Jahta

dimitrije boarov

Uprkos obilju televizijskih programa koje mogu da gledam zahvaljujući zgodnoj okolnosti da je u Novom Sadu već pet-šest godina veoma razvijena kablovska tv -mreža, kad god sam sam pred televizorom – samo lovim specijalizovane emisije i tv-stanice koje prikazuju novosti u gradnji jahti. To je fantazija – spolja ne izgledaju veće od kakvog malo nabudženijeg glisera, a unutra kuhinje, saloni, spavaće sobe i kupatila – i sve u njima tako vešto složeno.

Istina, neke od jahti-lepotica koje prikazuju te reportaže već na prvi pogled osvajaju pažnju lakiranim žutim palubama, nekim prekrasnim instrumentima uokvirenim sjajnim mesingom, patetičnim kormilima, novim novcatim užadima i jedrima neuobičajenih, pa i komičnih kruškastih oblika, koja se dižu na dugmiće. Neke od tih velikih jedrilica u sportskoj verziji, takođe, gledam preko nekih tv-stanica na velikim prekookeanskim regatama, ali me taj smer upotrebe luksuznih plovila manje zanima, jer vidim da je posada tu stalno u pokretu, pa se više grčevito drži na ogradi i čak po bokovima korita nego što stiže da se opusti u ligištulu nasred palube.

Nažalost, iako sam nekada davno čitavo jedno leto čitao samo pomorske romane (Kapetan Hornblouer i slične stvari) i knjige o velikim ratnim operacijama na moru, od Salamine, preko Trafalgara do Midveja, a nešto kasnije se hrvao i sa Tojnbijevim poglavljem od nekoliko stotina stranica u njegovoj čuvenoj svetskoj istoriji, u kojem on objašnjava vezu između razvoja pobedničkih sila i tehnoloških inovacija kod jedara, nikada nisam pohvatao te brodarske pojmove i još ne znam nazive ni glavnih oblika jedara. I da vam priznam, ni danas baš ne znam ni tačnu razliku između korvete i fregate, na pučini teško pravim razliku između dampera i tankera, a toliko sam vremena proveo čitajući o njihovim borbenim, plovidbenim i ekonomskim karakteristikama. No, razlike između različitih lađa i njihovih uređaja za mene i nisu bitne, jer me svi ti plovidbeni pojmovi naprosto oduševljavaju. Uvek gledam svaku lađu kao čudo i pitam se: "Šta je Srbin izmislio?"

Više me ne zanimaju dramatične priče o sudbini brodova (sećate li se onog sumornog Travenovog Mrtvačkog broda ili onog filma pod nazivom Brod koji je umro od stida, koji je čitav snimljen po užasnom nevremenu), već baš suprotno – te slatke reportaže o fantastično brzim jahtama. Baš sam skoro video jednu malecku jahtu sa dva motora, koja bi po snazi mogla pokrenuti krstaricu, a reporter naglašava da je njen šarm baš u tom "višku snage", te da tu marku luksuznih plovila karakteriše to da talas koji podižu motori mora biti viši od prove. I doista, pokazaše kako se munjevito kreće ta mala ploveća aždaja, a kada se kamera okrenula nazad – ne vidiš ništa sem visoko podignute pene. Istina, spomenuli su i da opisano čudo troši nekoliko stotina litara goriva na sat, ali, razmišljam ja, ko ima za jahtu ima i za gorivo.

Ne mogu reći da čeznem da steknem neku takvu jahtu, jer shvatam da bi to zahtevalo suviše temeljne promene u mojim životnim navikama. Čak bih mogao reći da je neobično da ne osećam ni neku naročitu žal što nemam i nikad nisam imao ni čamac, mada sam odrastao na Dunavu. Nisam nikad ni pokušao da steknem neku jedrilicu ili bar trabakul, iako sam bio veslač u mladosti – i uprkos tome što spadam u relativno malu grupu državljana Srbije i Crne Gore koji su u tuđem kanuu prošli plovidbu na vesla od Beča do Novog Sada. Jednostavno, obožavam jahte, uprkos tome što praktično nikad ni na jednoj nisam plovio, a – nažalost – ni prenoćio.

Jedan moj prijatelj je drugačiji i on je bukvalno sam sagradio čitavu jahtu sa koritom od betona – režući na papiru, poput pravog brodograditelja, delove te lađe u stvarnoj veličini u tesnoj spavaćoj sobi (pa je zbog toga sa ženom mesecima spavao na kuhinjskom kauču). Nisam, sticajem okolnosti, plovio na tom brodiću, ali mi je Vanja više puta uverljivo opisivao zadovoljstva i opasnosti koja je na njemu doživljavao. E taj moj drug me je jednom čak zamolio da preko novina opalim po Đeliću što je udario velik porez na plovila duža od, na primer (ne sećam se tačno), šest ili devet metara. "Nije zbog mene, već zbog nepravde", reče mi on. Pa kako nije zbog tebe, upitam ja? Pa tako što sam ja svoj brod od deset metara već odavno prijavio kao čamac od pet metara – odgovori mi on. Pokazao sam razumevanje za njegovu načelnost, ali taj tekst još nisam napisao.

Dakle, pitaće se neko, ako baš nisam navro da dođem do neke jahte i ako ne osećam neku naročitu zavist što se drugi voze jahtama, a ja samo gledam, zašto o tome uopšte pišem. Zato što je o svemu drugom sve već napisano.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST