Lisica i ždral >

Slučajevi

ljuba živkov

To što je neka stručnjakinja udata za deesesovca nije razlog da nam toliki kulturni spomenici propadnu

Svetu se ne može ugoditi, našem osobito. Ako narodni poslanici hoće da si dignu plate na par hiljada evra, mi neposlanici poludimo, ako hoće da posle jednog mandata odu u penziju kako bi na njihova mesta došlo novih dvesta pedeset srećnika, i to nam je krivo. Političari kupe stotinak ili dvesta škoda, zašto nisu prihvatili vozila domaće proizvodnje? Da su to uradili bilo bi – je li moralo baš dvesta osamnaest, zar ne mogu sanitarni, komunalni i finansijski inspektor da se voze zajedno do neke tačke nakon koje bi se razvili u strelce? Zašto napokon ne bi džumle banuli u neku firmu i proučili je svaki sa stanovišta svoje struke?

Ne zanima nas ničiji privatni život, pa ipak... Ako političar nema kućnog mezimca, kao što je bio slučaj sa Slobom, sumnjiv je, ko ne voli životinje ne voli ni ljude, ako ima mačku, zašto nema psa, kera bi morao da izvodi u šetnju, mačka ga samo učvršćuje u njegovom autizmu, da ima psa morao bi da ustaje makar u osam da ga izvede napolje, a ne da tek u jedanaest dolazi na posao dok zemlja tone u korupciju, kriminal, nasilje, hipokriziju i uopšte u propast; ako akademik ima kera i odvodi ga noću u park, ker je veza sa Karadžićem, Radovanov roman prvenac bio je na USB-u sakrivenom u šupljoj goveđoj kosti koju je kurir prerušen u penzionera ostavio pokraj unapred utanačenog žbuna upisanog u Detaljni urbanistički plan; ako političar sam plaća školovanje deteta koje u Švajcarskoj ume da bude i osamdeset hiljada franaka godišnje, likujemo kad ga neko u tome uhvati i ne bismo imali ništa protiv da se poreklo novca ispita a da se dete, tamo inače odličan učenik, naprečac ispiše i natera da polaže silne ispite kako bi bilo prebačeno u domaću besplatnu školu – zaboravili smo da bi u vreme pre tranzicije dete funkcionera isto tako bilo napolju a trošak bi snosio nekoji SIZ i nikad nikakva inspekcija ne bi našla ništa sumnjivo.

Niz polje idu, babo, kajmani... Ljudi koji su bili Slobini bliski saradnici dele se na samolustrirane i na one koji nisu imali srca a ni potrebe za epitimijom (a nije ih lustrirala ni ekipa koja je isplivala na vrh posle petog oktobra). Ako na televiziji ne vidimo Radomana Božovića (poslednji put sam ga video kako pred gnevnim tetkicama napušta "Geneks" noseći pod miškom samo aparat za brijanje kojim je zulufe držao pod rigoroznom kontrolom), nećemo reći "hvala ti, Radomane, što nas pošteđuješ svoje pojave i slobinskog govora koji si maestralno bio skinuo", ne, mi ćemo reći: "Uh, taj mora da se debelo nafatirao i sad nam se smeje dok mi podižemo kojekakve kredite, a guverner i Kori nam preko televizije poručuju da se čuvamo banaka jerbo su banke mamipare spremne na svakoju prevaranciju!"; kad ratni huškač ide iz studija u studio i evocira uspomene na Miloševića kome je svaki dan držao dvočas iz srbovanja, mi poludimo, ali isto tako poludimo i kad drugi slobijanac, imućan preko svake mere, ćutke, dakle potpuno suprotno ratnome huškalu, osnuje firmu na Kajmanskim ostrvima i kupi preduzeće koje nam je svima priraslo za srce – prvi gemišt od "banatskog rizlinga" sekli smo kiselom vodom "Knjaz Miloš" i nije nam svejedno šta će sa tom našom uspomenom biti.

Ni robijaši nam većinom nisu po volji. Toliko smo se prozlili da nemamo pijeteta ni prema našoj braći koja su došla u sukob sa zakonom, jedan sarađuje sa policijom, prodana duša, cinkaroš, izdajnik, drugi u sudnici zašiljenom četkicom za zube radi traheotomiju zaštićenom svedoku, ni taj nam se ne sviđa, treći preti ovima koji su ga na jedvite jade smestili iza rešetaka, valjda misli da će ga ovi koji nisu voleli Đinđića osloboditi i odlikovati; nerviraju nas robijaši koji se brane ćutanjem, a još više ovi koji se brane logorejom: gde ću, šta ću, idem kući, sneg veje, ja ti se obmotam u čaršav, stavim rejbanke kad eto ti interventne, prepoznam komandira, pita me kud sam krenuo, ja mu na iskvarenom engleskom sa arapskim naglaskom kažem da imamo samit o cenama nafte, prijatno, šeiče, laku noć, laku noć; ne nerviraju nas samo zatvorenici, kivni smo na upravnika CZ-a zato što je virio kroz špijunku dok je konzilijum julovsko-espeesovskih lekara uglomerom određivao nagib njegovog bolesničkog uzglavlja.

Mrzimo skandale u kojima su sve strane pomalo krive. Šta je onome deranu trebalo da nosi Dražinu sliku i njome razdražuje slučajne prolaznike u Zagrebu? Još je, međutim, gora tamošnja vlast kojoj nije bilo dosta da provokatora metne na prvi voz i vrati ga odakle je i došao nego ga šalje u tamnicu, šta će Guroviću onaj tattoo, ko sme da propisuje čoveku kakvu će frizuru, nakit ili tetotvažu da ima? Besni smo na rodoljupce koji drže besu da neće uhapsiti nijednog Srbina pa ne znam šta da je ovaj uradio, ali i na Haški tribunal koji nije nadležan da promisli o bombardovanju nas, jer nismo imali člansku knjižicu UN-a; od naših vodećih pravnika vlast očekuje podvig – da nas spasu plaćanja ratne odštete, ako li im uspe, o neprijatnoj epizodi u Bosni i Hrvatskoj moraće ovako da se misli: nema odštete, znači da nismo napravili ni štetu, ako nismo napravili ni štetu, kako smo tek mogli da sprovodimo etničko čišćenje, genocid i slična nepočinstva?

Ne volimo pomodare, imitatore a ni one koji uporno govore jezikom predaka: Siti smo političara koji poput Bakija govore iz glave (četiri hiljade, pet hiljade, sto hiljade, samo mu je jedna hiljada u jednini, sve drugo su hiljade), ali i onih kojima drugi pišu govore pa pročitaju Guadi umesto Gaudi.

Dosta nam je egoizma i altruizma! Nerviraju nas političari koji misle samo na sebe, nerviraju nas političari koji na dobro mesto ubace rođenu ženu, nerviraju nas oni koji smatraju da bi žena političara trebalo da sedi u kući iako je kao stvorena da čuva istorijske spomenike, ne podnosimo ekstremiste i prznice, ali još teže podnosimo predstavnike nedavno otkrivene kohabitacije, voleli bismo da gradonačelnik izađe i kaže: "Gradu su potrebni eksperti, to što je neka stručnjakinja udata za deesesovca nije razlog da nam toliki kulturni spomenici propadnu!", ne, gradonačelnik kao da se školovao u Vatikanu, sroči manje-više ovakvu besedu: "Kod mene svi moraju da se dokažu radom, samopregorom i postignućima", a reč ne prozbori o tome bi li i neki koji nisu udati za ministra policije isto želeli da se potrude, ama neće imati priliku...

Danica Drašković oštri se da na sudu dokaže kako nijedan njen rođak i nijedan prijatelj nije postavljen na neko dobro mesto! Pa ne bi ni bilo u redu da su baš svi njoj bliski ljudi dospeli na visoke i zlatonosne položaje, ali ovo dođe kao druga krajnost: toliki sposobni i zaslužni ljudi, znači, nisu dobili odgovarajuća mesta samo zato da ih neko ne bi doveo u vezu sa Danicom Drašković! S druge strane, ili treće, kad se neko bori protiv nepotizma taj ne štedi ni sebe. Gospođa Drašković sama je odustala od mesta direktora Instituta za bezbednost čim joj je sa izvesnim doduše zakašnjenjem sinulo da bi time dala povod glasinama kako je na čelo Instituta dospela kao gospođa ministarka!

Pa dobro, šta bih ja radio da sam Danica Drašković? Da sam Kertes i Brana Crnčević? Da sam Mirko Marjanović? Bih li sazvao konferenciju za štampu na kojoj bih optužio Vladu da iz čistog revanšizma neće da "Progres" bude privatizovan? Da sam profesor Štambuk, bih li na promociji knjige Mire Marković odrecitovao njene besmrtne reči da će se ako nikog više ne bude na levici boriti sama samcijata? Ne znam. Osuđujemo konvertite, osuđujemo pravoverne, stvarno nam se ne može ugoditi.

Niko nam zato i ne ugađa.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST