---

Na licu mesta - Priština >

Menhetn na kosovski način

U senci svega onoga što Kosovo danas jeste, žene su napravile korak od sedam milja na putu ka emancipaciji i, kako one kažu, "poludele potpuno"

Ona ima probušen nos i deo ispod donje usne. Pirsing na obrazu bio joj je neugodan, pa ga je pustila da zaraste. Odevena je u sopstvenu kreaciju: crna mini suknja, ispod nje pantalone s jednom nogavicom, dok je na drugoj nozi čarapa cvetnog dezena. Noge su, podrazumeva se, savršene...

Našminkana je prejako, ali umetnički, poput modela na svetskim modnim pistama – iscrtane obrve, kombinacija bele i bordo senke za oči. Zaposlena je kao scenograf na televiziji, po obrazovanju je dizajner, po opredeljenju umetnica. Iza sebe već ima mnoge performanse i grupne izložbe, s tim što je najpoznatija po izložbi umetnički iscrtanih ženskih noktiju, seriji fotografija na kojima umesto senke za oči ima iscrtane zastave raznih zemalja, kao i po delu "Ne čujem ništa", kada joj je plastični hirurg koncem i iglom napravio "paukovu mrežu" na ušnoj školjki – čitav proces snimljen je kamerom, a kratki film prikazan je istovremeno kad i njeno "ušiveno" uho. Ona se zove Rudina Kzaferi i ima 26 godina. Iako se po svemu čini da je žiteljka neke metropole tolerantne spram svakojakih ekscentričnosti, ona, od svih mesta na svetu, živi u – Prištini.

POLUDELE ŽENSKE: Za sve koji glavni grad Kosova pamte iz "onih" vremena, ova priča izgleda neverovatno. Za sve one koji slučajno ili ne, ovih dana zabasaju u Buda bar, u Osu, kod Kaće ili u neki drugi prištinski kafić, Rudina Kzaferi samo je jedna od mnogih žena koje su se u Prištini usudile da žive drugačije. Ne, Priština definitivno nije mesto na kojem bi uskoro mogao da se dogodi nekakav "Seks i grad". S druge strane, Priština je sasvim sigurno mesto na kojem se događaju promene o kakvima sanjaju sve moguće i nemoguće feminističke grupacije. Nekad izuzetno konzervativna sredina, u kojoj je albanska populacija bila poznata po čvrstim brakovima, porodičnim zajednicama i velikom broju dece, postala je tokom poslednjih nekoliko godina sredina u kojoj su se žene, što bi se popularno reklo, "izborile za svoje mesto".

Kako u konkurenciji s ozbiljnijim životnim temama ova "ženska" još nije došla na red za dublju analizu, pozabavimo se vidljivim fenomenima. Nekadašnji prirodni priraštaj, koji je u određenim momentima dostizao čak i 30 promila (evropski prosek je oko tri), rapidno je pao i trenutno iznosi 16 promila – nekada veliki broj dece po porodici sada je smanjen, a bračni parovi najčešće odlučuju da se "zaustave" na dvoje. Pored toga, samo u prištinskom okrugu 2000. godine bilo je 185 razvoda. Sledeće godine bilo ih je 412, da bi 2003. cifra skočila na 546. Prošle godine broj razvedenih brakova bio je 692, a do sredine novembra 2004. zabeleženo je 595. Prosta računica kaže da se u roku od nekoliko godina broj razvoda uvećao četiri puta. Zvanično, fenomen se objašnjava uobičajenim razlozima: loša ekonomska situacija, koja pogoduje bračnim konfliktima i jak uticaj muževljeve porodice, koji vremenom dovodi do sukoba. No, kako su ovi uobičajeni razlozi postojali i ranije, postavlja se pitanje šta se to zapravo dogodilo u međuvremenu. "Prvi razlog za tu situaciju jeste posttraumatski sindrom. Ljudi više nisu strpljivi, ne mogu da izdrže pritisak, predaju se. Druga stvar jeste da su žene posle rata počele da rade, dobile su dobre poslove, odlične zarade i ekonomsku zaštitu. Veliki posao odradile su i nevladine grupe koje su se posle rata angažovale na osvešćivanju žena i pomoći onima koje su bile fizički i mentalno zlostavljane", objašnjava za "Vreme" Aljbana Đinoli, zaposlena u OEBS-ovom Odeljenju za ljudska prava. I sama nedavno razvedena, ova tridesetdvogodišnjakinja ipak je u dilemi jer su "i naše majke bile zaposlene, a nisu se baš toliko razvodile". Ne toliko zvanično, ali nešto jasnije objašnjenje fenomena daje jedna druga emancipovana žiteljka Prištine: "Mi smo ženske poludele potpuno."

Na svakodnevnom nivou, nezavisno od statistike, to zapravo znači sledeće: mlađe prištinske žene oblače se po poslednjoj modi, redovno izlaze, zarađuju čak i bolje od muškaraca, aktivne su na javnoj sceni, školuju se u inostranstvu, retko se udaju pre tridesete, a one koje su mlade ušle u brak odlučuju se na razvod. Slikarka Fitore Beriša-Ljekaj udala se sa 19 godina i uz veliku pomoć svojih i muževljevih roditelja uspela da završi fakultet i da paralelno rodi dvoje dece. "Živeli smo s njegovim roditeljima koji me nisu ograničavali, već čak i ohrabrivali u svemu što sam radila. Međutim, posle rata, iako smo se moj muž i ja mnogo voleli, sve je jednostavno puklo. Ja to zovem kulturološki šok, šok kulturološke tranzicije. Posle svega, odlučila sam da odem i sada živim sama, u bratovljevom stanu. Deca su rešila da ostanu s ocem, što me je skroz slomilo. Ipak, posle šest meseci nekako sam stala na svoje noge." Godinu dana posle razlaza, Fitore funkcioniše kao mlade emancipovane žene širom sveta: zaposlena je u nevladinom sektoru, a sve ambicije usmerila je na pravljenje murala, odnosno na sopstvenu nevladinu organizaciju Mural art grup. Moderno odevena, savremenih shvatanja, priča o povezivanju balkanskih zemalja putem izrade murala, o snu da jednog dana oformi školu murala i po stepenu entuzijazma više podseća na tinejdžerku nego na tridesettrogodišnju ženu.

S druge strane, put žena koje su suprotno tradiciji ostale neudate do tridesetih znatno je jednostavniji, a njihov modus vivendi nimalo se ne razlikuje od onog evropskog. Na proslavi svog 30. rođendana urednica RTK (Radio Television Kosova) Aferdita Rušiti otvara šampanjac, smeje se i s ponosom ističe kako nije udata. "Živim s roditeljima jer mi je tako lakše – ne plaćam struju, vodu, komunalije, a imam potpunu slobodu da radim bilo šta", kaže ona, uz konstataciju da se "muškarci boje kad je žena uspešnija od njih".

TRNOVITE STAZE: Uprkos svemu ovome, jasno je ipak da kosovskim ženama nije baš lako da u delo sprovedu ono što je na nekim drugim mestima stvar koja se podrazumeva. Patrijarhalizam i tradicionalizam nisu nešto što može da se pobedi za svega nekoliko godina – tu su kontakti sa strancima, tu su putovanja u inostranstvo, tu su ekskluzivne prodavnice, ali je tu istovremeno i tipična balkanska zatvorenost spram svega što nema "vekovnu tradiciju". Posle studija u Nemačkoj, Austriji i Americi, mr Remzije Šanini-Hokhaj odlučila je da živi sa dečkom, što je za njene roditelje bio šok. "Nije im bilo jasno kako to da mi živimo i spavamo zajedno iako nismo venčani." Kada se 2002. venčala i ostala u drugom stanju, suočila se sa sličnim pitanjima, ovoga puta od strane rodbine, prijatelja i komšija. "Svima je bilo čudno to što želim i da rodim dete, ali i da magistriram u isto vreme. Tokom rada na magistarskoj tezi, svi su mi objašnjavali kako moram da se posvetim detetu, a ne karijeri. Sada, kada sam sve to uspešno završila i kada imam dobar posao, svi se dive i čestitaju mi", kaže ova dvadesetsedmogodišnja žena zaposlena kao medijski ekspert pri UNHCR-u. Zanimljivo je pritom da njena okolina nije pokazala nerazumevanje samo prema krupnim stvarima, već i prema odluci da pored muževljevog, zadrži i svoje devojačko prezime: još i dan-danas dešava joj se da je u različitim instuticajama pitaju koje joj je pravo prezime, odnosno koje od dva prezimena koristi.

Druga žena "s dva prezimena", Fitore Beriša-Ljekaj, takođe se sukobljava sa stereotipima i tradicijom. Kao rastavljena žena s dvoje dece koja žive s ocem, primetila je da je mnoge prijateljice jednostavno izbegavaju. "Jedino objašnjenje mi je da one ili njihovi muževi smatraju da mogu loše da utičem na njih." Na svojevrsne prepreke nailazila je i junakinja s početka ove priče Rudina Kzaferi. "Na poslu, u autobusu, u kafićima, ljudi obično počnu da zure u mene kao da sam gola. Kada sam prvi put došla na posao, gledali su u mene kao u vanzemaljca, a jedan kolega mi je priznao da me dugo posmatra, ali da se uvek plašio da mi priđe. S druge strane, činjenica je da sam slične reakcije imala i na drugim mestima. Nedavno sam bila u Ljubljani, gde su me u jednom trenutku presreli neki ljudi s pitanjem da li sam to imala pozorišnu predstavu, pa zaboravila da skinem kostim." Hrabrost da se na prištinskim ulicama pojavi, u najmanju ruku, čudno odevena i našminkana, kao i hrabrost da se bavi avangardnom umetnošću, Rudina objašnjava pre svega podrškom roditelja. "Ponekad mi se desi da poželim da izađem 'normalno' odevena, a da mi roditelji jednostavno kažu da to 'nije Rudina' i da bi bilo bolje da se presvučem." S druge strane, ona ipak ne zastupa emancipaciju po svaku cenu i u svakoj oblasti – na pitanje o momcima, konstatuje samo da već dugo nije imala dečka, dok na pitanje o eventualnom odlasku iz Prištine odgovara da "umetnici iz inostranstva imaju mnogo novca, ali nemaju kontakt s porodicom". Upravo zbog toga, odlučila je da ostane na Kosovu i da se jednog dana eventualno posveti sopstvenoj deci.

Pored problema s mentalitetom, žene u Prištini i na Kosovu suočavaju se i sa znatno konkretnijim nevoljama, identičnim onima koje muče žene širom Balkana. Po rečima Remzije Šanini-Hokhaj, žene s detetom su u nedostatku obdaništa osuđene ili da skupo plaćaju bebi-siterke ili da ostaju kod kuće – u toj situaciji, mnogo je onih koje se odlučuju za drugu soluciju. Drugi veliki problem su ostareli i bolesni roditelji – institucionalne podrške za brigu o starima nema, oni malobrojni starački domovi su vrlo loši i neke žene su jednostavno prinuđene da, pored svakodnevnih obaveza, brinu i o tome. Istovremeno, baš kao i u drugim delovima "regiona", u Prištini su sve brojnije i sve glasnije feminističke nevladine organizacije koje se uporno zalažu za ženska prava. "Njihov pristup je loš. Ako želiš da naglasiš sopstvena prava, onda ti zapravo nisi ravnopravna. Ako želiš da budeš ravnopravna, onda to ne moraš da naglašavaš, već da jednostavno radiš, obrazuješ se i funkcionišeš, bez osvrta na činjenicu da si žena", kaže Remzije Šanini-Hokhaj, objašnjavajući da u sopstvenom domu neke poslove radi samo ona, a neke samo njen suprug. "Nema potrebe da ga forsiram da recimo čisti kupatilo, samo zato da bih mogla da kažem kako sam se izborila za žensko pravo. Ako on to ne voli, a ja ga teram da to radi, to nije ravnopravnost. Isto važi i u obrnutom slučaju."

Kako bilo, uz brojne probleme na koje nailaze, prištinske žene su samo tokom nekoliko godina prešle put od sedam milja. Uprkos istorijskim okolnostima, njihov život u nekad verovatno najkonzervativnijem delu bivše Jugoslavije ne razlikuje se mnogo od života njihovih vršnjakinja u ekonomski mnogo naprednijim oblastima. Eksperti bi objašnjenje za fenomen ove munjevite ženske tranzicije verovatno našli u činjenici da su stranci na kosovskim ulicama uobičajena stvar i da je kontakt sa zapadnim zemljama učinio svoje. One same, međutim, tvrde da su posle rata jednostavno dobile priliku da "misle o drugim problemima, a ne samo o pukom opstanku". U senci mučnih političkih i istorijskih storija, svakodnevnih restrikcija struje i vode, ekonomske krize, pregovora na "najvišem svetskom nivou", protesta veterana UČK-a, u senci svega onoga što Kosovo danas jeste, žene su izgleda jednostavno dobile priliku da "polude potpuno".

Za razliku od njih, muškarci diljem Balkana svoju priliku da polude već su iskoristili. Posledice znamo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---