Irak >

Ko će mu suditi

nir rozen

Američki predsednik je poručio da će Sadamu suditi domaći sud. Liberalna svetska javnost zabrinnuta

Specijalno za "Vreme" iz Bagdada

Posle osam meseci "prevrtanja" neba i zemlje, američki vojnici su otkrili skrovište državnog neprijatelja broj jedan koji je nekada bio njihov saveznik: Sadama Huseina pronašli su u mišjoj rupi, prljavog i umornog. Otpor nije pružao. Ponižavajući čin hapšenja može da predstavlja izvesnu satisfakciju porodicama žrtava njegovog režima, možda će čak i zastrašiti one koji su neprijateljski raspoloženi prema SAD, ali je sasvim izvesno da neće zaustaviti otpor protiv američkih snaga u Iraku. Jasno je da Sadam nije rukovodio i kontrolisao otpor iz svoje mišje rupe.

Kod jednog dela muslimanskog sveta, a možda i drugde, patetične slike konačno uhvaćenog Sadama izazvale su sažaljenje. Ne, treba ga se sećati onako kako je on voleo da se prikazuje javnosti: blistava vojna uniforma, pištolji i puške, imidž holivudskog gangstera.

Ne sme se zaboraviti dugačka lista njegovih zločina: bio je surov, najsuroviji prema svom narodu, ali stradali su i drugi. Nevine Jevreje obesio je u centru Bagdada kada je njegova partija BAAT osvojila vlast, sedamdesetih se obračunavao sa Šahom i Kurdima, 1977–1980. stradali su šiiti istočnog Bagdada, Nadžafa i Karbale. Trećinu svoje partije "skratio je za glavu" kada je došlo do internog puča. Posle ovoga mogao je mirno da sedne u predsedničku fotelju. Krvava invazija na Iran 1980. uništila je čitavu generaciju mladih Iranaca i Iranki: neki istoričari procenjuju da je tada stradalo pola miliona ljudi, a možda i više. Sa Kurdima se 1987–1988. obračunavao ubijajući ih otrovnim gasom: u Halabdži, gradiću od 70.000 stanovnika ubijeno je 5.000 ljudi, ležali su po ulicama, iz usta im je izlazio otrovni gas pomešan s krvlju... Bilo je mnogo dece... Napad na Kuvajt 1990–1991. bio je sledeće polje njegovih zločina. U proleće te godine krenuo je opet u obračun sa šiitima, sledili su marš Arapi, Fedajini.

SAVEZNICI: U ovoj dugoj hronici najavljene smrti Amerika nije nedužna: SAD su dovele na vlast partiju BAAT kao antikomunističku frakciju. Sasvim je izvesno da su u Sadamovoj bici protiv Irana osamdesetih, SAD bile na strani Sadama, a odobrile su i kumovale i kupovini hemijskog i biološkog oružja.

Sadamova partija BAAT je svojevrstan irački fenomen, njega su lokalne snage decenijama držale na vlasti. Preživeo je desetak pokušaja atentata. Sadamovo hapšenje ima više značaja za Amerikance nego za Iračane.

Sadam i njegova partija naglo gube na popularnosti nakon prvog rata u Zalivu. To je razlog što Sadam pribegava teroru. Da je imao široku narodnu podršku ne bi bilo hiljade grobova njegovih političkih protivnika.

I dok Buš i njegovi saradnici veruju da su ukucali poslednji ekser u Sadamov posmrtni kovčeg, treba imati u vidu da Amerikanci imaju kratko pamćenje i da će do izbora u novembru 2004. zaboraviti ovaj uspeh, a da u Iraku neće biti mira i stabilnosti. Napadi u Kadiji i u Bagdadu na stanicu milicije, posle Sadamovog hapšenja, pokazuju da otpor ne prestaje i da nema veze sa Sadamom.

Zašto se Iračani bore?

OSLOBOĐENJE I OKUPACIJA: Vest koju su čekali

Jedan američki oficir izjavio je za "Njujork Tajms" da Iračani razumeju samo jezik sile: sila, ponos i dostojanstvo. Ovo američko rasističko uprošćavanje, na koje se svodi svaki američki pokušaj da razumeju i drugu stranu istovetno je retorici Izraelaca kada govore o Palestincima koji sada obučavaju specijalne američke jedinice u Iraku. Primera američkog neshvatanja onoga što im se dešava u Iraku ima na pretek. Na primer: jedan visoki američki oficir javno izjavljuje da američki vojnici ne moraju da uče arapski jezik zato što su prošli kurs arapske kulture...

OTPOR: Čak i Iračani koji Amerikance nisu dočekali kao agresore imaju ozbiljnih problema u komunikaciji sa svojim američkim prijateljima: posle jednog seminara koji je američka ambasada organizovala za iračke uglednike šeik Munt Abud se zahvalio ambasadoru Horanu, kao i predsedniku Bušu, što je svrgnut Sadamov režim. Rekao je da je svojim očima video masovne grobove šiita na jugu Iraka i da je svim srcem protiv Sadama, a onda je upitao ambasadora Horana da li su Amerikanci i koalicione snage oslobodioci ili okupatori Iraka. Horan je kratko odgovorio "nešto između". Publici se ovakav odgovor nije dopao: šeik Abud je rekao: "Ako su oni oslobodioci, onda su dobrodošli, ali ako su okupatori, borićemo se protiv njih do poslednje kapi krvi." I tako se neslavno završio ovaj susret iračkih uglednika sa američkim zvaničnicima. Uzalud je ambasador Horan pokušavao da zadrži svoje goste.

Suniti se bore protiv američke okupacije, a odavno i protiv Sadamove vlasti i njegove partije BAAT. Oni se bore iz ličnih računa: neki su suniti fundamenalisti, neki mrze BAAT, neki mrze okupaciju i nemuslimane koji njima vladaju. Drugi su arapski nacionalisti koji ne mogu da podnesu ideju da je njihova zemlja okupirana. Nekima su članovi familije ubijeni ili ponižavani od američkih vojnika i sada gledaju da se pošto-poto osvete. Neki se plaše da će na vlast doći šiiti i Kurdi i da će ih pretvoriti u građane drugog reda.

Vođe pokreta otpora su oficiri srednjeg ranga i članovi BAAT partije, tvrdi američka obaveštajna služba. To su ljudi koji su izgubili vlast posle pada Sadamovog režima, ne znači da su veoma lojalni Sadamu. Mnogi su se odmetnuli u gerilce kada su Amerikanci raspustili iračku armiju i snage bezbednosti posle pada Bagdada.

Većina šiita još nije ni krenula u borbu, ali će krenuti, to je sasvim izvesno. Oni su se borili protiv britanske okupacije 1920. a i sada se bore protiv Amerikanaca. Oni ne žele da ih bilo ko povezuje sa sunitima čiji otpor vide kao pro-Sadamovu borbu.

Vrlo je verovatno da će sada napadi učestati da bi se pokazalo da hapšenje Sadama Huseina nije smanjilo otpor okupatoru. Pokazalo se da otpor gerilaca može da nanese ozbiljnu političku štetu američkom predsedniku Džordžu Bušu. Zato je Bela kuća u oktobru tvrdila da se situacija u Iraku sređuje. Treba li podsećati da je tada u Americi počela predsednička kampanja, a da su gerilci taj događaj obeležili ispaljivanjem raketa na hotel Al Rašid u kome je boravio Pol Volfovic, podsekretar u američkom Ministarstvu odbrane. Čak i u nedelju, samo nekoliko minuta pošto je Džordž Buš objavio da je Sadam uhvaćen, u centru Bagdada su eksplodirala jedna kola.

Iračani neće prestati da se bore sve dok Amerikanci ne napuste njihovu zemlju.

"Svi ljudi na svetu protive se stranoj okupaciji, bilo da su muslimani ili ne. Amerikanci su ustali protiv britanskog imperijalizma, zašto to pravo uskraćuju drugim narodima? Mi muslimani protivimo se stranoj okupaciji jer se potčinjavamo samo Bogu", kaže imam Muajad iz bagdadske džamije Abu Hanifa.

Ovo mišljenje nije usamljeno: u glavnoj ulici grada Huseide mladi čovek viče u kafeu: "Ovo je okupacija! Oni ne poštuju civile, ponižavaju nas i ismevaju." I vlasnik kafea ljutito komentariše da su im američki vojnici pogazili dostojanstvo i da su oni sada svi "mudžahedini" (sveti borci). Sa ovim glasnim komentarima slaže se većina prolaznika.

OKUPACIJA: "Borićemo se kao što se bore Palestinci, Čečeni i Avganistanci. Amerikanci treba da napuste našu zemlju što pre, danas. Šta su nam uradili? Može li uopšte da bude gore nego što je sad!? Nikad nije bilo gore!", ovo su reči šeika Mudžafara Abdel Fahab Alanija.

Ali, ima i drugih mišljenja. Šeik Hamal kaže da Alah preporučuje da se čeka, da čovek bude strpljiv i da Amerikancima treba pružiti šansu, a ne odmah ih napadati. Nijedna zemlja ne želi okupaciju, tako uči Kuran i Alah je obećao da nevernici nikad neće vladati vernicima. Naravno da je ovo okupacija, i rezolucija Ujedinjenih nacija je okupacija. Ali, ako se Sadam ne vrati, a Amerikanci održe svoje obećanje – onda je ovo oslobođenje. Šeik Hamal otvoreno kaže da više voli američke vojnike nego muslimanske ili arapske vojnike. Po njegovim rečima, Amerikanci su blaži nego što bi to bili arapski ili muslimanski vojnici. Naravno, ova zemlja neće moći Amerikancima beskonačno da pruža gostoprimstvo.

"Moramo uspostaviti svoju vladu, svoju nacionalnu bezbednost, moramo održati izbore i doneti ustav i završiti sve poslove koji su pred nama", kaže šeik Hamal.

Husein, tridesetčetvorogodišnji vernik u bagdadskoj Maluki džamiji, objašnjava: "Islamski i strani zakoni se slažu u bitnoj tački: pravo je svakog naroda da se bori protiv agresora." Podsetio je da kada je Irak okupirao Kuvajt, arapske zemlje i Zapad su se ujedinili da okončaju okupaciju.

Svi naši sagovornici priznaju da je Sadamov režim pravio strašne greške, ali da je u poređenju sa ovim vremenom pod Amerikancima svima bilo bolje. Kažu, ne žele da se Sadam vrati, ali im se sada čini da su ono bila "dobra stara vremena". "Okupacija jedne zemlje od strane druge zemlje protivna je našoj veri i islamu." I zato ne kriju svoju sreću što se irački narod suprotstavlja američkoj okupaciji. Svi naglašavaju da ne odobravaju ubijanje civila. Ovih dana u Bagdadu su osvanuli plakati sa velikim slovima: "NE, NE, OKUPACIJI". Kako god Amerikanci zvali svoje prisustvo u ovoj zemlji, Iračani tvrde da je to okupacija i to im se nimalo ne dopada. Ujka Sem je uhvatio svog "lošeg momka" i sad će krenuti u potragu za drugim.


 

Ko će mu suditi

U Iraku svakodnevno otkrivaju masovne grobnice sa telima nedužnih Iračana

"Još nema traga oduševljenja. Ono što vidimo na televiziji verno pokazuje poniženje kojem je izložen Sadam Husein, što jasno vidi američki narod…". Ove reči je poslednjeg februarskog dana 1991, na kraju Zalivskog rata, u svoj dnevnik zapisao predsednik Džordž Buš, otac aktuelnog predsednika. Pre samo godinu dana u intervjuu američkom CNN-u Buš stariji poverio je svoju emociju: "Mrzim Sadama. Nema mnogo ljudi koje mrzim, niti mi je lako da nekoga omrznem. Ali, njegova reč ne vredi ni pet para, on je siledžija."

Mržnja je, ruku na srce, bila obostrana. Nakon Zalivskog rata, Sadam Husein, zadovoljan što je preživeo vojni poraz i u krvi ugušio pobunu šiitskih muslimana na jugu i Kurda na severu, dao je da se na podu hola bagdadskog hotela Rašid, istom onom hotelu u kome pre mesec dana zamenik američkog sekretara za odbranu Pol Volfovic zamalo nije izgubio glavu, izradi mozaik sa Bušovim likom, kako bi svako ko u njega uđe morao da mu nagazi na lice, što se u islamskom svetu smatra velikom uvredom i poniženjem.

Znaci oduševljenja, za kojima je otac aktuelnog predsednika čeznuo pre dvaneset godina, danas su narasli u euforiju, jer je drama i za oca i za sina Buša napokon završena i pretočena u slatku pobedu, najlepši poklon za Božić porodici Buš i njihovim političkim saborcima. Da li baš?

DILEMA: Čim se oduševljenje slegne nakon spektakularnog hapšenja Sadama Huseina, posle Osame bin Ladena, najvećeg neprijatelja američkog režima, američka administracija u Vašingtonu i okupacione snage u Iraku suočiće se s ozbiljnom dilemom šta im je činiti. Sada su oni, za promenu, gospodari života i smrti čoveka kome su više od decenije težili da dođu glave. Dilema nije nimalo laka i podseća na onu iz tamnog vilajeta; isteran iz rupe u koju se zavukao, Sadam Husein, raščupan i zarastao u bradu koju nikada nije nosio, nije bio ni nalik na vojnog genija ili ozloglašenog tiranina koji je u smrt oterao stotine hiljada nedužnih ljudi. Niti je opravdao svoje ime, jer Sadam na arapskom znači "onaj ko se suprotstavlja". Ali, američka administracija imala je priliku da se brzo uveri da iz rupe nije izvukla samo srećnu kartu – "pikovog asa", kako je Sadam označen u američkom špilu poterničkih karata, niti je na videlo isterala "pacova", kao što se slikovito izrazio američki oficir na konferenciji za novinare posle hapšenja, već mnogo krupniju zverku. Sudbina koja od sada čeka Sadama Huseina, a pogotovo način na koji bude okončana – u zatvoru ili na stratištu – obeležiće sudbinu generacija Iračana koji tek dolaze.

Da nije misterije o oružju za masovno uništenje, zbog čega je rat zvanično i izbio, koja tek sad može biti i konačno rasvetljena, Amerikanci bi bili potpuno ravnodušni da je Sadam Husein, u trenutku hapšenja, prosvirao sebi glavu jednim od dva kalašnjikova koja su mu tada bila na raspolaganju. Uostalom, visoki zvaničnik američke administracije je pre više od godinu dana predložio rešenje za iračku krizu: "sigurna ruka i srebrni metak" bilo je sve što je Vašington tada priželjkivao kako bi se Sadam Husein što bezbolnije uklonio sa vlasti.

Američki predsednik hitro je poručio da će Sadamu suditi domaći sud, što je izazvalo ozbiljnu zabrinutost liberalne svetske javnosti, ali i pape Jovana Pavla II. Istini za volju, u Iraku je prošle nedelje obrazovan sud za ratne zločine pred kojim bi trebalo da se nađu najbliži Sadamovi saradnici, za genocid, mučenja, masovna ubistva i ostala nedela. Organizacija Hjuman rajts voč smatra da je Sadamov režim u poslednje dve decenije odgovaran za smrt blizu 300.000 ljudi. U ovaj broj žrtava ne računaju se oni koji su stradali u ratovima koje je Sadam vodio protiv suseda, niti milion Iračana koji su zbog Sadama propatili na druge načine. Problem je, međutim, u tome ko će nadgledati rad ovakvog suda.

Sud koji je nedavno uspostavljen pod američkim patronatom nikako nije kadar da sudi po međunarodnim standardima, i mnogi su, uključujući i Britaniju, najvećeg američkog saveznika, zabrinuti da bi se suđenje, ukoliko bi bilo prepušteno lokalnim organima, lako pretvorilo u osvetu. Zabrinjava i činjenica da bi smrtna kazna, trenutno suspendovana, mogla biti lako reaktivirana polovinom naredne godine kada pravosuđe i sasvim pređe u ruke Iračana. Britanija, kao ni ostale države EU-a, i mnoge ugledne međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava, nikako ne mogu da sarađuju sa sudom gde optuženome preti smrtna kazna. Da suđenje, ukoliko se prepusti lokalnim vlastima koje je američka okupaciona sila navrat-nanos sastavila, neće biti ni bleda slika međunarodnih standarda, svedoči i činjenica da u Iraku trenutno nema iskusnih sudija i tužilaca. U proces bi mogli da se uključe Iračani iz egzila koji do sada nisu krili nepristrasnost prema tiraninu. "Irak nema iskustva u suđenjima koja traju duže od dva-tri dana", smatra Kenet Rot, izvršni direktor Hjuman rajts voča. "Međunarodno iskustvo u procesuiranju optuženih za genocid, ratni zločin i zločine protiv čovečnosti mora se iskoristiti", smatra Rot, koji je u vodećim svetskim medijima pozvao SAD i međunarodnu zajednicu da obrazuju specijalni međunarodni sud u kome bi Iračanima pomagali međunarodni eksperti, radi pravičnog suđenja. Ovaj model je već viđen u Sijera Leoneu i Kambodži, a prednost bi bila i ta što bi se suđenje odvijalo nedaleko od mesta gde su zločini počinjeni.

GROBNICE: U Iraku se svakodnevno otkrivaju masovne grobnice sa telima nedužnih Iračana. Među njima je oko 100.000 kurdskih muškaraca i dečaka koji su ubijeni 1988. u takozvanom anfal genocidu, a protiv kojih je prethodno bilo upotrebljeno hemijsko oružje. Nakon rata s Iranom ubijeno je na hiljade šiitskim muslimana i Sadamovih političkih protivnika zbog sumnje da gaje simpatije prema Teheranu. U to vreme Zapad je sarađivao sa Sadamom, smatrajući ga efikasnom branom od iranskog fundamentalizma. Oko 30.000 Kurda i muslimana šiita ubijeno je 1991, nakon Zalivskog rata, koji su se digli na pobunu u pokušaju da dokrajče Sadamov režim. Stradalo je na hiljade drugih Iračana koji su prošli kroz Sadamove zatvore ili su ubijeni zbog političke neposlušnosti, uključujući i oba zeta. Sadamove ćerke, udovice muškaraca koje je Sadam uklonio po kratkom postupku, trenutno u egzilu u Jordanu, zatražile su da njihovom ocu sudi međunarodni sud, a ne onaj pod patronatom okupacionih snaga. I zvanični Teheran zatražio je od međunarodne zajednice da Sadamu bude suđeno pred međunarodnim sudom, a ne pod američkim patronatom. Oko 20.000 Iranaca ubijeno je tokom osmogodišnjeg iračko-iranskog rata bojnim otrovom.

DVOLIČNOST: Svetski stručnjaci za međunarodno javno pravo s pravom upozoravaju da iračko pravosuđe još dugo neće biti spremno da sudi za ovako komplikovane zločine i ukazuju na dvoličnost američke administracije. "Američko insistiranje da se Sadamu Huseinu sudi pred domaćim sudom ne odražava težnju za pravdom", smatra Kenet Rot iz Hjuman rajts voča, "već ideološki džihad Vašingtona izazvan strahom od jačanja međunarodnih pravosudnih institucija. Bušova administracija računa da će domaći sud imati manje šanse da na videlo iznese sramne aspekte podrške Vašingtona Sadamu Huseinu u prošlosti, i da će najverovatnije doneti presudu u vidu smrtne kazne uprkos javnoj osudi. A što je najvažnije, imaće još manje šanse da dâ podršku i osnaži legitimitet, makar i indirektno, Međunarodnog krivičnog suda koji Vašington prezire."

Ovakvo mišljenje dele mnoge međunarodne stručne organizacije i eksperti, uključujući i Ričarda Goldstona, bivšeg glavnog tužioca Tribunala za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju. "Svi treba da budemo srećni što je Sadam Husein uhvaćen živ, jer to svetu, a posebno SAD, pruža priliku da dokaže da smo principijelniji i pošteniji nego što bi on ikada bio u stanju i da je vladavina prava snažnija od potrebe za osvetom. Međutim, nemam poverenja u tvrdnje članova privremene iračke vlade da u Iraku ima dovoljno sudija koji bi mogli da sude pred sudom za ratne zločine. To što Iračani nisu spremni da se nose s takvim suđenjima, ne znači da posao treba da preduzmu SAD. Bilo bi najbolje da se obrazuje vid hibridnog suda nalik onome u Sijera Leoneu, gde će zajedno raditi međunarodne sudije i tužioci", smatra Goldston.

Ovakvi zahtevi nisu zahtevi za pravdu za Sadama, već za pravdu za žrtve Sadamovog režima, i stvaranje mogućnosti da Iračani, sagledavši sva nedela koja je Sadam počinio za skoro tri decenije vladavine, stvore društvo bez senke njegove aveti. Poslednje što im je sada potrebno jeste novi leš ili novi mučenik.

Duška Anastasijević


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST