Stogodišnjica rođenja - Oto Bihalji – Merin (1904–1993) >

Lepi život u paklu

andrej ivanji

Trećeg januara, pre sto godina, u Zemunu je rođen Oto Bihalji. Njegova biografija je istorija umetnosti i komunizma dvadesetog veka

Krajem leta 1985. kada sam počeo da radim kao neka vrsta sekretara za Ota Bihaljija imao sam dvadeset godina. Posle četiri godine srednjoškolskog obrazovanja prosvetnog reformatora Stipe Šuvara, frazerske nastave marksizma i patetičnog veličanja socijalističkog samoupravljanja i komunizma, bio sam ubeđen da je svekolika ideologija suvišna i glupa. To mišljenje je potkrepila jednogodišnja socijalističko-realistička tortura u Jugoslovenskoj narodnoj armiji.

Kada sam nešto na tu temu rekao preko šezdeset godina starijem Bihaljiju on me je samo zamišljeno gledao i nije se upustio ni u kakvu raspravu. Nikada nije nametao svoje stavove. Ja sam govorio nemački i upisao germanistiku, Bihalji je pisao na nemačkom i bio mu je potreban neko da napravi reda u nepreglednoj gomili rukopisa, beleški, nečitkih crteža i ceduljica napisanih u ilegali, po vozovima i hotelskim sobama, koji je trebalo da budu osnova njegove autobiografije. Moj lepi život u paklu trebalo je da se zove knjiga, koju nije stigao da napiše. Biografija Ota Bihaljija, tj. Petera Tenea, tj. Pjera Merina, istorija je umetnosti dvadesetog veka i istorija komunizma, ne kao društvenog poretka, već kao borbe protiv eksploatacije, nepravde i fašizma. To tada nisam znao.

Od Brehta, Tomasa i Hajnriha Mana, preko Malroa, Sartra i Gorkog do Hemingveja i Foknera, Bihalji je poznavao, sarađivao i dopisivao se sa bezbrojnim slavnim ličnostima koje su uticale na umetnost i filozofiju prošlog veka. I šta god da je radio, bilo je podređeno borbi protiv nadolazećeg fašizma u Italiji i Hitlerovog nacional-socijalizma u Nemačkoj. Artur Kestler je Bihaljija okarakterisao kao "legendarnu ličnost" u Parizu i Berlinu tridesetih godina. Ako je takav čovek komunista, pisao je Kestler, onda komunizam možda i nije tako loš. Bihaljijevom pozivu na razne antifašističke skupove odazivali bi se redovno svi intelektualci, bili oni komunisti ili ne.

Stan Bihaljijevih u Nemanjinoj ulici, blizu železničke stanice, bio je lavirint ispunjen hiljadama knjiga, na zidovima su visili crteži, slike, raznorazni posteri iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Jedan oko tri metra širok zid bio je od poda do tavanice ispunjen samo njegovim knjigama prevedenim na sve svetske jezike. I pored slabog srca Oto je bio tipičan workoholik. Radio bi do iznemoglosti, potom legao na kauč i zadremao. Njegova žena Liza radila je u drugoj sobi a Oto bi je svakih par minuta pitao za neke ljude, datume i događaje od pre pola veka. Ona je spremno odgovarala.

U Bihaljijevoj radnoj sobi, ispred razdrndanog klima-uređaja koji je zvučao kao traktor, nalazio se platneni paravan, na platnu izbledeli golubovi, masa izmrljanih potpisa. Pitao sam ga šta je to. Na nekakvom skupu evropskih intelektualaca, odgovorio je, bili su pored ostalih Breht, Sartr i Štefan Cvajg. Svi oni su se potpisali na tom platnu, a Pikaso je nešto nacrtao. Onda je spremačica prašnjavo, flekavo platno stavila u veš mašinu. Zato je tako bledo i nečitko. Tipična angedota iz života Bihaljijevih. Istorijski događaji čiji su bili svedoci i istorijske ličnosti koje su poznavali spominjali bi se nemarno, baš kao što je Pikasov crtež neupadljivo visio iznad lampe.

Oto Bihalji-Merin sa suprugom

Dečko iz tada austrougarskog Zemuna odrastao je između dve kulture i dva jezika. U Beogradu je studirao slikarstvo i istoriju umetnosti, sa dvadeset godina studije je nastavio u Berlinu i počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom. Bihalji je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika, rekao je jednom prilikom Tomas Man. Zajedno sa Đerđom Lukačem radio je u čuvenom nemačkom časopisu levih intelektualaca "Die Linkskurve" (leva krivina).

Godine 1928. vratio se u Beograd. Bio je pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. U tom periodu je zajedno sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis "Nova literatura" i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Džeka Londona, Maksima Gorkog, Remarka, Hajnriha Mana, Sinklera Luisa, Džona Stajnbeka, Isaka Babelja... Trudili su se da nekako objave sve što je prkosilo tadašnjoj cenzuri, pričao je Oto, levičarska i socijalno kritička literatura bila je nepoželjna i često zabranjivana. Zbog srčane mane morao je da se odrekne letenja i vratio se u Berlin.

Kao član Komunističke partije Nemačke video je 1933. kako gori Rajhstag, kako nacisti pale knjige na ulicama, kako razbijaju jevrejske radnje, bio je svedok Hitlerovog dolaska na vlast. Pod raznim pseudonimima nastavio je da objavljuje u Nemačkoj. Živeo je u ilegali, čas u Francuskoj, čas u Švajcarskoj. Išao je u Španiju da se bori protiv Franka.

Kada je počeo rat, posredstvom Tomasa Mana Bihalji je dobio dozvolu za iseljenje u Ameriku. Umesto toga se 1941. vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i kao oficir pao u ratno zarobljeništvo. Život mu je tada spasilo to što je u nacističkoj Nemačkoj objavljivao pod raznim pseudonimima, pa u vojniku Bihaljiju nacisti nisu prepoznali poznatog komunistu. Brat mu je streljan već prvih dana okupacije. Posle rata, Bihalji se vratio u Beograd i do smrti 1993. živeo u skromnom stanu u Nemanjinoj iako su njegove knjige u velikim tiražima i sjajno opremljene objavljivane svuda u svetu, najviše u Nemačkoj. U Austriji je šezdestih godina dobio Herderovu nagradu za "sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti", a u Nemačkoj, kao prvi Jugosloven, krst za zasluge zbog "odbrane nemačke umetnosti od nacizma".

Oto Bihalji – Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti. Neposredno posle Drugog svetskog rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, Bihalji je popularisao modernu i naivnu likovnu umetnost. Relativno brzo odvajanje od sovjetskog modela populističke, politički angažovane umetnosti i slikarstava, dobrim je delom zasluga i Bihaljija. On je pisao o tome kako teorija relativiteta i psihoanaliza, fotografija i tehničke mogućnosti preslikavanja mikro i makro kosmosa proširuju pojam realnosti, menjaju svest umetnika i ulogu umetnosti.

Bihalji je knjigama Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Ivan Generalić – jugoslovenska pastorala ili Bogosav Živković – snovi i traume u drvetu jugoslovenske naivce izveo u svet. Popularisao je umetnost sa ovih prostora i napisao Freske i ikone u Jugoslaviji, Stećci Bogomila itd. Mala zemlja između svetova – kontemplativna putovanja izdata 1954. godine jedna je od prvih knjiga koja u zapadnoj Evropi predstavlja Jugoslaviju kao zemlju koja je izvan "istočnog bloka".

Njegove, kod nas gotovo nepoznate knjige kao Maske sveta, Mostovi sveta, Naivni umetnici sveta, razmišljanja o isprepletenosti istorije umetnosti sa filozofijom i modernom sociologijom, za mnoge svetske stručnjake su putokazi poimanja umetnosti u drugoj polovini dvadesetog veka. Njegova knjiga u četiri toma o Goji i u Madridu predstavlja standardnu literaturu za proučavanje dela čuvenog španskog slikara.

Bihalji je bio jedan od poslednjih intelektualnih dinosaurusa i svedoka nastanka komunističke ideje dvadesetog veka. Njegova pojava delovala je zbunjujuće na mlade ljude, barem na mene. Insistirao je da ga oslovljavam sa "ti". Meni, klincu sa svojih osamdeset godina iz inata se obraćao sa "vi", sve dotle dok to konačno nisam uspeo da prelomim preko jezika. Stari običaj iz komunističke partije, rekao je, nemačke socijaldemokrate se i danas jedni drugima obraćaju sa "ti".

Posle raznih manipulacija sa pojmom komunizma, ofucanim usled idolopoklonstava, pod uticajem kičerskih, melodramatičnih, nametljivih partizanskih filmova i školstva, štafeta mladosti i ostalih gluposti, pored Bihaljija sam uspeo da shvatim da je ideja komunizma u suštini jednostavno ideja borbe za pravednije društvo, da nema veze sa granicama i državnim poretkom. Zbog kritičkih stavova Bihaljija nisu popularisali u Titovoj Jugoslaviji, a zbog toga što je čovek bio komunista svakako ga neće slaviti u današnjoj Srbiji. Mislim da bi mu to bilo svejedno. Oto Bihalji je bio jedini pravi idealista koga sam u životu upoznao.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST