Posle Đinđića

stojan cerović

Premijer se od samog početka našao u makazama između lokalnih zlikovačko-patriotskih sila i haških ultimatuma

Ko je ubio Zorana Đinđića? Možda ću nekom ljubitelju detektivskih priča pokvariti zadovoljstvo, ali pošto je ovde u pitanju politički triler, moguće su razne verzije i tumačenja, pa niko ne mora da prihvati moju, pogotovu što ovi krivci imaju odličan alibi. To su, naime, Slobodan Milošević i Karla del Ponte. Svi ostali su finansijeri, naručioci, organizatori ili izvršioci.

Ubistvo premijera, baš ovog premijera i baš sada, zahteva od nas da razumemo najširi politički kontekst i obavezuje nas da ga stavimo u istorijsku perspektivu, zato što će ovaj događaj možda bitno promeniti sudbinu Srbije. I zato mislim da najpre treba identifikovati glavne sile koje su delovale i ukrstile se na način koban po glavu Zorana Đinđića, a biće možda i po našu budućnost.

Još kad je odlučio da se bavi politikom, Đinđić je, čini mi se, bio rešen, prvo: da se bori za neke krupne, strateške ciljeve, a ne da prosto vrši vlast, i drugo: da deluje u svim uslovima, ne čekajući da se prilike promene i da se nešto najpre dovede u red. Dakle, bio je ambiciozan i hrabar i već te osobine kandidovale su ga za tragičan kraj, jer tragedije, naravno, nema bez veličine. A u Đinđićevom kraju svi su lako prepoznali dah tragedije i mnogi su naknadno razumeli da je u njegovoj sudbini, u svemu što ga je dovelo do takvog kraja, bilo veličine koja je često bila maskirana prozaičnostima dnevne politike.

Znamo da su uslovi u kojima je Đinđić preuzeo, to jest osvojio vlast u Srbiji bili nemogući. Milošević se povukao ostavljajući samo praznu kontrolnu kabinu u kojoj komandni instrumenti i poluge nisu funkcionisali. Dobar deo stvarne vlasti, vojne, policijske i administrativne, samo se spustio na niži nivo, pritajio i rešio da sačeka bolja vremena, to jest pad nadobudnih reformista. Đinđiću je pripao samo vrh države, sve ostalo se zaverilo protiv njega.

Znamo da to nije bila bilo kakva država i vlast, nego ubilačka, razbojnička i pljačkaška, koja je igrala istodobno na zatucanost, strah, nacionalni fanatizam, laž i mržnju usmerenu bilo gde. Svemu tome Đinđić je bio prirodni neprijatelj, gotovo oličenje svega čega su se najviše plašili i užasavali. Tom svetu nije trebalo objašnjavati zašto premijera treba ubiti. Bilo je hiljadu dovoljno dobrih razloga. A bilo je i novca i oružja i dobrovoljaca onoliko.

S druge strane, nema sumnje da su gospođa Del Ponte i svi njeni međunarodni sponzori vodili politiku koja je od Đinđića pravila sve bolju metu. Premijer se, zapravo, od samog početka našao u makazama između lokalnih zlikovačko-patriotskih sila i haških ultimatuma. Znao je da nema dovoljno snage da otvoreno zarati s mafijom ni dovoljno političke podrške da pohapsi haške optuženike, a nije uspevao da ubedi ni strane faktore da mu daju vremena, da odustanu od ultimatuma i najpre pomognu obnovu zemlje.

Na jednoj strani bili su oni kojima je Đinđić sve više ličio na stranog lakeja i izdajnika, na drugoj oni koji su mislili da je i on ipak nekakav srpski nacionalista koji samo blefira i gleda kako da se ratni zločinci nekažnjeno izvuku. Između nije bilo prolaza, a Đinđić je upravo to pokušao i bio je to pokušaj dostojan divljenja. Jer, Srbiji nije ni preostalo ništa drugo nego da nastavi da na tom istom mestu traži prolaz koji za sada još nema. U tom smislu razumem one njegove sledbenike koji sad najavljuju kurs "i posle Đinđića – Đinđić". Bio bih, priznajem, najsrećniji kad bi Vlada sad rekla da više ne želi da čuje ništa o Hagu, da niko više neće biti izručen, da ne prima nikakvu poštu ni poruke na tu temu, da je gospođa Del Ponete nepoželjna zauvek, da nijedan papirić više neće biti predat i da ćemo se od sada sami baviti problemom zločina. Ali, to bi usrećilo i mnoge od onih s druge strane. Mafija bi proglasila pobedu. Zato Srbija nema druge nego da nastavi rat protiv bande ubica, sad se vidi na šta su spremni, kao i da od Haga traži više poverenja, sad kad je valjda jasno koliko košta saradnja s Tribunalom. Ne bih se, pri tom, previše sekirao za nevolje haške tužiteljke i ostalog osoblja u Tribunalu. Evo se Amerika upravo sprema da osnuje drugi sličan sud namenjen Iračanima koji se budu usudili da pucaju na oslobodioce, pa će valjda biti posla za poslenike međunarodne pravde, ili šta god bilo to što se još tako zove.

U međuvremenu, Srbija je u režimu vanrednog stanja, protiv kojeg nemam ništa, pod uslovom da bude zbilja iskorišćeno. Ne brinu me ograničenja prava i sloboda, jednostavno zato što je ovde reč o nečemu što prethodi bilo kakvim pravima, reč je o životima. Svima nama ovde je objavljen rat, zaprećeno je svačijem životu i imovini, notorni kriminalci poručili su nam da su jači od države, da su oni država i da će ubiti koga god treba da bi nas u to uverili.

Država, to jest ono što je od nje ostalo i u šta polažemo nade, nije mogla da bira kako će da vodi ovaj rat. Ili svom snagom ili nikako. To znači uhapsiti svakog sumnjivog, upotrebiti dovoljnu silu, slomiti svaki otpor, a to je vanredno stanje. Neke od stabilnijih, demokratskih država već su pokazale koja se sredstva primenjuju u slučajevima koji ni izdaleka nisu bili ovako teški. Italija je svojevremeno bila policiji sasvim odrešila ruke u borbi s "crvenim brigadama". U nemačkim zatvorima desilo se nekoliko krajnje sumnjivih samoubistava zatvorenih terorista. Engleska je policija umela da izbegava hapšenja i zarobljavanja irskih terorista, u korist likvidacija. Hoću da kažem da valja biti spreman na žrtve u ovom ratu. Dosta smo slušali o tome kako ljude tipa Lukovića Legije nije moguće uhapsiti i kako celo to patriotsko podzemlje ima jako obezbeđenje. Da li policija treba da prizna da u ovoj zemlji ima sila iznad nje? Ako je tako, daj da nam Legija bude ministar policije, umesto Mihajlovića. Ako nije, neka policija uđe u pravi i potpuni rat i neka pobedi, koliko god to koštalo. Nije, pri tom, čak ni najvažnije da se pronađu ubice premijera, nego da se već jednom stave van zakona kriminalci koji se drže kao da su oni jedini zakon. Ovo je nešto što je počelo, recimo, s Arkanom koji je bio postao uzor srpskoj mladeži, "ugledni ubica", što reče neki zadivljeni početnik u poslu. On je bio valjda najuspešniji čovek u Miloševićevoj Srbiji i nema sumnje da su njegovim stopama krenule stotine drugih.

Tačno je da izgleda smešno što je policija krenula da ruši dvorac onog Spasojevića u Zemunu samo dva dana posle ubistva. Kakva nagla efikasnost! Kakvo iznenadno otkriće da je tu nešto bilo protivzakonito! Svejedno, to i treba rušiti a ne pretvarati u izbeglički dom, jer nam je potreban upečatljiv simbol, jasna poruka da je došao kraj tim manekenima zločina. Ova država mora da demonstrira silu zakona, utoliko snažnije što se bila gotovo sasvim rastvorila i nestala u bezakonju. Valja razoriti taj Arkanov kult razmetljivog zločina, tu estetiku brutalnosti, taj tobožnji nacionalni model "opasnog života": sačekuša, otmica, pljački, reketa, sve uz odgovarajuću estradnu ikonografiju i Cecinu muziku. Ovo je poslednji trenutak da se sve to zajedno odbaci ne samo državnom silom nego i voljom građana, onih koji su svih ovih dana onako skrušeno i potreseno i očajno, ćutke polagali cveće i palili sveće na stepeništu Vlade Srbije. Mislim da su oni hteli da kažu da se boje da ih više ništa ne može spasti od te nove vrste nacionalnih vođa školovanih u Legiji stranaca, koji su već počeli da šire i prenose tamo stečeno znanje i mudrost. Deo tih zaverenika odgovornih za ubistvo premijera sigurno se nadao da će dobiti izvesnu političku podršku od Koštunice, sve dok on nije sišao s predsedničke funkcije. On je napravio užasnu grešku onda kad je izrazio razumevanje za pobunu "crvenih beretki", iako sigurno nije želeo da stvari idu ovim putem. Greši i sada kad predlaže koncentracionu vladu jer to podrazumeva poziv svim strankama, a takva saradnja nemoguća je iz razloga krupnijih od političkih. Naime, radikali su složno bojkotovali komemoraciju u Skupštini Srbije, čime su nesumnjivo izrazili svoje slaganje s ubistvom premijera, što je samo po sebi monstruozno. Da li Koštunica misli da bi trebalo priznati da je ovaj zločin postigao cilj, da su Đinđićeve pristalice pretrpele poraz i da sad valja da sarađuju sa svima drugima? Mislim da bi tačniji zaključak bio da je Koštuničin legalistički pristup ovim ubistvom poražen i da se zaista moraju mnogo radikalnije počistiti makar ljudi iz represivnog aparata zaostali iz bivšeg režima. U monstruozitete bi se mogao mirno ubrojati i Amfilohijev govor nad Đinđićevim odrom, gde se kroz lukave fraze lako moglo razabrati da govornik o pokojniku ne misli ništa dobro, a iskoristio je zgodnu priliku da i prisutnim stranim delegacijama kaže šta misli o svemu od NATO bombardovanja do predstojećeg napada na Irak. Zvučalo je ne samo sasvim profano i neumesno nego i zlobno, osvetoljubivo i pakosno. Ako grešim, neka mi oprosti neko nadležan. Dakle, već tu na sahrani počela je borba za pozicije u postđinđićevskoj Srbiji. Živković kao novi premijer izgleda mi tako da bih poželeo Đelića, ali on nije član stranke, a osim toga valjda se smatra da su vremena ratna i da je za to bolji Živković. U svakom slučaju, DS i savezničke stranke morale bi da budu jako pažljive u pokušaju da Đinđićevu tragičnu smrt predstave kao dokaz sopstvenih kvaliteta. Još bi gore bilo ako bi se pokazalo da Vlada zloupotrebljava vanredno stanje protiv svojih političkih oponenata. Ali, sačekajmo. Nije valjda s Đinđićem sahranjena baš sva pamet koja se ovde mogla naći.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST