Nuspojave >

Vule vu parle avek mua

teofil pančić

Bilo bi zgodno da nas neko obavesti da li je rana izloženost "radijaciji tuđih uticaja" nekako oštetila duh i dušu malog Dragana? Ako jeste, kako takav čovek može biti predsednik?

Ide tako jednog letnjeg dana dopodne Dragan Maršićanin ulicama svog voljenog, nepokorenog Vračara – sam, bez pratnje, kako narodnom državniku i dolikuje; stavio ruke na leđa pa sve pocupkuje od nestrpljenja da što pre počne da opšti s Narodom. Uto nailazi jedan sasvim slučajni prolaznik, ozari mu se lice ugledavši Predsednika, te se istom obrati kao najrođenijem: Bon jour, Monsieur le président, comment allez-vous aujourd’hui? A Predsednik Maršićanin će na to, staloženo, ali zadovoljno zbog ostvarene srdačne i konstruktivne komunikacije s Narodom: Je vais bien, merci. Je suis heureux de travailler pour ma patrie!

Ovakva se scena, sa sve dijalogom koji bi, doduše, mogao biti iz Joneska ama ipak nije, zapravo nije nikada dogodila. Tačnije, nije se još dogodila, što ne znači nužno da se nikada neće zbiti. Paralelna Istorija nas uči da se i čuda ponekad dešavaju – naročito u krajevima koja čudima obiluju kaogod famoznim rudnim bogatstvima – tako da nikako ne smemo isključiti mogućnost da čak i g. Dragan M. – onaj glede kojeg je g. Mjehur s Radija B92 smislio genijalan slogan "Igraj za život, Dragan ne!" – ovakav kakav je, takoreći njim samim, ipak postane le président, sebi i svojima uprkos. Okej (tj. d'accord), ama otkud to da ovaj naš vrli Nacionalni Demokrata opšti s narodom serbskim na imperijalističkom francuskom jeziku? E, nije to tako čudno kako na prvih sto i kusur pogleda izgleda: već smo rekli da se uprizorena scena još nije zgodila, da smo je (bespravno) preuzeli iz nekog apokrifnog sna g. Pretendenta, a poznato je da je u snu sve stvarno & moguće; otuda i ona prividna jezička zbrka: bilingvalni ljudi i u snu i na javi lako i gotovo neosetno prelaze s jednog jezika na drugi. A g. Dragan M. gotovo da bi se takvim smeo nazvati. U recentnom intervjuu tabloidu "Kurir" (22.-23. 5. 2004), predsednički kandidat DSS-a odgovara i na pomalo čudno i svakako vankontekstualno, S Neba Pa U Rebra novinarsko pitanje "Ukoliko biste sada prešli na neki strani jezik, koji biste izabrali" ovom šarmantno diskretnom samohvalom: "Francuski. Od četvrte godine išao sam u francusku školu, govorim francuski sasvim dobro".

Oh là là! Oh, mon Dieu! Ta, nije li ovo beskrajno zanimljiv podatak, koji ne bi smeo da prođe nezapaženo, mes amis? Zašto se, naime, građanin koji je usred kampanje za predsednika izvoljeva javno dičiti onim što – kad biste pitali moju malenkost – i jeste za svaku pohvalu, ali što je u direktnoj suprotnosti sa prosvetnom doktrinom njegove postojano samozaljubljene stranke? Pa ne slušamo li već nedeljama i mesecima onu gospođu, naslednicu Gaše Kneževića na čelu Ministarstva prosvete – onu inače neobično istaknutu i znamenitu ličnost kojoj moja pokvarena podsvest jednostavno odbija da zapamti ugledno ime, ali koju ćete lako prepoznati po do posvemašnje dirljivosti dražesnom retro imidžu i tome prikladnim idejama provincijske "nastavnice razredne nastave" iz neke od manje razvijenih republika i pokrajina SFRJ, tamo negde s početka šezdesetih – kako tvrdi da prerano učenje stranih jezika (recimo, od prve godine školovanja, tj. u dobi dve-tri godine zrelijoj od one u kojoj se le petit Maršićanin pofrancuzio) ne samo da nije neophodno i da ne koristi deci, nego bogme ume da bude i štetno po pravilan duhovni razvoj deteta, s posebnim naglaskom na utemeljenje njegovog osećanja nacionalnog identiteta? Drugačije rečeno, nije li dete koje se tako tragično rano oda ovakvom inojezičkom promiskuitetu u velikoj opasnosti da oboli od etnokulturne konfuzije, od identitetske pometnje kataklizmičkih razmera? Zamislite samo malešnog Dragančeta kako, u dokolenicama i matroskom odelu, izlazi sa časa iz srpsko-francuske Alijanse, a neki ga priprost naš brkati čova iz Manje Aktivnih Krajeva vidi na džadi, razneži se i priupita ga gromkijem basom "Kako se zoveš, mali?", a ovaj mu odvrati "Je m' appelle Drrragan". Nuto đavla, a čiji si ti, mali – ne da se naš čova, mada zbunjen nerazgovetno prošušljetanim odgovorom? A dečačić M. stade, zamisli se, i ne umede da nađe pravi odgovor. I samo prošaputa tužno "Je ne sais pas", onako više za sebe... Srećom, u potonjem je silovitom duhovnom razvoju građanin Maršićanin pronašao svoj ispravni patriotsko-demokratski put, ali sme li se iko zakleti da su baš svi tako snažnoga duha kao on? Da li bi svi umeli da se othrvu pogubnom zovu (pre)rano spoznate Drugosti? Ne bi li ih, avaj, njihova prirodno i lagodno osvojena bi- ili čak trolingvalnost navela na jeretičku pomisao da su sve te apsolutizacije singularnih identiteta (kao, bajdvej, postojane polazne osnove svakog ratobornog konzervativističkog fantazma) ionako samo petparačka treš-mitomanija od koje, u zanimljivim vremenima, hoće i glave s ramena da se otkotrljaju?!

Čemu nas vaistinu uči ovaj bizarni raskorak unutar centralne stranke vaskolike naše "domaćinske" la petite bourgeoisie, sve sa njojzi pripadajućim svetonazornim bagažom? Možda najpre tome da ovi ljudi odnekud smatraju da ono što je dobro za njih ne mora biti dobro i za Prosti Puk? To jest, da je bolje obrazovanje nešto što kanda "prirodno" pripada onima koji su viđeni za predsednike država i ostale pripadnike Društva Odabranih, dočim se ostalima preporučuje da ne zamaraju previše svoje male mozgiće, moglo bi to i da im naškodi? A ako neko baš insistira da podvrgne svoje dete suvišnoj torturi kroz kakvu je, je 'l da, prošao mali Dragan, onda neka, moliću lepo, tu snobovsku ambiciju plati iz svog džepa. A šta ako nema para? E, onda neka se seti one o Jupiteru i volovima, a ne da očekuje od Otadžbine da mu preko sistema javnih škola omogućava takve kerefeke!

Šta god bilo u pitanju, bilo bi zgodno da nas neko obavesti da li je rana izloženost radijaciji tuđih uticaja nekako oštetila dušu i duh malog Dragana? Ako jeste, može li takav čovek biti predsednik? Ako nije, u čemu je tajna njegovog uspeha, i zašto je ne podeli sa Otadžbinom? Jer kad bi to učinio, možda bi i njegova stranačka drugarica odustala od svoje primorske ideje da nas po svaku cenu zaštiti od onoga čemu je Dragan M. bio brutalno izložen u najnežnijoj dobi!? A ako ovakve odgovore ne dobijemo, preostaje nam samo Mjehurova krilatica: Joue pour la vie – Dragan non!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST