Navigator >

Bolje svirali no što su bili plaćeni

zoran stanojević

Koliko puta ste čuli ovu priču: muzičar ili više njih ulože veliki napor i sopstveni novac kako bi snimili ploču ("materijal", obično se kaže) onda to predaju izdavaču koji im najčešće ne pokrije troškove, diskutabilno ih reklamira i na kraju im još kaže da nikakvog profita od celog posla nije bilo, iako je svima jasno da se nešto ipak prodalo. Ako ste pomislili da to može samo u Srbiji i sličnim zemljama, niste sasvim u pravu. Ovakve primedbe stižu od muzičara iz SAD, pre svega džez muzičara, koji se u sve većem broju opredeljuju za objavljivanje svoje muzike na internetu.

Izvesni Brajan Kamelio, i sam muzičar ali i kompjuterski programer, osmislio je firmu ArtistShare (www.artistshare.com)koja pomaže upravo onima koji sami finansiraju svoj rad, ali su nezadovoljni kasnijom distribucijom. Pošto ionako gube poslujući sa izdavačima nije im neki preveliki rizik da pokušaju plasman internetom. Začudo, gubitak je manji, čak je moguće biti na svom pa i zaraditi, a pojavljuju se i sasvim novi oblici komunikacije ili trgovine sa zainteresovanom publikom. Recimo, nude se lekcije iz sviranja i komponovanja i slični saveti, sve za šta je neko spreman da plati, a ne može da "mazne" na nekom piratskom sajtu.

ArtistShare (Umetnička razmena) pruža muzičarima tehničke usluge, pre svega softver pomoću kojeg se muzika spušta i naplaćuje, uzimajući za to mali procenat. Autor ima punu kontrolu nad prodajom, ali mora sam da se pobrine za propagandu. Tako da neki koriste svaku priliku (koncerte pre svega, ali i svaki nastup u medijima) da pozovu publiku da poseti njihov sajt, ali i sajt ArtistSharea. Naravno, da bi cela stvar funkcionisala, neophodno je da je autor afirmisan, makar u relativno uskim krugovima, što znači da mora prvo da prođe kroz golgotu rada sa izdavačima.

Ima i drugačijih primera, recimo Džordž Majkl. Ko je pratio njegovu karijeru zna da je tokom devedesetih imao strahovit sukob sa svojom izdavačkom kućom koji je rezultirao odlukom da neko vreme ne snima ploče. Potom je promenio mišljenje, vratio se "kući" (Soni), da bi pre četiri meseca objavio da više nema nameru da izdaje konvencionalne ploče, već će svu svoju muziku ponuditi na internetu i to bez ikakve naknade. Ko želi može da donira novac u dobrotvorne svrhe. Džordž Majkl kaže da je u karijeri zaradio dovoljno novca, više nego što može da potroši, i sada ga zanima samo da ljudi slušaju njegovu muziku. No, lako je njemu. I Dejvidu Bouviju, koji radi slične stvari.

Teoretski, internet je fantastičan distributivni sistem, ali sa dva ozbiljna problema. Neko mora da sazna za vaš sajt i ponudu, a mogućnosti su vam ograničene brzinom linkova koje potencijalni klijenti koriste.

Tu je negde i razlog zašto slično ne može da uspe (barem ne još uvek) u Srbiji, sve i da uspe u Americi. Reklamiranje je još najmanji problem, jer je i srpsko tržište malo, ali je naplata još praktično nemoguća (u dinarima), a veze su uglavnom očajne te će potencijalni kupac radije otići do prve radnje (brže mu je).

No, osnova za razmišljanje o ovakvom nastupu ima, budući da Srbiji ne nedostaje umetnika nazadovoljnih odnosom izdavača prema njima. Ko zna, možda je i interesovanje publike zadovoljavajuće, ama to još niko nije proverio.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST