Nuspojave >

Veliki rećirilizator

teofil pančić

Fabrikovanje tobože ćirilofiličnih kampanja uvek je akt samodefinisanja: tako se određena politika predstavlja kao fundamentalno izolacionistička i autoritarna

Probajte da zamislite nekoga koga je pre nekih petnaest godina – recimo, na dan kada se milion Srbalja sjatilo na Gazimestan da čuju kako su upravo "u bitkama, koje još nisu oružane, ali ni takve nisu isključene" – ujela zloglasna muva ce-ce, usled čega je otknjavao vaskolike Godine Raspleta, i ovih se dana napokon probudio. Uzevši bilo koje novine u ruke, ovaj bi veselnik brzo zaključio da se ništa nije ni pomerilo s mesta tokom njegovog Velikog Sna: Srbija, sa sve Mudrim Rukovodstvom, i dalje najviše i najteatralnije brine i krokodiliše o napaćenoj braći na "Kosmetu i Metohiji" (op. cit. Miroslav Lazanski) i o – organizovanoj, od države sponzorisanoj i zakonski naturanoj Zaštiti Ćirilice, opasno ugrožene naletom podmuklo rasrbljujućeg Novog svetskog poretka na naše nevine duše (NSP se tada, doduše, još nije zvao tako nego "imperijalizam kao poslednji stadijum kapitalizma"). Spavaču, elem, jedino ne bi bilo jasno zašto se, zaboga, vidno ostareli Slobodan Milošević preselio baš u glavni grad Holandije (umesto u Igalo, kod svog brata Sime...), dočim bi mu sve ostalo – u glavnim crtama – moglo izgledati sasvim familijarno.

Okej, pustimo mi našeg izmaštanog Spavača da se dobro odmori i okrepi. Oni koji nisu prespavali poslednju deceniju-dve dobro znaju da su se prilike, problemi, dežurne teme i opsesije u međuvremenu ipak pomerali u raznim pravcima (uglavnom sa zla na gore), a da je poslednjih godina čak i poneko zrnce i semence Normalnosti dobilo šansu da proklija. Sada se, međutim, stvari kanda obrću u rikverc – i odande onaj deja vu efekat kod našeg muvoujedenog prikana. Jer, epoha vladavine Slobodana M. i kampanja histerisanja nad "ugroženošću srpskog pisma" sa sve traljavim, ali ubitačno napornim pokušajima rećirilizacije svega postojećeg poklapaju se i vremenski i "ideološki" – jedan kroz jedan. Jedno od drugog je nemoguće odvojiti; ko ne veruje u to, neka zaviri u ultrarežimsku štampu tog vremena, ali i u zapise iz slavnih "antibirokratskih" dana premudrog mislioca Borisava Bore Jovića, čoveka, druga i rukovodioca koji se onoliko nafilozofirao o strašnom ćirilolatinskom problemu.

Elem, deceniju i po kasnije, mi smo ponovo u bitkama i pred bitkama... One za sada nisu nepodnošljivo glupave, ali ni takve nisu isključene. Barem ako se o tome bude pitao građanin Dragan Kojadinović, čovek bez svoje zasluge ili krivice (a "ispred" SPO-a) postavljen za ministra srpske kulture u Koštuničinoj vladi. Gospodin je ovih dana izložio nešto što bi trebalo da bude kroki budućih kreativnih napora njegovog ministarstva. U ovom impresivno nenadarenom expozeu, Kojadinović je među najviše prioritete svog ministarstva naveo i očinsku brigu o zaštiti ćirilice, one iste koju su svih ovih godina grlato "štitili" svi redom, od S. M.-a do Mirka Jovića od Nove Pazove, a da je posle svega ostalo sasvim nejasno i kako i zašto i od koga je to brane?!

Neko će se možda setiti da sam se pred formiranje nove Vlade na ovom istom mestu bavio (crnim) prognozama ko bi mogao preuzeti "resor" kulture: neko Loš ili neko Gori? Ipak, neko kao Kojadinović mi nije bio ni na kraj pameti; avaj, moj urođeni optimizam je bezobalan, izbija iz mene i kad ga suzbijam svim sredstvima! Potom je bilo šta je bilo, ali mene nada još nije napuštala: ima u tom Se Pe Ou valjda i razumnog sveta, reći će neko DK-u: 'ajde, sedi tamo u uglu, ćuti i ne diraj nikakvi dugmići, teta Ljilja (Šop) će da vozi, a ti ćeš samo ponekad da činiš "brrrm, brrm" i "tu-tu"! Sada te nade više nema: ovako nešto je mogao smisliti samo Kojadinović himself, što znači da mu je ipak dozvolilo da misli i radi. Sva sreća da je srpska kultura – sa ćirilicom i latinicom đuturativno – žilava korenika, pa će i to čudo nekako da predevera.

Verujem da je jasno zašto ne nameravam da se ovde i sada – po sto osamdeset i šesti put – opširno bavim tobožnjim "meritumom stvari", tj. pitanjem (ne)postojanja "ugroženosti ćirilice". To je "pitanje" već sasvim pristojno raščivijano u relevantnoj literaturi, bavili su se njime i lingvisti, i pisci, istoričari, i (kultur)sociolozi i svako zvan i nezvan; zato me ovde zanima samo onaj gotovo beskrajan manipulativni potencijal svojevrsne moralne panike koja se oko te nabeđene "ćirilolatinske kontroverze" u savremenih Srbalja postojano nadiže. Sticajem istorijskih i kulturnih okolnosti, Srbi su postali narod koji manje-više ravnopravno upotrebljava dva pisma, kao što neki drugi narodi, inače ništa manje "stari" i "tradicionalni" – Velšani, na primer – govore dva jezika, ili pripadaju različitim konfesijama (Nemci, Irci, Albanci, Ukrajinci...). Sva ova i slična dvojstva, kako vidimo, nikako nisu uništila njihov nacionalni identitet, ako je već o tome reč. Otuda je i "golem problem" današnje srpske dvopismenosti puko svekoješta, tek bezvezna zanimacija za dokone ksenofobe opšte prakse. Ima u Novom Sadu takva neka jurodiva sekta, idu ljudi ulicom i broje natpise na radnjama – kojih je više? Pa posle pišu ronzavo-gnevna Pisma Čitalaca. U trivijalnoj stvarnosti, niti će ćirilica "izumreti", niti će se vratiti oni dani kada je bila jedino srpsko pismo, kao što, recimo, ni Nemci luterani neće pokajnički poljubiti Papinu papuču, niti će Nemci rimokatolici kolektivno primiti učenje Martina Lutera, e da bi bili "bolji Nemci", da bi bolje pasovali jednom identitetskom stereotipu.

Šta nam onda govori ovaj povampireni ideološki narativ o "odbrani ugrožene ćirilice"? Nakon već bar dvodecenijskog iskustva praćenja ovog patofenomena, može se pouzdano reći da se radi o nepogrešivom markeru, o savršeno razotkrivajućem simptomu: fabrikovanje tobože ćirilofiličnih kampanja uvek je (spontani?) akt samodefinisanja: tako se određena politika predstavlja kao fundamentalno izolacionistička, autoritarna i partijarhalna. Tja, kakav krasan poklončić za Glavnog Sheveninžanina, kao mašnica uz apanažu... A što se g. Ministra tiče, zaključiću tako da me i on razume: nije lepo podvaljivati bajate buhtle u tek otvorenoj radnji!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST