---

TV manijak >

Kupus i po kilo i po

Proteklog vikenda malo sam manje gledao televiziju. Sticajem okolnosti pozvan sam u Pirot, na manifestaciju pod nazivom AGORA 03 u organizaciji RTV Pirot. Dakle, put na jug, još dalje od Niša – koji je do danas bio moja jugoistočna granica. Osim iskustva Sićevačke klisure, ovo putovanje mi je pružilo priliku da još jednom proverim stanje na FM radio skali duž Pomoravlja, kolevci radio piraterije iz sedamdesetih. Danas je etar uz Moravu prepun narodnjaka, ostalo su pozdravi i čestitke, samo što je famozni SMS uglavnom zamenio telefonska uključenja. Među aktuelnim hitovima, ipak se provuče i pokoji izvornjak ili lokalni harmonikaški biser u ritmu moravca. Tako nepoznati autor (moj apsolutni favorit) u gotovo svadbarskoj izvedbi pesme "KUPUS 3 DINARA KILO" angažovano komentariše situaciju u agraru.

"3 dinara kilo,
baš mi nije milo,
nema za to žvake,
moj ministre,
misli na seljake!"

Pesma je, kao što vidite, adresirana i upućena nadležnom ministru, a slede opservacije o ceni kukuruza i skupoći repromaterijala.

Pošto je ovo tradicionalno gastarbajterski kraj, česte su reklame za prevoznike koji nude svoje brze i komforne autobuse. Reklama kaže – "autobus juri–kući mi se žuri!", a vlasnici firme toliko ozbiljno shvataju svoj posao da su delatnost ubacili u ime (kao ono famozno Hadži) – Braća Trans Milosavljević. Pa nisu li ta biblijski opevana putovanja na Zapad svojevrsni ekonomski hadžiluci?

Osim raspevanog radija, u povratku sam bio počastvovan video projekcijama u autobusu. Na relaciji Niš–Beograd danas možete upoznati dva domaća ostvarenja, Policijsku stanicu (1. deo) i Tajnu porodičnog blaga (takođe 1. deo). Moram priznati da osim najava na Pinku, o Policijskoj stanici nisam mnogo znao. Za one koji ne znaju – reč je o tzv. etničkoj komediji, veoma popularnoj pred ratove u bivšoj SFRJ. Pandur je Crnogorac, a u stanicu svraćaju Rom lopov (u filmu–Ciganin), Makedonac bioenergetičar, Albanac buregdžija, Gedža Šumadinac, Novopazarac švercer i policajka na obuci. Autobus se kikotao, štosevi su bukvalno na nivou – "apiš me za jaja", samo, to nije najgore. Osim brutalnih nacionalnih stereotipa, tu su i oni koji se tiču policijske brutalnosti – sve u svemu, delo opravdava reklamu – komedije koja će vas dovesti do suza. Posebno je neprijatna bila činjenica da je u autobusu sa pristojnim brojem Roma policajac na filmu surovo verbalno maltretirao Cigu Lopova, uz prateće pornografske pikanterije. Ne verujem u cenzuru, ali ovo delce za razonodu putnika ne bi prošlo ni kriterijume ukusa, a bogami ni one koji se tiču širenja verske ili nacionalne netrpeljivosti. Ceo hepening odigrao se na šljaštećem podijumu Grand šou studija. Bez preterivanja – video sam pognute glave romskih putnika dok su trajale kvazišaljive tirade.

Kada sam se konačno doklackao u Beograd, pun utisaka sa sunčanog juga, dočekalo me iznenađenje. Na TV Politici emituje se kineska sapunica pod imenom Svi naši dani. Ima neki baja oficir i oko njega neke cice, a na gajbi ima poster Brusa Lija u natprirodnoj veličini. Posle sam shvatio da su Kinezi maznuli siže Balkanskih pravila, jer se sapunica bavi napetim životom specijalnih policijskih snaga kineske policije. Znači, taj glavni mu dođe ko neki kineski Legija, moram samo da provalim da li je korumpiran ili poštenjačina. Mislim, okruženje mu je žešće kriminogeno. Nisu na Politici nimalo naivni. Prvo, imali smo iskustvo sa CCTV-om tokom bembanja, tada nam nije bio potreban prevod – sve smo skapirali. Nedostaju mi popodnevni časovi kung fua koje je držala neka cica u nošnji sa sabljetinom i savršenom koncentracijom (dobro, priznajem, i konstitucijom). Danas u Srbiji žive i rade hiljade Kineza, eto publike, a serija ima dovoljno melodrame za naše domaćice. Da li će Svi naši dani postati taj dugo traženi link između naših i kineskih žena (osim trgovine)? Rekao bih – počela je kulturna razmena.

Drugo iznenađenje dočekalo me je istovremeno u komšiluku i na televiziji. Pred zgradom je osvanuo fenomenalan teren za basket, a na 3K sam provalio da se Saša Đorđević odužio starom kraju i renovirao teren na kojem je počeo. Ne bih da se hvališem, ali na tom terenčetu igrali su pre Đorđevića i Srećko Jarić, Praja i Moka. Klinci su oduševljeni, igra se od zore do ponoći, a ja sam poverovao da neko može da napravi šmekerski gest i da ne bije u talambase.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---