala novi talas osporavanja.

"Sve grupe naučnika koje rade na kloniranju životinja – goveda, ovaca, koza, svinja, miševa – tvrde da su imale izuzetno visok procenat potpuno neuspešnih pokušaja da se klonirani embrioni prime u veštačkoj oplodnji, procenat smrtnosti kloniranih životinja odmah po rođenju bio je ogroman, a malobrojne klonirane životinje imale su kratak i težak život", izjavio je doktor Heri Grifin, rukovodilac britanskog instituta Roslin, u kome je kreiran prvi klonirani sisar na svetu – ovca Doli.

Život ovce Doli bio je kratak i težak: imala je težak artritis, starila je brzo, umrla je s brojnim moždanim oboljenjima…Doli, klonirano prvenče, nije nikakav izuzetak: naučno je dokazano da svi klonovi imaju teške telesne mane i oštećenja i da imaju veoma kratak životni vek.

Klonejd se ne da zbuniti ovim argumentima: nastavlja svoju medijsku kampanju i poručuje da će još 20 žena da implantira s kloniranim embrionima. Klonejd kaže da će javnost uskoro, za koji dan, biti informisana o svim naučnim detaljima senzacionalnog poduhavata: biće angažovani eksperti za analizu DNK, koji će analizirati i Evu i njenu majku da bi utvrdili da li su genetički identične.

Neki su pohitali da vesti o "kloniranoj Evi" uporede s rađanjem prve bebe iz epruvete: pre četvrt veka svet je bio zapanjen, ostvaruje se Hakslijev hrabri novi svet. Lujza Braun, beba iz epruvete, ima danas 25 godina.

Kada je pre nešto više od godinu dana kloniran ljudski embrion i kada je to bila globalna medijska senzacija prof. dr Vladimir Glišin je u intervjuu za "Vreme" (broj 570) rekao da to nije "senzacionalno otkriće" ili "prekretnica u nauci", da takvih i sličnih poduhvata ima danas na stotine u svetu. U bar stotinak laboratorija širom sveta naučnici rade slične stvari.

Profesor Glišin je doslovce rekao: "Nisam siguran da cela ova gužva oko kloniranja ljudskog embriona nema veze i s Bin Ladenom da bi Amerika malo zamaglila ono što se zbiva u Avganistanu, a ovi iz Vustera u Masačusetsu – Advanced Cell Technology je inače jedna sasvim pristojna kompanija – verovatno su pristali da se malo reklamiraju."

HRABRI NOVI SVET: Profesor dr Vladimir Glišin, naš eminentni stručnjak za genetiku, i najnovije vesti o "kloniranoj bebi", kao i prošlogodišnju polemiku o kloniranju ljudskog embriona, pa i paniku oko antraksa, odbacuje kao medijsku prašinu.

On naglašava da je tehnika kloniranja sisara još puna nepoznanica i da je verovatnoća uspeha tako mala da je pravi zločin eksperimentisati s ljudima.

Međutim, hrabri novi svet je već tu. Profesor Glišin kaže: "Suština genetičkog inženjerstva je vrlo jednostavna: evoluciju koja je do sada tekla spontano i nepredvidivo, od sada će usmeravati čovek. Neosporno je da se nauka munjevito razvija: već za nekoliko godina, najkasnije za četiri-pet, naučnici će biti u stanju da sekvenciraju svačiji genom, da utvrde koje negativne genetske potencijale nosi. Ljudi bi se podvrgavali ovim analizama, ukoliko žele, naravno, pre nego što odluče da imaju potomstvo. Ove, da tako kažem, ‘industrijske analize’ radile bi se za 24 časa i koštale bi oko 5000 dolara. Najveći deo bitnih genskih bolesti mogao bi da se leči. Kloniranje u terapeutske svrhe je mnogo realnije, racionalnije, uz to je etički nesporno."

Naučnici iz Vustera su tvrdili da su ljudski embrion klonirali u terapeutske svrhe: matične ćelije kloniranog embrija trebalo bi, poručili su, da budu korišćene za lečenje raka, dijabeta, alzhajmera, parkinsona, side, cistične fibroze i mnogih drugih teških bolesti.

Profesor Glišin je protiv naučnog egzibicionizma, u šta ubraja i kloniranje ljudskog embriona. Naglašava da fokus treba da bude na istraživanjima matičnih ćelija. Po njegovim rečima, mi još nismo sagledali svu složenost jedne ćelije, jednog organizma. Na primer, jedna bakterija koli je nekoliko hiljada puta složenija od najsloženijeg kompjutera na svetu. Nijedna ćelija našeg organizma nije identična drugoj; i dve ćelije kože se bitno razlikuju. Svaki kancer je klon samo jedne ćelije: znači, samo jedna od nekoliko milijardi ćelija je mutirala i ta jedna mutacija može da ima dramatične posledice.

U svim polemikama koje se vode povodom genetskog inženjeringa najglasniji su konzervativni krugovi: od crkve do nekih političara. Komentar profesora Glišina je kratak: "Veronauka je izgubila pred naukom. Urušava se celokupan religijski kompleks. Crkve svih veroispovesti i svih verovanja osećaju se suštinski ugrožene jer više nemaju tapiju na objašnjenje porekla čoveka. Čak i u nekim muslimanskim zemljama danas se dozvoljava pobačaj kad se utvde genetske mane nerođene dece. U Iranu postoje genetska savetovališta i u malim mestima. Zašto se stalno spominje neki frankenštajnski scenario, a ne mogućnost da se genetskim inženjeringom izleče mnoge genetske bolesti!? Napravićemo bolje, zdravije ljude."

Pitamo na kraju profesora Glišina, priznatog stručnjaka za genetski inženjering i u Americi i kod nas, misli li da je i priča o kloniranoj bebi Evi planirano uskovitlana medijska prašina, marketinški, ali i politički hepening da se zamagli nešto mnogo važnije, ono što se zbiva nad nebom i na granicama Iraka, na primer.

Njegov potvrdan odgovor prati zvonki smeh: profesor Glišin dobro zna šta se zbiva u globalnoj nauci, ali i u politici.


 

Klonirani Srbin

I Jugoslavija ili, tačnije Srbija našla se u kovitlacu ove medijske prašine oko navodnog kloniranja prve bebe: prvo su neki naši listovi citirali kontroverznog italijanskog lekara Severina Antinorija, stručnjaka za fertilitet koji je navodno izjavio da će njegovo "prvo klonče biti Srpče" i da će biti rođeno krajem januara! Navodno je beba klonirana u Jugoslaviji, u jednoj privatnoj klinici. Ko se ovde porađao ili išao na ginekološke preglede i bez elementarnog uvida u stanje svetske nauke mogao je da zaključi da je sinjor Antinori pobrkao lončiće.

Ove medijske petarde doktora Antinorija, koje su neke naše novine prenele bez zrna soli, ugrozile su neke ozbiljne projekte koji su poslednjih godina počeli konačno da se odvijaju i u našim klinikama. Naime, japanska vlada je glavni sponzor mnogih ovdašnjih naučnih projekata, ali i finansijer opremanja ginekoloških bolnica i kliničkih centara. Kada su Japanci čuli za priču o kloniranju, zatražili su od nadležnih institucija da zvanično odgovore da li su povezane s doktorom Antinorijem.

Odgovor je, naravno, negativan.

Italijanski doktor Severino Antinori poznat je najširoj javnosti najviše po tome što je uspeo da pomoću veštačke oplodnje omogući da jedna šezdesetdvogodišnja Italijanka rodi dete.

I naš ministar zdravstva hitro je reagovao na vesti o kloniranju beba, pa i medijsku patku, obavestivši javnost da će vrlo brzo biti donet zakon o zabrani kloniranja. Kad se uzme u obzir stanje u našim bolnicama i laboratorijama, krajnja beda i oskudica u većini ovih institucija, onda bi čovek mogao samo gorko da primeti: "Videla žaba da se konji potkivaju, pa i ona digla nogu", kako je na ovu vest reagovao biofizičar doktor Veljko Veljković. Ovaj naučnik iz Instituta Vinča s pravom u izjavi za "Danas" ističe da bi vlasti trebalo možda pre da donesu zakon o obaveznom obeležavanju prehrambenih proizvoda koji sadrže genetski modifikovane komponente kako bi građani ove zemlje, koristeći svoje demokratsko pravo, mogli da biraju šta će jesti i čime će hraniti svoju decu.

Popularna literatura: Kloni me se, klone!

Kloniranje se dugo smatralo ekskluzivnom igračkom naučne fantastike. Kada su ga se prihvatili žanrovi poput trilera, bio je to siguran znak da je skok do stvarnosti zapravo običan korak

Iza priče o kloniranju u osnovi krije se dobra stara priča o modernom Prometeju i čovekovoj večnoj želji da se igra Boga. Frankenštajnovski aspekt ovde je utoliko komplikovaniji od "običnog" dikovskog pitanja o ljudskosti androida (jedinki stvorenih veštačkim putem) zbog same činjenice da je veštački stvorena individua duplikat već postojeće.

Društva koja su prigrlila kloniranje kao standard u naučnoj fantastici listom su antiutopije. U klasiku Vrli novi svet (1931) Oldosa Hakslija univerzalna "sreća" postignuta je kontrolom rađanja, genetskim inženjeringom i uslovljavanjem. Čak i nešto savremeniji klasici smešteni u raskošne svetove budućnosti ne nude mnogo nade: u proslavljenom Da li androidi sanjaju električne ovce? (1968) Filipa K. Dika replikanti služe za težak fizički rad na kolonizaciji planeta i seksualne usluge, a emocije pokazuju ukoliko to zadovoljava njihove gospodare; suočena sa globalnim padom plodnosti, šačica preživelih odlučuje da sačuva vrstu kloniranjem u Where the Late Sweet Birds Sang (1976) Kejt Vilhelm; u romanu Cyteen (1988) spisateljice K. Dž. Čeri, posle smrti Arijane Emori, lidera naslovne kolonizovane planete, njena matična naučna stanica otpočinje ambiciozan projekat: ne samo fizičko kloniranje vođe već i rekonstrukciju okruženja u kome je odrasla; u Spares (1997) Majkla Maršala Smita bogati uzgajaju svoje "rezervne" replike čijim se udovima i organima služe u slučaju povrede ili bolesti.

Kloniranje je plodno tle za podžanr fantastike o ludom naučniku i nedozvoljenim eksperimentima; isto tako, ne moraju da se kloniraju samo ljudi: u proslavljenom Ostrvu Dr Moroa (1896) H. Dž. Velsa ozloglašeni doktor ukršta ljude sa životinjama, dok Jurski park (1990) Majkla Krajtona vraća slavnu izumrlu životinjsku vrstu na velika vrata.

Sa tehničke strane, kloniranje u popularnoj književnosti nije strogo naučna rabota. U kultnom romanu Anubisova vrata (1983) Tima Pauersa vrši se putem magije i drevnih egipatskih rituala: svog spiritualnog dvojnika od krvi i mesa, tzv. "ka", ne sreće samo glavni junak već i Lord Bajron (što je zgodno kvaziistorijsko objašnjenje paradoksalnih svedočenja o prisustvu legendarnog pesnika na dva udaljena mesta istovremeno).

Kloniranje se dugo smatralo ekskluzivnom igračkom naučne fantastike. Kada su ga se prihvatili drugi popularni žanrovi, poput trilera, bio je to siguran znak da je skok do stvarnosti zapravo običan korak. Primer koji se urezao u kolektivnu svest svakako je Momci iz Brazila (1974) Ajre Levina, o 94 "hitlerčića" i nameri ostarelih nacista da usmrćivanjem njihovih očeva veštački stvore idealne uslove za višestruko "ponavljanje istorije". Naravno, ne kloniraju se samo provereno "zli" istorijski lideri, a i zašto bi: Isus je uspešno kloniran u trileru The Genesis Code (1998) Džona Kejsa, a Džon Kenedi u Joshua, Son of None (1973) Nensi Fridman.

Čitav niz drugih modernih bestselera bavi se amoralnim čovekom kao rezultatom genetske manipulacije. "Želim svoj život", kaže u romanu Mr. Murder (1994) Dina Kunca vladin prototip superubice Alfi, koji nedostatak sopstvenog identiteta želi silom da naplati od idilične porodice spisatelja Stilvotera, slučajnog modela za Alfijev klon. Ken Folet tvrdi da genetska predispozicija bez uticaja sredine nije dovoljna za stvaranje "identičnog" dvojnika kada u Trećem blizancu (1996) glavni junak biva optužen za gnusne zločine svog klona. U romanu Mutation (1989) kralja medicinskog trilera Robina Kuka naučnik ubrizgava gene inteligencije u veštački začetog sina stvarajući čudovište: dečak jeste briljantan, ali i izuzetno okrutan i bezosećajan.

Kloniranja su se dohvatili čak i pisci sumnjive reputacije, poput Danijele Stil, koja je smislila kako da problematiku utka u ljubavnu priču (u kojoj za nju naizgled nema mesta). Klon i ja (1998) govori o poslovnom čoveku koji kreira klona da bi ga ovaj povremeno zamenjivao u važnoj vezi, ali komplikacije nastaju, razumljivo, kada se partnerka zaljubi u kopiju. S druge strane, cenjena britanska književnica Fej Veldon u romanu The Cloning of Joanna May (1989) izlaže naslovnu junakinju šoku kada u poodmakloj dobi otkriva četiri identične ćerke koje nikada nije rodila.

Iako se iz današnje perspektive SF-vežbe na temu kloniranja čine kao pomalo zastarele, naučna fantastika još pronalazi način da nas upozori, prestraši ili natera na razmišljanje. Dobar pokazatelj toga je antologija priča Not Born of Women (1999) urednice Konstans Eš, koja se bavi dijapazonom reproduktivnih tehnologija, od epruveta, veštačke materice do genetskih modifikacija u najrazličitije svrhe. Što se samog kloniranja tiče, ono uglavnom dobija zanimljiv tretman u pogledu socioloških promena koje sa sobom nosi kada se uzme zdravo za gotovo. Na primer, u priči Doppels Ričarda Sparksa, televizijski ili filmski glumac čija se karijera nađe na nizbrdici, ma koliko neznatnoj, trenutno će biti zamenjen klonom programiranim da se ponaša na identičan, komercijalno isplativ način.

Najrazigranija fiktivna priča o kloniranju, pak, može se pronaći u stripu. "Saga o klonovima", započeta sredinom sedamdesetih u okviru serijala The Amazing Spider-Man, verovatno je jedan od najkontroverznijih i najdugovečnijih tematskih ciklusa u devetoj umetnosti: traje decenijama, utkan je u paralelne priče, nestaje i pojavljuje se kada se to od njega najmanje očekuje. Kloniranje tu ne ostavlja neizbrisiv trag samo na glavnog junaka već i na bliske prijatelje i negativce, stvarajući zbunjujuću, gotovo psihodeličnu atmosferu i non-stop obrte.

Oto Oltvanji


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST