Evropsko prvenstvo >

Dobri ne priznaju umor

vladimir stanković

Analitičari iz pet najjačih evropskih liga čije zemlje nisu stigle do završnice Evropskog šampionata razloge neuspeha traže u umoru svojih glavnih igrača, ali bez odgovora ostaje pitanje kako Česi mogu da igraju kako igraju kad njihovi igrači dolaze iz tih istih liga

Duško Ivanović, trener košarkaša Tau Keramike, ima običaj da kaže da ne priznaje umor kao faktor neuspeha: "To je opravdanje za nespremne i slabe", poručuje Ivanović koga u španskoj štampi prati nadimak "gvozdeni narednik", na šta se on uopšte ne ljuti "ako se pod tim podrazumevaju red, rad i disciplina". Valja dodati – i rezultati. Ovde, je, naravno, reč o fudbalu, ali uvodni citat samo je "šlagvort" za analizu teze koja ovih dana dominira u štampi Španije, Engleske, Italije, Nemačke i Francuske, zemalja koje nesumnjivo imaju najjače lige u Evropi. Španija, Italija i Nemačka nisu prošle ni prvi krug, Francuska i Engleska pale su u četvrtfinalu. Englezima je ponestalo i sreće jer su penali (protiv domaćina Portugala) uvek lutrija, ali za ostala četiri favorita malo će ko naći neko ozbiljno opravdanje. Igrali su slabo i zato su pre nego što su planirali otišli kući. E sad, ključno je pitanje zašto su igrali slabo. Analitičari su skloni da krive duge, glomazne i naporne nacionalne lige iz kojih igrači na kraju sezone izlaze isceđeni kao limunovi. Sada se čuje da "UEFA možda ima pravo kad traži unifikaciju 16 ekipa u prvim ligama evropskih zemalja", ali od toga nema ništa, ili bar ne u dogledno vreme.

Nesporno je da nešto od tih argumenata stoji, mnogi igrači su zaista umorni, ali istovremeno cela teza dobija "klimave noge" ako se postavi pitanje poput ovog: A u kojim to "lakšim" ligama igraju češki fudbaleri? Sa izuzetkom veterana Poborskog, koji se posle pečalbarenja po Engleskoj vratio u prašku Spartu, svi dolaze iz nemačkih, engleskih, italijanskih i francuskih klubova. Nema ih jedino u španskim jer češko tržište nikada nije bilo interesantno španskim klubovima. Možda će se posle Eura 2004. stvari promeniti. Slično pitanje moglo bi se postaviti i za Holanđane. Ako su oni (malobrojni) iz domaće lige odmorniji jer takmičenje nije tako naporno, šta reći za ostale koji dolaze iz Engleske, Španije i Italije? Biće, ipak, da Duško Ivanović ima pravo. Velika takmičenja ne priznaju umor, veliki izazovi stvoreni su za velike igrače, ako taj prostor ostave praznim dokazani asovi, kao što se sada dešava u Portugalu, uvek će biti mladih koji željno čekaju priliku i obično znaju da je iskoriste.

MLADI LAVOVI: Sve oči bile su uprte u Zidana, Bekama, Raula, Figa, Totija, Balaka ili Anrija, ali su protagonisti Eura 2004 bili Vejn Runi, Kristian Ronaldo (dobio ime po Ronaldu Reganu, da ne bude zabune), Zlatan Ibrahimbegović, Milan Baros ili Ajren Roben... Oni su samo predvodnici novog evropskog talasa talentovanih igrača i to je možda najveći dobitak sa ovog šampionata. Igra se evidentno bolji fudbal nego pre četiri godine u Belgiji i Holandiji, svaka utakmica je svojevrstan praznik, kako na terenu tako na tribinama. Da li zbog atraktivnosti Portugala kao zemlje, poboljšanog standarda ili nekog trećeg razloga, što na kraju krajeva i nije bitno, tek navijači su pohrlili ka portugalskim gradovima pretvarajući događaj u istinku feštu. Na sreću, incidenti su zanemarljivi (ubistvo jednog Engleza, po svemu sudeći, nema nikakve veze s fudbalom i šampionatom a mesto na kome se zločin dogodio pretvorilo se u neku vrstu hodočašća navijača svih zastava, brdo cveća stalno je na mestu na kome je Englez stradao u sukobu sa nekim Ukrajincem koji je mesecima bez papira boravio u Portugalu). Nikada na tribinama nije bilo toliko kolorita, toliko dresova, zastava, šalova ili modnih detalja sa nacionalnim obeležjima zemalja učesnica. Prvenstvo jeste važno sa sportskog i ekonomskog aspekta, ali su isto tako važni civilizovano ponašanje, sportski duh i zbližavanje ljudi preko sporta. Sve se to dešava u Portugalu i sva je prilika da ćemo ovo prvenstvo pamtiti samo po lepim stvarima.

ULOGA TRENERA: Za velike rezultate neophodni su veliki igrači, mladi ili stari svejedno. Ali, neophodni su i veliki treneri. Neki koji su prerano otišli kući očito ih nisu imali (Španija, Nemačka, Francuska), nekima je sreća pomalo okrenula leđa (Engleska, Italija), ali istovremeno na drugoj strani su stručnjaci koji su svoj deo posla obavili kako treba, ili čak i više od toga. Grčke "fudbalske anarhiste" do polufinala evropskog šampionata verovatno je mogao da dovede samo jedan Nemac, u ovom slučaju Oto Rekhagel. Posle više nego epizodnih uloga u retkim pojavljivanjima na velikoj sceni, Grci su sada dogurali do polufinala i na njihovom primeru najbolje se videla uloga trenera. Nemac je održao javni čas na temu "kako sa skromnim timom postići veliki uspeh". Grci igraju najružnije, zatvoreno, gotovo dekadentno, daleko su najgrublji tim na šampionatu (199 prekršaja do polufinala, sam Zagorakis 46), ali istovremeno se može analizirati besprekorno zatvaranje prostora, igra koja protivniku ne dozvoljava stvaranje šansi, dobra kontrola sredine terena i klasični kontranapad. Rekhagel je uspeo da disciplinuje tradicionalno nedisciplinovane Grke, uspeo je da ih fizički spremi, a kada su na početku šampionata iznenadili domaćina Portugal, stigla je i neophodna doza samopouzdanja.

Logika kaže da će se put Grka završiti u polufinalu gde su naleteli na "češku lokomotivu" (nekadašnji nadimak za neumornog i nepobedivog dugoprugaša Emila Zatopeka), ekipu koja je prva četiri meča glatko dobila igrajući najlepši fudbal. Sada su Česi tim u modi, na kladionicama skaču njihove šanse, navijači su euforični a štampa već "vidi titulu"... Da li će igrači znati i moći da podnesu pritisak? Svaka prognoza, pogotovo na ovom šampionatu, nezahvalna je, ali niko neće pogrešiti ako kaže da će Česi, ako pobede, biti apsolutno zasluženi šampioni. Ako se to dogodi, značiće da su dobili svih šest utakmica što nikada nikome nije pošlo za nogom. Francuska je 1984. dobila svih pet utakmica, ali je tada, sa osam učesnika na finalnom turniru, igrala meč manje.

Uloga trenera videla se i na primeru Portugala. Brazilac Luis Felipe Skolari, svetski prvak sa svojom zemljom 2002, imao je tri čiste da u meču protiv Engleza zameni nikog drugog nego Figa, nacionalnu veličinu. Rezultat je bio 0:1, vreme je odmicalo, šanse su se smanjivale a Skolari je rešio da se kocka. Petnaest minuta pre kraja izveo je kapitena koji je ljut kao ris otišao pravo u svlačionicu i nije se vratio čak ni za izvođenje penala, ali Skolari je pogodio. Sreća, instinkt ili znanje, tek čovek koji je ušao (Elder Postiga, 20 godina, član Totenhema) ) dao je gol za 1:1, da bi posle 2:2 u produžecima Portugal doživeo delirijum oduševljenja sa penala. A tamo je junak bio golman Rikardo koji je prvi odbranio jedan šut a zatim sam pogodio... Skolari je svoj karakter pokazao i u slučaju Rikarda: stavio ga je na gol, a Vitora Baiju, golmana evropskog prvaka Porta i idola navijača, nije pozvao ni u 23....

Portugalci su u polufinalu za protivnika imali Holanđane koji su uz dosta sreće, sa penala, prošli žilave Šveđane, ali sigurno nisu rekli poslednju reč. Holandija je u poslednjih 16 godina najstabilnija evropska reprezentacija kada su u pitanju šampionati Starog kontinenta. Pre 16 godina u Nemačkoj generacija Van Bastena, Rajkarda i Gulita bila je šampion Evrope, 1992, 2000. i 2004. bili su polufinalisti a 1996. četvrtfinalisti. Da li sada mogu ponovo na vrh? Rekli bismo da mogu... Imaju odličan tim, srećnu kombinaciju mladosti i iskustva, igračke veličine poput Davidsa, Sidorfa, Stama, Kokua, Makaja, Franka de Bura, Van der Sara, Rajzigera, Overmarsa, Zendena... verovatno su pred poslednjom šansom da se domognu titule prvaka Evrope a ni superstrelac Van Nilsteroj nije baš u cvetu mladosti. U meču protiv vrlo čvrstih Portugalaca sav pritisak biće na domaćinu što bi Holanđani mogli da iskoriste.

Finale Češka-Holandija? Zvuči atraktivno, ali ništa slabije neće biti ni Češka-Portugal. Pod uslovom da se slože Grci i Oto Rekhagel.


 

Zvezda: Milan Baroš - Maradona iz Ostrave

Kada je nedavno Liverpul otpustio Francuza Žerara Uliea i doveo Španca Rafu Beniteza, jedan od najsrećnijih svakako je bio Milan Baroš. Jeste da je bio pet meseci van terena zbog teže povrede, jeste da je trebalo vremena da se vrati, ali oporavio se, zaigrao i – otišao na klupu. Bio je 13. septembar 2003. kada je u meču Liverpul–Blekburn (3:1) teško povredio koleno i morao na operaciju. Kada se oporavio, pored Majkla Ovena i Heskija za njega nije bilo mesta u timu. Grejao je klupu i uzaludno čekao priliku.

"Da je Ulije ostao, sigurno bih tražio da odem, on jednostavno nije verovao u mene. Sada sa Benitezom svi startujemo sa istih pozicija i novu sezonu čekam sa mnogo nade", kaže 22-godišnji fudbaler (23 puni 28. oktobra), koji je karijeru počeo u Ostravi.

To o startu sa istih pozicija baš i neće biti sasvim tačno jer je Baroš sa pet golova, jedan lepši od drugog, do polufinala sebi izborio epitet zvezde šampionata. Pošteno priznaje da bi svakog ko bi mu pre šest meseci rekao da će biti golgeter Evropskog šampionata rekao "da je lud", ali sada je sve drugačije. U Banjiku, gde je napravio prve korake, dobio je nadimak "Maradona iz Ostrave". Sa Češkom je već bio prvak Evrope do 21. godine (pod vođstvom trenera Karelasa Bruknera, sada na čelu A tima), sada je na dva koraka od trijumfa u seniorskoj konkurenciji. Ako i ne bude tako, on je ipak trijumfovao. Evropa se divi njegovim golovima.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST