Feljton - dokumenti o Jedinici za specijalne operacije (2) >

Od Arkana do Gumara

filip švarm, jovan dulović

Jedinica za specijalne operacije (JSO) više ne postoji. Njeni osnivači i komandanti – Jovica Stanišić i Franko Simatović Frenki, odnosno Dušan Maričić Gumar i Milorad Luković Legija osumnjičeni su za atentat na premijera Zorana Đinđića; prva trojica su iza rešetaka, četvrti je najtraženiji čovek u Srbiji. Trenutno pripadanici JSO-a prolaze kroz trijažu – policija ih ispituje i, ukoliko nisu bili umešani u kriminal i zločine, a zadovoljavaju potrebne kriterijume, trebalo bi da budu raspoređeni u MUP ili u adekvatne jedinice Vojske Srbije i Crne Gore

Tek nakon ubistva Zorana Đinđića, šira javnost je od nadležnih organa obaveštena o kriminalnim poslovima vrha i dela pripadnika JSO-a. Ove rabote, međutim, nisu počele tek povezivanjem Legije i društva u "crvenim beretkama" sa zemunskim klanom pre nekoliko godina. Sve je, zapravo, počelo kada i ratovi na području bivše Jugoslavije, samo su se konkretne forme menjale.

ZAŠTITNI ZNAK SVIH PARAVOJNIH FORMACIJA: Ž.R. Arkan (obratiti pažnju: Salutiranje SDG je isto kao i JSO)

SLAVONSKI ARKANZAS: Razne paravojne formacije, čiji će članovi kasnije ući u Jedinicu – između ostalih kriminalci pušteni iz zatvora i poveći broj osoba sa kriminalnim dosijeima, stekle su 1991/92. kroz pljačku na ratištima "prvobitnu akumulaciju kapitala"; svedočanstva o tada počinjenim ratnim zločinima, dovoljno govore o njihovim profilima i za šta su sve sposobni i spremni. Kasnije, kada su se frontovi stabilizovali, od kraja 1992. pa do 1995, i kada je vrlo malo toga ostalo za pljačku, krenuli su u nove unosne "biznise".

U dokumentu u koji je "Vreme" imalo uvid stoji da nijedna od tih paravojnih formacija nije bila samostalna, već da je na različite načine bila vezana za tadašnje strukture Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije na čijem je čelu bio Jovica Stanišić. Za ove formacije je područje istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema bilo posebno interesantno i unosno; graničilo je sa Srbijom, nakon povlačenja Jugoslovenske narodne armije (JNA) oni su tu bili praktično jedina vlast, a nije bilo ni autentičnih domaćih političkih "igrača" sa sopstvenim interesima kao u Republici Srpskoj.

Tako je paravojna grupa Slobodana Medića zvanog Boca bila angažovana na obezbeđenju terminala i šverca nafte iz Đeletovaca. Biznis su dalje proširili na seču hrastove šume i njen transport u Srbiju, kao i na šverc cigareta. Međutim, oni su, kao i slične grupe, bili sitni igrači prema Srpskoj dobrovoljačkoj gardi (SDG) Željka Ražnatovića Arkana i mogli su se navedenim baviti samo onoliko koliko bi im on dozvolio.

Brojno stanje Srpske dobrovoljačke garde variralo je između nekoliko stotina do stotinjak pripadnika, imala je bazu u Erdutu i zvanično bila "legalizovana" kao specijalna brigada Srpske vojske Krajine. Sam Arkan, kao i pojedini važniji njegovi vojnici, raspolagao je službenom legitimacijom RDB-a. Od samog početka rata pa sve do povlačenja iz istočne Slavonije, SDG je imao monopol na seču šume, šverc nafte, cigareta i druge deficitarne robe. Između potpisivanja Dejtonskog sporazuma i odlaska nedugo nakon Erdutskog sporazuma – dakle, u nešto više od mesec i po dana – procenjuje se da je za Arkanov račun posečeno više hiljada kubnih metara najkvalitetnije slavonske hrastovine i da je dobar deo, preko Srbije, izvezen u Italiju. Ostvareni profit dalje delio se na sve koji su u poslu učestvovali ili ga omogućili.

Nakon povlačenja iz istočne Slavonije, prema dokumentu u koji je "Vreme" imalo uvid, Arkan je sa sobom dovezao najmanje pedeset različitih tipova luksuznih automobila. Navodi se i da je u Beogradu i okolini raspolagao sa nekoliko skladišta oružja; jedno od njih bilo je i u njegovoj kući u Ulici Ljutice Bogdana (što je potvrđeno pre desetaka dana). Ljudi iz Arkanove paravojne formacije raspoređivani su potom delom u JSO, a delom im je omogućeno da se bave "biznisom": švercom, kockarnicama i slično. Svi zajedno ostali su u čvrstoj vezi.

BABO I PAUK: Osim istočne Slavonije, postojala je još jedna "obećana teritorija". Reč je o samoproklamovanoj Autonomnoj pokrajini Zapadna Bosna Fikreta Abdića. Naime, nakon što se odmetnuo od vlasti u Sarajevu Alije Izetbegovića, Babo iz Velike Kladuše obreo se 4. novembra 1994. u Beogradu. Tu se sastao sa Slobodanom Miloševićem i dogovorio podršku svojoj tvorevini. Operacija je dobila kodni naziv "Pauk" (nema veze sa grupom "Pauk" iz 1999, osumnjičenom, između ostalog, da je pripremala atentat na Miloševića, pa kasnije oslobođena).

Već 8. novembra 1994. formirana je komanda ove operacije: na njenom čelu je stajao ispred vojske Srpske Krajine general Milan Novaković (kasnije general Milan Mrkšić), a RDB MUP Srbije zastupali su načelnik Jovica Stanišić, načelnik II (obaveštajnog) odeljenja Franko Simatović Frenki i njegov zamenik Dragan Filipović Fića. Ova trojica, pobrojanim redosledom, bili su stvarni šefovi operacije. A na terenu, pored jedinica SVK i budućih pripadanika JSO-a (službeni naziv dobiće tek 1996.) nalazila se i ekipa iz Arkanove SDG pod imenom III taktička grupa na čijem čelu je bio Milorad Ulemek Legija.

Za sve vreme trajanja Babine države, operacija "Pauk" je predstavljala zlatni rudnik za RDB i strukture vezane za njega. Abdić je plaćao za svaki metak i za svaku granatu, za svakog pripadnika svake srpske paravojne formacije koji je tu ratovao pod oznakom APZB, za korišćenje svakog artiljerijskog oruđa i oklopnog vozila... No, ovo je bio samo sekundarni izvor "prihoda": preko Kladuše je organizovan šverc nafte, koju je Babo na volšeban način dobijao iz Hrvatske, a u Bihaćki džep su dopremane hrana i cigarete. Minimalan profit iznosio je 1000 odsto. Primera radi, od jednog šlepera cigareta lošije klase, čista dobit je iznosila 800.000 maraka.

Naravno, to nije mogao svako da radi – bilo je potrebno odobrenje od šefova "Pauka". A ako je neko pokušao na svoju ruku ili se suprotstavio svemu navedenom, najmanje što je mogao očekivati bilo je da mu bude nabijena kesa na glavu i da završi u Iloku, u zatvoru "crvenih beretki" pod komandom Ilije Vučkovića Ramba, kao što su i prošli pojedini pripadnici Vojske Jugoslavije "dobrovoljno" stavljeni na raspolaganje SVK i VRS kada su se pobunili protiv ratnog profiterstva. Za uzvrat, u okviru "Pauka" nesmetano se i enormno zarađivalo na švercu nafte i ostalog. Jedan od tih "biznismena" bio je i Dragan Vujičić zvani Bego, trenutno iza rešetaka kao pripadnik zemunskog klana.

PORATNA PRIKljUČENIJA: Nikakvo iznenađenje nije činjenica da su strukture državne bezbednosti bile ugrađene u same temelje organizovanog kriminala. Ratišta i apsolutna vlast zapadno od Drine stvorili su resurse kako za obračunavanje sa Miloševićevim oponentima tako i za imperije na bazi droga, ukradenih automobila, šverca deficitarnih roba i slično. Na jednoj strani su bili Arkan, zemunski, surčinski i ostali klanovi kao "biznismeni", a na drugoj ekipe iz JSO-a za "regulisanje tržišta" – heklerom i kalašnjikovom. Reč je naprosto o istoj porodici, a tako je bilo od samog početka: na samom vrhu Milošević, ispod njega vrh njegove Službe – Stanišić ili Radomir Marković, svejedno – a onda Legija ili Gumar, pa Zemunci ili Surčinci u istom klupku. U ovom kontekstu ne treba zanemariti ni logističare poput Mihalja Kertesa Bracike, pod kojima su zvanični organi – Savezna uprava carina, u ovom slučaju – direktno bili u službi državnog i organizovanog kriminala.

Dok je Milošević bio na vlasti, sve to je ostvarivano uz manju ili veću koordinaciju; u principu se znalo šta se sme, a šta ne, koliko para se uzima za sebe, a koliko daje na ime državnog reketa, ko su veliki igrači koji se "ugrađuju" u svaki posao i koliko... Na izvestan način, sva nerasvetljena ubistva iz tog perioda imala su jedinstven rukopis – žrtve ili su se "preigrale" ili su bile smetnja nekom ko je u datom trenutku bolje stajao u mračnim centrima odlučivanja bivšeg režima.

Nakon Petog oktobra, Miloševića više nije bilo, ali su sve mafijaške strukture ostale netaknute. Preuzete po principu "ključ u ruke", određene strukture RDB-a i dalje su davale zaštitu, klanovi i dalje "poslovali", a JSO je i dalje bila privatna armija smrti. Činjenica je da svi oni iza sebe više nisu imali aktuelnu vlast, ali i da ona duže vreme ništa efikasno nije preduzimala ili nije mogla preduzeti protiv njih. Epilog je poznat...


 

Objekti

Pored Centra "Radoslav Kostić" u Kuli, Jedinica za specijalne operacije raspolagala je sa još najmanje četiri baze: Bežanijski zimovnik, Lipovička šuma, Institut bezbednosti, deo aerodroma u Surčinu (delili sa helikopterskom jedinicom MUP-a Srbije) i kamp za obuku na Tari (delili sa Posebnim jedinicama policije).

U Bežanijskom zimovniku bazirana je flota JSO-a. Reč je o dva patrolna čamca "Vuk I" i "Vuk II" i jahti "Kole" (ime opet po Radoslavu Kostiću) za reprezentativne svrhe. Tu su bile bazirane i ronilačke ekipe. Interesantno je da je JSO raspolagao i jednim overkraftom, ali ga je, pred očima Stanišića, Radivoje Cicović Cico uspeo razbiti kod Labudovog okna. Posle ubistva premijera Đinđića, nekoliko plavih "nisana" JSO-a prema navodima građana, viđeno je u Novom Beogradu; išli su suprotno od ostalih policijskih vozila, dok su ova blokirala izlaze iz centra grada. Da li im je destinacija bila njihova rečna baza i da li su u vozilima bili ubice i pomagači, trebalo bi da pokaže istraga.

Vazdušne snage JSO-a bile su na jednom delu aerodromske piste. Pored helikoptera tipa Mi – 17V6 i "gazela", imali su i dva Mi -24 ("hind"). Ove dve poslednje su najsavremenije letelice ovog tipa u Srbiji; Vojska ih, na primer, nije imala. Osim nešto malo na Kosovu 1998, nije poznato da se Jedinica znatnije služila sa letećim oklopljenim topovnjačama Mi-24.

Lokacija u Lipovičkoj šumi služila je JSO-u kao auto-baza i baza za logističku podršku; upravo odatle je i krenuo "kamion ubica" u atentatu na predsednika Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali. Inače, u Lipovičkoj šumi nalazi se i baza Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ). Prethodno, na ovom su se mestu do 1991. nalazili magacini Teritorijalne odbrane Srbije.

Kroz kamp za obuku na Tari prošli su prvi kontingenti "crvenih beretki" 1991/92, a korišćen je i za uvežbavanje popune JSO-a za angažman na Kosovu. Jedinica je u Institut bezbednosti ušla nakon intervencije NATO-a i tu je, između ostalog, služila za obezbeđenje sedišta RDB-a kada je, usled bombardovanja, ostao bez prostorija u ulici Kneza Miloša.

Krvave crvenkape

Sudovi su do sada izrekli četiri presude aktivnim i bivšim pripadnicima JSO-a. Sve četiri se odnose na najteže krivično delo – ubistvo.

Posle petooktobarskih promena JSO se dovodi u vezu sa zločinom na Ibarskoj magistrali, kada su poginula četiri člana SPO-a. Predsednik SPO-a Vuk Drašković imenuje „crvene beretke" kao počinioce tog zločina, što je 30. januara 2003. godine potvrđeno sudskom presudom. Nenad Bujošević i Nenad Ilić, pripadnici JSO-a, su zbog pokušaja ubistva Vuka Draškovića i pogibije četvorice članova SPO-a osuđeni na po 15 godina zatvora, a Rade Marković, bivši načelnik DB-a je osuđen na sedam godina robije. Milan Radonjić, bivši šef beogradskog Centra DB-a, oslobođen je optužbi.

Milorad Luković Legija se u tom procesu pojavio kao svedok.

Goran Veselinović iz Trnave kod Jagodine, nekadašnji pripadnik JSO-a, osuđen je na 40 godina zatvora zbog četvorostrukog ubistva u Kosovskoj Mitrovici. On je u maju 1999. godine ubio Muhameda i Sabrinezu Seidijaj i brata i sestru Milana i Mirjanu Perić.

U Beranama su izrečene kazne od po 40 godina zatvora grupi u kojoj je bio i Davor Savičić, bivši pripadnik JSO-a, koji je u bekstvu. Oni su minirali kuću Dušana Martinovića u Beranama, a od detonacije je poginulo šest osoba.

Policijski poručnik Zvezdan Jovanović, odlikovan Ordenom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti I stepena, uhapšen je pod sumnjom da je ubio srpskog premijera Zorana Đinđića. Jovanović je u trenutku hapšenja bio zamenik komandanta JSO, a po činu policijski potpukovnik.

Posle saznanja da je na premijera pucao Zvezdan Jovanović, a da je u pripremanju atentata sa članovima zemunskog klana učestvovao i Saša Pejaković, pripadnik ove jedinice, kao i da je zbog svega toga optužen i komandant JSO-a Dušan Maričić Gumar, Vlada Srbije je donela rešenje o raspuštanju ove jedinice.

Pripadnici ove jedinice su, prema saznanju vlade i MUP-a, ubili premijera Zorana Đinđića; petorica pripadnika JSO-a oteli su i ubili bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića; ubili četvoricu funkcionera SPO-a na Ibarskoj magistrali i izvršili seriju likvidacija među kriminalcima Beograda, ali i više ubistava na ulicama drugih gradova Srbije.

Prvi komandant JSO-a Franko Simatović Frenki uhapšen je dan posle ubistva predsednika Vlade Zorana Đinđića.

Zbog veza sa zemunskim klanom, razrešen je dužnosti komandant JSO-a Dušan Maričić zvani Gumar i zadržan radi dalje istrage.

Milorad Luković Legija, bivši komandant "crvenih beretki", još je u bekstvu.

Dokumentacioni centar "Vreme"


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST