Zapadni Balkan i Evropa >

Bez varljivih datuma

sonja seizova

Trku trči svako za sebe: Hrvatska, čiji se zahtev za priznavanje statusa kandidata već razmatra, Albanija i Makedonija, koje već učestvuju u procesu stabilizacije i asocijacije, Bosna i Hercegovina i Srbija i Crna Gora

UZAJAMNA SRDAČNOST: Džordž Robertson i Svetozar Marović

Kada je u subotu u Porto Karasu visoki diplomata domaćina Grčke zagrljajem ispraćao svog kolegu iz Srbije i Crne Gore sa drugog samita EU-a i Zapadnog Balkana, atmosfera je već bila popravljena koliko se moglo, a očekivanja približena realnosti. Samit EU-a je prethodnog dana u četiri (od ukupno 110) paragrafa zaključaka potvrdio da je region na spisku perspektivnih članica – kad ispuni uslove. Komesar za spoljne poslove Kris Paten je na konferenciji za novinare, jedinoj posvećenoj Balkanu, ali i jedinoj posvećenoj posebnoj temi, ponovio da evropska slagalica u protivnom neće biti potpuna. Ni on, medjutim, kao ni bilo ko drugi uključujući većinu zvaničnika iz zemalja regiona – svako iz svojih razloga, nije preuzeo obavezu da se veže za datum.

Trku trči svako za sebe: Hrvatska, čiji se zahtev za priznavanje statusa kandidata već razmatra, Albanija i Makedonija, koje već učestvuju u procesu stabilizacije i asocijacije, glavnoj političkoj okosnici politike EU-a prema regionu, Bosna i Hercegovina i Srbija i Crna Gora. "Višenacionalno i demokratsko Kosovo imaće takodje svoje mesto u Evropi", stoji u Solunskoj agendi za Zapadni Balkan.

UNAPREĐENO PARTNERSTVO: Iako su mnogi od potencijalnih kandidata došli na samit sa više očekivanja, otišli su sa starim osećanjem da je za njih čaša polupuna ili poluprazna – kako ko voli. Kontradiktorna očekivanja smenio je skepticizam posmatrača, koji su navodili da "neke zemlje centralne i severne Evrope" ne žele ni da čuju za novo obavezivanje u odnosu na Balkan, pa se konačan ishod može smatrati pozitivnim jer je eksplicitno potvrdjena evropska perspektiva regiona. Može se pretpostaviti da je na takav ishod uticao i papir Havijera Solane o strategiji bezbednosti, kojim se predlaže stvaranje neke vrste "vojne krajine" na granicama Unije, uz prvenstvenu podršku stabilnosti režima i društava.

Umesto varljivih datuma, EU je Balkanu ponudila nov oblik saradnje i podrške za ispunjenje kriterijuma za prijem iz 1993, u vidu "unapredjenog partnerstva za evropsku integraciju". Na osnovu iskustva iz poslednjeg, petog talasa proširenja EU-a, partnerstvo će biti skrojeno po meri svake zemlje posebno, a ispunjavanje chek-liste za široku lepezu reformi redovno kontrolisano. Svaka zemlja će napraviti svoj plan i njen napredak će biti meren u skladu s tempom ispunjavanja ciljeva. Solunska agenda predvidja i "pojačanu političku saradnju" u spoljnoj i politici bezbednosti u vidu novog Foruma EU-a i Zapadnog Balkana i biće mehanizam za širenje politike EU-a u tim oblastima. Izgradnja institucija biće pomognuta savetnicima iz zemalja članica kroz TAIEX (Technical assistance information exchange office).

Predvidjena je i podrška izvoznoj sposobnosti balkanskih zemalja jer se procenjuje da nije dovoljno iskorišćena, kao i otvaranje novih programa prvenstveno u oblasti obrazovanja, kulture, istraživanja, energije, okruženja, civilnog društva. EU je odobrila i dodatnih 210 miliona evra za period od 2004. do 2006. kao "putne troškove" za brže prilagodjavanje kriterijumima, povrh ukupno 4,6 milijardi odobrenih za 2000–2006, u okviru programa CARDS. Od 1991. zemlje EU-a su u raznim vidovima pomogle zemlje Zapadnog Balkana sa ukupno sedam milijardi evra. Prethodni mehanizmi pomoći su 2000. godine zamenjeni programom CARDS (Community assistance for reconstruction, development and stabilisation).

PROPUŠTENA PRILIKA: Mnoge izjave zvaničnika EU-a uoči i u toku samita imale su jednu poruku: od vas zavisi kada ćete biti primljeni, odnosno kada ćete ispuniti uslove. Svako je, medjutim, na svoj način postavljao izvesna ograničenja ili isticao poneki aspekt. U duhu mnogo šire rasprave o kulturnom identitetu Unije, zajednička tačka za mnoge bilo je insistiranje ne samo na ispunjavanju političkih i ekonomskih kriterijuma nego i na "usvajanju naših vrednosti". Šef diplomatije Francuske De Vilpen je u članku za "Financial Times" čak naveo da sami pripadnici civilnog društva iz zemalja regiona traže da one ne budu primljene dok se celo društvo ne preobrazi u skladu sa evropskim kriterijumima. U protivnom, kažu, biće devalvirane vrednosti EU-a.

Legitimno insistiranje na zajedničkim vrednostima u praksi, medjutim, znači i političko uslovljavanje, koje je nemoguće zadovoljiti ako ne postoji dobra volja svih strana. Utoliko je opravdana svaka sumnja u pogledu rokova za dalje proširenje EU-a, jer će, osim ispunjenih merljivih kriterijuma, za kandidate podrazumevati i ispunjavanje onih manje merljivih, koji često zavise od trenutne konstelacije mnogih faktora unutar Unije. Medju njima, strateški ne moraju biti na prvom mestu, a ekonomski svakako nisu na poslednjem.

U okršaju izjavama, lideri zemalja regiona učestvovali su izražavajući zadovoljstvo perspektivom i ocenjujući da je otvorena nova faza u odnosima sa EU-om. Predugačke nacionalne konferencije za novinare, najčešće bez prevodilaca, pokazivale su kome se ustvari obraćaju. Zbog domaćeg političkog marketinga propuštena je izvanredna prilika za politički public relations sa liderima EU-a i NATO-a, koji su listom otkazivali učešće na višesatnom krstarenju, jer je ono kasnilo više sati.

Nezvanične izjave i obećanja su po svemu sudeći bili i jedan od razloga neprimerenih očekivanja od samita, zbog navike da se domaći političari oslanjaju na lične kontakte, a zanemaruju ono što se formalno od njih očekuje: izgradnju i funkcionisanje institucija i poštovanje procedura.

Apel predsednika Djukanovića da se formira "elementaran politički konsenzus" o tome da nema alternative za evropski put ostaje prazno slovo sve dok se to ne potvrdjuje i u najmanjoj odluci. Utisak je čak i stranog diplomatskog izvora da u SCG gradjani nisu ti koje treba mobilisati na evropskom kursu lobiranjem koje de facto služi ličnim političkim agendama. Umesto toga, opredeljenost za (deklarisane) evropske vrednosti i kriterijume EU-a potvrdjivati na svakom koraku.

Jedna od potvrda za to opredeljenje možda bi moglo biti to da se medju odgovornima za borbu protiv medjunarodne trgovine ljudima (jedan od osnovnih zahteva EU-a u borbi protiv organizovanog kriminala) ne nalazi neko ko je u stanju da za prinudnu prostituciju kaže "nek’ se narod malo omrsi", kao što se nedavno desilo u Atini posle seminara Euro pola. Ili, bar da bude dovoljno svestan situacije da zna da to ne sme da kaže ni u snu – bar dok je na dužnosti.


 

Ekskluzivno za "Vreme": Gerald Knaus

Prevaga skeptika

Gerald Knaus, sekretar Inicijative za evropsku stabilnost: "U raspravi koja je prethodila pripremama nedavnog samita u Solunu pobedu su odneli skeptici među diplomatama i političarima Evropske unije, a ne vizionari okupljeni oko grčkog ministra inostranih poslova Papandreua. Zapadnoevropski novinski naslovi to su vrlo dobro rezimirali, insistirajući na tome da balkanske zemlje moraju da ‘čekaju duže’ i moraju ‘najpre da se obračunaju sa organizovanim kriminalom i korupcijom’. U Solunu je zaključeno da instrumenti korišćeni za pomoć zemljama spremnim za pridruživanje (EU) – a to su sada Rumunija i Bugarska – nisu dostupni Srbiji i Crnoj Gori, Makedoniji ili Albaniji. Što je još važnije, EU nije spremna da primeni sopstveno značajno iskustvo u podršci strukturnim ekonomskim reformama, kohezionu politiku koja je bila tako uspešna prethodnih godina na Islandu i u Grčkoj i koja će sada biti primenjena u Poljskoj i Litvaniji. I mali uspeh – nešto obezbeđenog novca, tako da pomoć Evropske unije regionu neće biti smanjivana u narednim godinama – u senci je činjenice da većina te pomoći neće biti za podršku ekonomskom razvoju balkanskih zemalja, već samo za neke programe koji su već u toku.

Solunski samit bio je test suočavanja sa stvarnosšću za balkanske lidere. Oni sada znaju da moraju želeti mnogo više i očiglednije da integrišu svoje zemlje u Evropsku uniju nego što će Evropska unija ikad želeti da integriše njih. Šezdesetih godina prošlog veka De Gol je dva puta stavio veto na prijem Ujedinjenog Kraljevstva u Evropsku zajednicu. Kasnih sedamdesetih Evropska komisija dala je negativno mišljenje za pristupanje Grčke. Istorija proširivanja (EU) istovremeno je istorija stalnog lobiranja i pritisaka u cilju prevazilaženja dubokog skepticizma. To se neće promeniti u slučaju Zapadnog Balkana. Jednostavno rečeno, Evropska unija nikad neće pozvati neku zemlju da se prijavi za članstvo i vreme nikad neće biti dovoljno ‘zrelo’ za to, ukoliko sama zemlja s punim samopouzdanjem ne bude verovala u to.

Ipak, ima i pobednika u raspravi na i oko samita.

Jedan je Grčka, koja je investirala više moralnog kapitala pomažući region nego što je iko imao prava da to od nje očekuje, i sada je široko prihvaćena kao iskreni posrednik.

Drugi su regionalni lideri koji su prvi put lobirali zajednički i uverljivo,

stavljajući jasno do znanja da žele da region bude tretiran ozbiljno kao partner, a ne samo kao neko spreman da prihvati baš sve što mu se ponudi.

I treći je stav da evropska integracija zahteva od regiona da se ekonomski konsoliduje, a da EU ima i instrumente i sopstveni interes da mu u tome pomogne. Solunski samit nije napravio prodor u ugrađivanju ‘kohezije’ u politiku Evropske unije prema Balkanu, kako su regionalni politički lideri zahtevali u zajedničkoj deklaraciji. Ali, teren je pripremljen, ideja je široko prihvaćena i u regionu i u Evropi. Ako vlade u Skoplju, Beogradu i Zagrebu nastave da lobiraju odlučno kao što su to činile tokom nekoliko poslednjih meseci, smanjivaće se broj skeptika unutar EU-a.

Pitajte Bugare koliko je ljudi u Briselu, Parizu ili Londonu 1988. godine verovalo da će oni uskoro biti članovi i Evropske unije i NATO-a. To je put koji vodi iz Soluna i grčkog predsedavanja (Unijom) prema Rimu i Dablinu."

(Autor je direktor Inicijative za evropsku stabilnost sa dugogodišnjim stažom na Balkanu)

Aleksandra Joksimović, pomoćnik šefa diplomatije SCG: Tri značajne poruke

"Solunski samit je jedna od tačaka u procesu koji vodi ka evropskoj integraciji; zbog toga od njega nije trebalo očekivati istorijske domete. Međutim, sama činjenica da se tema Zapadnog Balkana našla kao odvojen panel u trenutku kada EU ima nekoliko sopstvenih značajnih tema na dnevnom redu – od ustava do predstojećeg proširenja za samo nekoliko meseci – samo po sebi govori o značaju koji je region dobio. Za to je delimično zaslužna i Grčka kao aktuelni predsedavajući, imajući u vidu njenu zainteresovanost za dešavanja u regionu.

Naravno, samit je bio pripreman dugo i mogli smo unapred da znamo šta nas očekuje. Ono što mogu da kažem jeste da je atmosfera bila izuzetno pozitivna i da je regionu upućeno više pozitivnih poruka. Prva i najznačajnija je da sve zemlje EU-a i EU kao celina vide zemlje Zapadnog Balkana kao deo evropske porodice; prema tome, očekuju da će Zapadni Balkan postati deo Unije. Što se tiče onoga što se često pominje u javnosti kao pitanje rokova, mislim da je važno to što će svaka zemlja pojedinačno imati mogućnost priključenja onog trenutka kad ispuni sve potrebne kriterijume. Druga važna poruka je da će ispunjavanje kriterijuma, koji nisu ni jednostavni ni laki, imati punu podršku EU-a. A treća, veoma značajna poruka je odgovornost za prilagođavanje kriterijumima svake zemlje posebno. U tom smislu EU je izdvojila i znatna sredstva koja su na samom samitu povećana za još 200 miliona evra."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST