Pun kufer marketinga >

Danak u rečima

nadežda milenković

Jedim se žestoko

Eto, nije baš uvek da psi laju, a karavani prolaze. Ponekad lajanje da i neki efekat, na primer – promeni reklamu za "voda vodu". Spot jeste ostao isti, ali su izmenili reči. Sada, umesto da onako prepotentno (i netačno) tvrde kako jedino ona ima sertifikat... puni se na izvoru... i sve ostalo što su nam tvrdili, kažu samo: retke su vode koje imaju sertifikat, pune se na izvoru i bla-bla. Mali korak za čovečanstvo, veliki za nas. Dobro, bilborde nisu promenili, na njima je i dalje jedino ona, ali računam da zamena bilborda ide sporije, pa neću da cepidlačim. Na tom mestu. Ali hoću na sledećem. A to je – ponosna objava RTV Pinka koja se danima vrtela i u kojoj kažu da su emitovali "96 sati najboljeg novogodišnjeg programa u istoriji televizije". Pazi, u istoriji televizije! Koje televizije? Televizije uopšte? Televizije kao takve ili televizije kod nas? Ili samo Televizije Pink? Ako su mislili na svoju televiziju, onda dobro. I inače držim da čovek treba da se takmiči sam sa sobom, to je nekako najzdravija ambicija i to podržavam. No, slutim da nisu time hteli da nas fasciniraju. Jer bi onda rekli "u istoriji naše TV kuće", pa ja sad ne bih morala da se jedim. A jedim se žestoko, pre svega zbog tog rasprostranjenog "pre mene zemlja je bila usijana lopta" stava i dubokog ubeđenja da se baš niko neće setiti da postavi neko pitanje. Kao na primer: da li ste, bre, vi deco čuli za crno-bele televizore? Za Lolu Đukića? Za preteču vaših "piplmetara" – prazne ulice u dvadesetomilionskoj zemlji? I to samo u ovoj jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, ostatak sveta da i ne pominjem. I zar mislite da je meni lako što se dovodim u situaciju da sad zvučim kao moja baba i što se svađam sa televizorom?

Stvarno, što se ja pa svađam? Što toliko dramim oko svake reči? Pa zato što nas reči određuju! Kad poveruješ u reč, poveruješ i u sve ostalo što ta reč predstavlja. Hoćete jedan još opasniji primer? Evo. Nastradale u cunamiju niko ne naziva kolateralnom štetom, mada oni to jesu. Priroda je samo radila svoje, ono što radi milionima godina i, za razliku od bombi, ona zaista nije imala nameru da naudi bilo kome, što nam dokazuje i činjenicom da nijedna životinja nije stradala (priroda izgleda brine o svojima). Pa ipak, niko normalan ne govori o tim ljudima kao o kolateralnoj šteti. Kao što ni niko normalan ne kaže da mu je prozor postao žrtva dečijeg fudbala. Jer, šteta je materijalna, žrtve su ljudske. Kolateralnoj šteti se ne odaje pošta sa čak tri minuta ćutanja. Doduše, verovatno ne bi ni žrtvama samo da nisu bile iz Evrope. Kao što im i nije odavana toliko puta do sada kad su zemljotresi i ratovi odnosili ljudske živote u siromašnim, turistički neatraktivnim zemljama.

Eto kako jedna reč može da napravi podmuklu i, po opstanak svih, opasnu zamenu teza. Kao, kad priroda pobije ljude, onda imamo stvarne žrtve, a kad ljudi pobiju ljude i prirodu – imamo samo kolateralnu štetu. Te ljudi ispadnu bezazlene štetočine, ništa opasniji od miševa, a priroda je ta koja je zla i surova, koja nas uništava i protiv koje ćemo se boriti. E, pa neće biti da je tako. (Baba, skloni se, pusti me da pišem.)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST