Život i misao Ksenije Atanasijević (3) >

Od progona do priznanja

slobodanka ast

Monografija Ljiljane Vuletić o "genijalnoj Kseniji Atanasijević i njenom katastrofalnom dobu" priča je o našoj prvoj univerzitetskoj nastavnici, ali i o nama i našim elitama

Ksenija Atanasijević je godine okupacije najvećim delom provela u Beogradu iako je još pre rata mogla da ode u Ameriku. Naime, njena prijateljica Paulina Lebl-Albala joj je još 1940. ponudila i novčanu pomoć da na vreme napusti Jugoslaviju: slutila je da će Ksenija zbog svog otvorenog pacifizma i javne kritike nacionalsocijalizma i antisemitizma, zbog svojih predavanja u Jevrejskom domu, imati ozbiljnih neprilika, otkriva knjiga Ljiljane Vuletić.

Ksenija je odbila da potpiše Nedićev Apel srpskom narodu protiv komunista. Iako su mnogi srpski intelektualci potpisali Apel, među njima i njen veliki prijatelj Sima Pandurović, ona je beskompromisno ostala dosledna svojim javno iskazanim moralnim uverenjima. Znala je koliki je rizik: neke istaknute ličnosti iz javnog života koje su odbile da potpišu Apel završile su u logoru na Banjici.

Do rata je Ksenija Atanasijević bila persona dramatis beogradske javne scene: držala je predavanja, pisala knjige, ali i tekstove u dnevnim novinama. Kada je došlo do okupacije ona se povukla iz javnog života. To je bilo njeno shvatanje patriotizma. Za neke od njenih kritičara bile su to "najbolje godine života", vrhunac karijere: tako je, na primer, za vreme okupacije Nikola Popović, kolega koji je bio jedan od glavnih protagonista i režisera "slučaja Ksenije Atanasijević" i njenog udaljavanja sa Univerziteta postao – rektor.

U junu 1941. u "Opštinskim novinama" oštro su napadnuti intelektualci koji su pre rata pisali protiv nacizma i rasizma i držali predavanja u Jevrejskoj čitaonici, kritikovani su čak i Srbi koji su bili publika na tim predavanjima. Zahvaljujući dnevnicima koje je Ksenija vodila i za vreme rata, a koje je Ljiljana Vuletić prva pronašla u njenoj zaostavštini, saznajemo da su 28. oktobra 1942. agenti Gestapoa upali u njen stan, pretresli ga, a filozofkinju pozvali na saslušanje. Očigledno, Ksenijini neprijatelji su je i dalje proganjali. Mnogo godina kasnije ona je pričala da je tada u prostorijama Gestapoa "odgovarala na denuncijaciju da su u njenom stanu držani masonski sastanci, da je partizanima nosila oružje u šumu i da je u Jevrejskoj čitaonici držala predavanja".

Ksenijine dnevničke beleške otkrivaju i sumornu ratnu svakodnevicu: strepnje, glad, težak fizički rad u Univerzitetskoj biblioteci, potucanje od jednog do drugog crnoberzijanca, rasporodaja stvari...

"Žudno je iščekivala kraj nemačke okupacije... Strepela je od pomisli da bi moglo da nastupi vreme osvetoljubivosti, nove netrpeljivosti, isključivosti i, što je za nju kao mislioca bilo najgore – vreme duhovnog ropstva...", piše Ljiljana Vuletić, ali naglašava da Ksenija Atanasijević ipak nije prestajala da se nada, da će se posle rata situacija u zemlji ipak srediti, da će ona možda opet dobiti mesto na fakultetu... Iz akademskih krugova dobijala je takve nagoveštaje... Svo vreme okupacije Ksenija je sistematski, danonoćno radila, pripremala je svoje filozofske radove za objavljivanje. Najviše je radila na svom kapitalnom delu Filozofski fragmenti.

ŽRTVA NOVIH MOĆNIKA: Stigla je sloboda, ali, bilo je to i vreme odmazdi i obračuna. Ljiljana Vuletić otkriva u ovoj knjizi potpuno nove i nepoznate detalje iz biografije Ksenije Atanasijević.

Ni godinu dana posle oslobođenja Ksenijino ime je povezano sa događajima koji su doveli do krize u prvoj posleratnoj vladi i do ostavke Milana Grola, koji je, posle povratka iz Londona, bio prihvatio položaj potpredsednika u koalicionoj vladi Tito–Šubašić. U kampanji koja je usledila posle Grolove ostavke i "pokušaja razbijanja jedinstva Narodnog fronta" našla se i Ksenija "samo zato što je poznavala Milana Grola", piše autorka monografije. Optužena je da je uticala na svog prijatelja da podnese ostavku u avgustu 1945. i tako izazove krizu vlade! Na osnovu ove besmislene optužbe Ksenija Atanasijević je uhapšena. Mnogo godina kasnije Ksenija je rekla da je iza ove bizarne optužbe bio dr Dušan Nedeljković, koji joj nikada nije oprostio što je u Parizu 1921, u vreme kada je pisala doktorsku tezu, odbila njegovu ponudu za saradnju sa boljševičkim agitatorima. Sada je dr Nedeljković bio postavljen za predsednika Komisije za ispitivanje ratnih zločina, odlučivao je o životu i smrti. Na obnovljenom Filozofskom fakultetu on je držao celokupnu nastavu filozofije. Postao je i redovni profesor, akademik, dekan fakulteta i prorektor. On je za Kseniju na osnovu lažne inkriminacije tražio – smrtnu kaznu! Nije streljana zato što su je pojedinci u političkom vrhu branili, podsećajući da je bila istaknuti borac protiv fašizma i da nije stavila svoj potpis na Nedićev Apel protiv komunista.

Ksenija je ipak uhapšena: u zatvoru je ostala od 25. aprila do 17. maja 1946. Posle je nastavila da radi u Univerzitetskoj biblioteci. Ostali su zapisi nekih njenih savremenika o ovoj krhkoj, izmučenoj, ali hrabroj ženi: "...kao pravi mudrac podnosila je poniženje za nepočinjene grehe, otrpela je neviteško ponašanje univerzitetske sredine koja ju je izložila poruzi..."

"Politika" za 1. i 2. januar 1947. opširno izveštava da su dvojica optuženih "narodnih izdajnika, koji su radili za račun strane špijunaže – dostavljali lažne podatke o stanju u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji kako bi izazvali mešanje strane sile u unutrašnje poslove naše zemlje", izjavljuju da informacije nisu dobijali direktno od Grola, već preko Ksenije Atanasijević. Autorka monografije misli da su ovo bile, po svoj prilici, iznuđene izjave, da bi Kseniji "Damoklov mač neprestano visio nad glavom". Dvojica optuženih su osuđeni na smrt.

Ksenija nije uhapšena, ali su nove vlasti 19. maja 1947. zabranile sve njene knjige. Žigosana je kao "reakcionarni građanski element". Zabranjeno joj je da objavljuje, da nastupa na tribinama, njene knjige su stavljene na Index librorum prohibitorum, povučene su iz svih knjižara i biblioteka.

U dnevniku od 17. juna 1948. ona zapisuje: "Kako bi bilo divno da što pre počne moja slobodna, puna, javna filozofska i književna aktivnost..." Njena raspoloženja se menjaju, ima i trenutaka kada gubi nadu, ali onda ipak zapisuje: "Treba češće da izlazim na vazduh. Užasan mi je ovaj neaktivni život. Moram biti veći stoičar nego što jesam...Važno je svakog dana raditi... Sve će proći – samo će ostati ono što smo stvorili, ako bude imalo vrednosti. Jer vrednost se sama sobom potvrđuje, pobeđuje sve prepreke koje joj postavljaju prilike i ljudska rđavština."

REHABILITACIJA: Posle konsultacija sa prijateljima, Ksenija se 1951. obraća nekim visokim funkcionerima u nadi da će biti skinuta zabrana sa njenih knjiga: traži prijem kod Aleksandra Rankovića, obraća se kabinetu Rodoljuba Čolakovića, pa Moši Pijadi. Niko je ne prima. Raspituje se u Ministarstvu unutrašnjih poslova, u Savetu za nauku i kulturu... Bez uspeha. Početkom 1952. obraća se vrhovnom javnom tužiocu Brani Jevremoviću koji ju je, kako zapisuje u dnevniku, "lepo primio i dobro saslušao". Posle dva meseca zabrana je skinuta sa njenih knjiga.

Ksenija je bila u dilemi da li da objavljuje ili ne. Nije mogla da se "uklopi u nove prilike" kao da ništa nije bilo. Duboko je zamerala Simi Panduroviću što je posle izdržavanja petogodišnje kazne gubitka srpske nacionalne časti, pristao da se uključi u javni život i sarađuje sa institucijama nove vlasti.

Posle samoizolacije tokom Drugog svetskog rata Ksenija još sedam godina nije mogla da objavljuje. Onda je dve godine ćutala... Na javnoj sceni je nije bilo trinaest dugih godina: ona je u nekoj vrsti kućnog pritvora od njene četrdeset sedme do šezdesete godine. U međuvremenu, Đilas se u "Novoj misli" obračunavao sa "dvostrukom filozofskom ulogom profesora Nedeljkovića". U svojim dnevnicima Ksenija beleži da je taj napad na Nedeljkovića bio za nju velika satisfakcija. Konačno, počinje da piše za "Republiku": zapaženi su njeni tekstovi o Tolstoju, Dostojevskom, Viktoru Igou, Tomasu Manu, Oldosu Haksliju, Ipolitu Tenu, Štefanu Cvajgu, Žorž Sandovoj, Litonu Krečiju, Remarku... Tu su i prilozi iz filozofije: o Kantovom učenju o moralu, Spinozinoj raspravi o poboljšanju razuma, tu je i omaž Božidaru Kneževiću, objavljuje u "Letopisu Matice srpske", sarajevskom "Životu", cetinjskom "Stvaranju". Obnavlja saradnju sa Kolarčevim narodnim univerzitetom. Ljiljana Vuletić napominje da je u dokumentaciji Kolarčevog narodnog univerziteta zabeleženo da su Ksenijina predavanja bila veoma posećena: ona svoja predavanja nije čitala, već ih je usmeno izlagala. Kultura 1959. preštampava Ksenijin prevod s latinskog slavnog dela Baruha de Spinoze Etika, a iste godine objavljuje i njen prevod sa starogrčkog Platonovog dijaloga Parmenid. Isti izdavač 1965. izdaje njen prevod, takođe sa starogrčkog, Aristotelovog Organona, sa Ksenijinim napomenama. Filozof Radmila Šajković smatra da bi Kseniji Atanasijević bilo obezbeđeno visoko mesto u našoj kulturi čak da nije učinila ništa drugo sem što je prevela Spinozinu Etiku, Aristotelov Organon i Platonovog Parmenida.

ODLAZAK DOAJENA: Ova značajna i vrlo dokumentovana monografija koja prvi put u celini sagledava život i delo Ksenije Atanasijević otkriva da je naša značajna filozofkinja, prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu i prvi nastavnik na našoj najstarijoj visokoškolskoj ustanovi, tek poslednju deceniju svoga života proživela bez osporavanja, nepravdi i potresa: tih godina ona doživljava priznanja, ona je među našim najistaknutijim filozofima i uživa ugled doajena. Godine 1972. Filosofsko društvo Srbije i časopis "Filosofske studije" prvi broj posvećuju Kseniji Atanasijević. Ovaj gest može se shvatiti i simbolično, kao ispravljanje nepravde koja joj je naneta pre četrdeset šest godina, kada je udaljena sa Katedre za filozofiju, kaže u razgovoru za "Vreme" Ljiljana Vuletić. Na Kolarčevom narodnom univerzitetu priređeno je veče posvećeno Kseniji Atanasijević, govorili su profesori filozofije dr Zdravko Kučinar, dr Radmila Šajković i dr Miladin Životić.

U dubokoj starosti, uz svog muža dr Milana Markovića, Ksenija pokazuje zadivljujuću vitalnost: piše, čita, prati zbivanja u umetnosti, muzicira. Izabrana je za člana Saveta Filozofskog fakulteta kao predstavnik Filozofskog društva Srbije. Aktivno učestvuje u raspravama koje su tada bile vrlo dramatične zbog kampanje koja se vodi protiv osmorice nastavnika Filozofskog fakuleta radi njihovog udaljavanja sa Univerziteta. I ovom prilikom Ksenija ostaje dosledna svojoj moralnoj vertikali: staje u odbranu "osmorice" i njihovog prava na slobodu mišljenja.

Umrla je 1981. u 88. godini, u bolnici, u koju je preneta zbog povrede glave prilikom pada u svom stanu u Gospodar Jovanovoj 49. u Beogradu.

Zahvaljujući filozofu Ljiljani Vuletić, koju javnost već zna po sjajnoj monografiji o tragičnom životu Anice Savić-Rebac, sada je pred nama dokumentovana, dragocena i zanimljiva monografija o "genijalnoj Kseniji Atanasijević i njenom katastrofalnom dobu"... kako to kaže jedan od recenzenata dr Đorđe Vid Tomašević, profesor Emeritus antropologije na Bafalskom koledžu Njujorškog državnog univerziteta. On smatra da ova monografija Ljiljane Vuletić predstavlja prekretnicu u dosadašnjem, mahom ovlašnom i ideološki obojenom ocenjivanju vrlo složene ličnosti Ksenije Atanasijević: "Ova knjiga je izuzetno visok domet srpske filozofske hermeneutike."

O Kseniji Atanasijević čak je i Isidora Sekulić jednom prilikom rekla da se "preučila". Da li ju je zato srbijanska elita decenijama prosto satirala? Da li i zato što je Ksenija Atanasijević imala hrabrosti da ide mimo struje, da otvoreno kritikuje elite, da ide ispred svog vremena? O njoj ipak najbolje govori – njeno delo. Kako je to uostalom i ona sama želela.

(Kraj)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST