Dosije - Srbi iz Hrvatske >

Prebijanje preko kolena

Ako nema nikog u nadležnim srpskim institucijama ko po celi dan ne sabira i oduzima, onda odbrana srpskog nacionalnog interesa u Hrvatskoj ima ozbiljan problem

Starica iz Pađana kod Knina ostala je u selu da proba da sačuva porodičnu kuću; ostali ukućani su u panici otišli put Srbije u koloni sa meštanima, četvrtog avgusta 1995. Bila je ubrzo svedok besprizornih pljački napuštenih srpskih kuća za koje kaže da su započete već sutradan po Oluji.

„Prvo su kroz selo prošle male grupe hrvatskih vojnika, svi još u uniformama, rasporedili se po zaseocima i krenuli u pljačku. Ulazili su u sve kuće i sav nameštaj iznosili u dvorišta i lepo slagali na gomile. Onda su nakon njih došli neki drugi sa kamionima. Oni su tovarili naslagane stvari i nekud ih odvozili. To ti je trajalo celi dan. Sutradan su došli ponovo, opet neki drugi, pa su skidali crepove, lamperije, vadili utikače, skidali vrata i prozore. I to su odvozili celi dan. E, onda su došli oni najgori – divljali su, drali se, i kuću po kuću polivali benzinom i palili. Znam sigurno da su upucali jednu ženu koja je na vratima stajala, da im prepreči put. Pobili su i pse, i živinu koja je preostala. Jer i stoku su odvezli, krave i svinje naročito. Ono što se iz štala razbežalo po poljima streljali su."

Starica je ubrzo otišla iz sela sa još malo preostalih ljudi. Kad se sa mlađom ćerkom vratila nakon sedam godina izbeglištva u Srbiji, našla je svoju kuću nezapaljenu, sa krovom, prozorima i vratima. Uverena je da su je „poštedeli" jer je u okolini bilo novijih kuća, dok je njihova od kamena, mala i stara.

Sve drugo iz kuće je nestalo, uključujući i nekoliko poljoprivrednih mašina iz pomoćne ostave na imanju.

Takvi pljačkaški pohodi dešavali su se po celoj Hrvatskoj. Najpre su, najviše tokom 1991, pljačkane hrvatske kuće. Pljačkale su ih pretežno srpske paramilitarne grupe, koje su svoje pohode nastavile dalje, put Bosne i Hercegovine.

Hrvatska vlada tvrdi da je do decembra 1991. godine bilo 550.000 prognanika, najviše iz hrvatskog Podunavlja, koji su se privremeno nastanili u drugim područjima Hrvatske nezahvaćenim ratom. Termin „prognanici" Hrvatska koristi za interno raseljene Hrvate, dok su Srbi koji nisu izbegli preko državne granice „raseljena lica".

Godinu dana kasnije, broj prognanika (260.705) dva puta je manji. Ali, tokom 1992. godine u Hrvatsku dolazi još 402.768 izbeglica iz BiH; te godine je po zvaničnoj (Vladinoj i UNHCR-ovoj) statistici zabeležen najveći broj izbeglica i prognanika u Hrvatskoj – 663.473, a od tada je njihov broj u konstantnom padu.

Jedan deo izbeglica i prognanika smešten je u napuštene srpske kuće. Već je do kraja 1992. iz Hrvatske u Srbiju izbeglo 53.974 Srba. Ali, broj praznih srpskih kuća već tada je veći – nažalost, nema dostupne statistike za Srbe koji su tih prvih godina rata krenuli put BiH i u treće zemlje.

Relativno stabilan period – kada je o izbegličkoj statistici Hrvatske reč – potrajaće do 1995. godine. Tu prelomnu godinu, međutim, Hrvatska će dočekati sa preko 500 kolektivnih centara. Slika ista kao i u Srbiji: hoteli, odmarališta, radnička naselja... prepuni su ljudi koji u potpunosti zavise od humanitarne pomoći.

Tokom 1995. napušten je najveći broj srpskih imanja, kuća i stanova od ukupnog broja opustelih srpskih domova za deset kriznih godina u Hrvatskoj. Kako je zabeleženo u brojnim svedočenjima, akcije Bljesak i Oluja iznenadile su Srbe. To je praktično značilo da je ogromna većina njih ostavila gotovo svu svoju imovinu u napuštenim domovima, bežeći glavom bez obzira.

Hrvatska vlada je ubrzo u napuštene kuće i stanove uselila izbeglice i prognanike, raseljavajući dobar deo kolektivnih centara. Proces je sprovođen po Zakonu o privremenom preuzimanju i upravljanju određenom imovinom, koji je izglasan već krajem leta. Pod privremenu upravu stavljena je „imovina koja se nalazila na okupiranom području Hrvatske, a vlasnici su je napustili ili je ne koriste, imovina u vlasništvu osoba koje su napustile Hrvatsku nakon 1990, te imovina državljana SRJ u Hrvatskoj koji tu imovinu osobno ne koriste".

Sva imovina obuhvaćena ovim Zakonom bila je u vlasništvu Srba. Ne postoje precizni podaci o tome koliko je kuća i stanova tada stavljeno pod prinudnu upravu, kao ni koliko je tačno od tog broja izgubljeno.

Postoje procene: OEBS, sa čijim se procenama uglavnom slažu i srpski (ne i zvanični) izvori, govori o „oko 22.000 kuća i 30.000 stanova". Hrvatska vlada navodi podatak da je „19.277 stambenih jedinica u privatnom vlasništvu privremeno dodeljeno na korišćenje u periodu od 1995. do 1998. godine", koliko je Zakon bio na snazi.

Navedeni broj iz hrvatskog izvora odnosi se na srpske kuće.

Veći deo izgubljenih stambenih jedinica, međutim, tiče se oduzetih stanarskih prava, čiji ukupan broj nije zastupljen u obračunima obnove i povratka.

Hrvatska je donela preko 20 diskriminatorskih zakona i propisa kojima je ozvaničeno oduzimanje društvenih stanova u kojima su živeli Srbi; često, to je činjeno i u brzopoteznim sudskim procesima u kojima su korisnici osuđivani „zbog neprijateljske delatnosti".

Srbi su izuzeti iz procesa otkupa društvenih stanova. Kada je taj proces započet u Hrvatskoj, veći broj Srba je već izbegao, a Hrvatska je, sve do danas, izričito odbijala da omogući otkup stanova pod ravnopravnim uslovima kao i ostalim građanima.

Savo Štrbac iz NVO-a Veritas rekao je za "Vreme" da su bivši nosioci stanarskog prava oštećeni za najmanje tri milijarde evra. „Povratak imovine je glavna prepreka povratku Srba u Hrvatsku. Dajte mi oduzete stanove, i ja ću vratiti 100.000 izbeglih Srba."

Hrvatske vlasti su godinama – za vreme vladavine Franje Tuđmana isto kao i za vreme mandata bivšeg premijera Ivice Račana – odbijale otvaranje ovog pitanja.

Tek je 2003. godine došlo do promene u hrvatskom stavu. Rešenje problema stanarskog prava Hrvatskoj postavljeno je kao jedan od uslova u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji.

Srpska strana uglavnom nije zadovoljna modelom rešenja ovog problema koji je ponudila Hrvatska. Na primer, Komesarijat za izbeglice Republike Srbije izneo je stav da (konkretne) stanove treba vratiti, te da model koji polazi od zbrinjavanja bivših stanara na tri ponuđena načina, ne treba prihvatiti. Predstavnici EU-a su, međutim, uglavnom zadovoljni. Osim toga, ima onih kao što je Srpski demokratski forum – jedan od najuspešnijih NVO-a koji se bavi pitanjima povratka Srba u Hrvatsku – koji smatra da treba „ući u igru".

Ipak, činjenica je da je u sudskim procesima od 1995. do 1998. Srbima oduzeto 23.770 stanarskih prava. OEBS je u ovom broju objedinio i slučajeve oduzimanja stanova po automatizmu nakon tromesečnog odsustvovanja korisnika.

Procena te štete je najmanje 1.071.744.000 evra (vidi tabelu 2). Vredi napomenuti i da su uslovi za ulazak u proceduru dobijanja alternativnog rešenja – porazni, daleko od stvarne namere da se Srbi obeštete. Polazna teza procedure je povratak: podnosilac zahteva može biti samo lice koje nakon dobijenog rešenja „mora živeti u Hrvatskoj", može ući u proceduru otkupa stana „po povoljnim kreditima", ali nema prava da taj stan proda. Milorad Pupovac, predsednik Srpskog nacionalnog veća ocenio je prvi uslov kao „rasistički".

Proces povratka imovine i njene obnove započet je još 1998. godine usvajanjem Programa povratka i zbrinjavanja prognanika, izbeglica i raseljenih lica. Prvih pet godina sprovođenja Programa odnosilo se najvećim delom na zbrinjavanje prognanih i izbegliih Hrvata. Tek je od 2003. godine krenula intenzivnija obnova i povratak imovine izbeglim i raseljenim Srbima (pretežno iz hrvatskog Podunavlja).

Tokom 1995. godine, okupirano je i devastirano 22.000 srpskih kuća u Hrvatskoj. Hrvatska vlada tvrdi da raspolaže sa 4000 kuća koje su dostupne vlasnicima, a za koje se još niko nije javio da ih preuzme, kao i da je zaključno sa julom ove godine ostalo zauzeto još svega 385 kuća. Najveći broj kuća se može pratiti kroz statistiku o podnetim zahtevima za obnovu, kojih je 16.238. Podneti zahtevi već su najvećim delom rešeni i tek je mali deo preostao da se reši tokom ove i naredne godine.

Problem je, međutim, u tome što Hrvatska obnavlja samo deo devastirane imovine: 35m² za nosioca domaćinstva, te još po 10m² za svakog sledećeg člana domaćinstva. Srbi su time u samom startu izgubili 243.570.000 evra. Gubici su, međutim, mnogo veći. Samo jedan primer: ukoliko je domaćinstvo posedovalo više kuća (nova i stara roditeljska kuća koja se vodi na istog vlasnika, garaže, pomoćne prostorije, štale) vlada obnavlja samo jednu kuću, po navedenom propisu. Princip je elementarna obnova koja ne znači vraćanje u prvobitno stanje. Godine neraspolaganja imovinom se verovatno niti hoće niti mogu preračunati.

Zbog svega toga, procenjena šteta je tek minimalna i tek indikator ukupne štete (tabela 4). Ostalo je do danas otvoreno i pitanje pronevere srpske imovine putem otkupa Agencije za pravni promet i posredovanje nekretninama (APN). Nema tačnih podataka u kojem iznosu su oštećeni srpski vlasnici koji su prodavali svoje kuće ovoj agenciji, ali je za sada pokrenuto 127 sudskih procesa.

Stanovi i kuće su tek deo ukupne štete.

Potpisivanjem sarajevske deklaracije u januaru ove godine, SCG, Hrvatska i BiH su se obavezale da do kraja 2006. godine završe proces povratka i osiguraju trajno rešenje kroz lokalnu integraciju za one izbegle koji ne žele da se vrate u zemlju iz koje su izbegli.

Danas, kada je povratak već uveliko prošao svoju najbolju fazu (1999–2002), i kada se u Hrvatskoj govori o „završetku pitanja ratnih posledica" do kraja 2006, a sa druge strane u Srbiji za isti termin najavljuje „konačno zatvaranje izbegličkog pitanja" – postavlja se pitanje izgubljene imovine Srba iz Hrvatske.

To pitanje je samo jednim manjim delom rešeno. Srpske i hrvatske vlasti su u međusobnim pregovorima otvorile pretežno onaj deo problema koji se tiče povratka kuća i stanova.

Hrvatska je u tom smislu završila veći deo posla, ako se kao konačan prihvati hrvatski pristup reševanja problema; na taj pristup je, kako se čini, pristala i Srbija. Nepoznato je kakva je strategija srpske strane u rešavanju problema Srba u Hrvatskoj. Na molbu da definiše tu strategiju, Dragiša Dabetić, komesar za izbeglice Republike Srbije, za "Vreme" je dao kratak odgovor: „Cenkanje".

Dve države su potpisale jedan uspešan Sporazum o socijalnom osiguranju. Taj sporazum je, međutim, takođe samo polovično rešenje. Iako je potpisan još 1997. godine, Sporazum je ratifikovan tek 2003, kada su i počele da pristižu prve penzije korisnicima u Srbiji i Hrvatskoj. Jedan deo korisnika ostvario je svoja prava kroz individualne zahteve i pre ovog datuma, ali su oni morali u Hrvatsku po penziju. Ipak, pokazalo se da se otvorio prostor za individualno rešavanje problema i dosta je Srba koji su se sami, bez pomoći Srbije, u sudskim procesima izborili za svoja prava.

Danas se konačno redovno isplaćuje više od 12.000 hrvatskih penzionera u Srbiji za koje na račun ovlašćenog administratora Komercijalne banke legne oko 3.200.000 evra mesečno.

Srpski pregovarači se nisu, međutim, do danas izborili za povratak neisplaćenih penzija kao ni za obračun ostvarenog radnog staža Srba. O tom problemu se govori, ali više u NVO sektoru nego u institucijama. Ostvareni radni staž biće delom apsorbovan kroz program naknadnog ostvarivanja penzija. Ali, veći deo ostaje pod znakom pitanja.

I po tom pitanju ima zabeleženih slučajeva privatnih tužbi. L.M. iz okoline Plitvičkih jezera, pokrenuo je proces za isplatu zaostalih plata i za povratak na radno mesto. Njegov kolega koji je bio u identičnoj situaciji – u periodu od 1991. do 1995. godine bio je onemogućen da odlazi na posao u susedno mesto – dobio je proces na Sudu, isplaćeno mu je 20.000 evra i vraćen je na posao.

Napravili smo okvirnu procenu štete i za izgubljeni radni staž Srba. Ta procena je urađena po standardnom statističkom pristupu, kojim se kombinuje procenat radno sposobnog stanovništva (30 odsto) sa srednjim brojem godina staža ukupnog broja odseljenih Srba iz cele Hrvatske za period 1991–2001. godine, u odnosu na starosnu strukturu stanovništva (tabela 3).

I ovaj proračun, zajedno sa ostalima, obavili smo u saradnji sa Dragišom Bjeloglavim, izvršnim direktorom Stratedžik marketinga, koji je svojevremeno u Saveznom zavodu za statistiku radio na popisima stanovništva i na popisima izbeglica i raseljenih lica.

Procene štete koje smo dobili statističkim uopštavanjem urađene su u nameri da posluže kao indikator materijalnog gubitka Srba iz Hrvatske. Pre svega, jer taj ozbiljan problem zanemaruju srpske vlasti koje nose odgovornost za Srbe o čijoj budućnosti pregovaraju.

Koliko je poznato, nema sistematskog pristupa rešavanju ovog problema. Za početak, nema ozbiljne statistike o povratku u Hrvatsku, o broju Srba koji su je za poslednjih 15 godina napustili pretežno zbog ugrožavanja elementarnih principa slobode i prava. U jedno od osnovnih demokratskih načela spada i neotuđivost privatne svojine.

Ovakve procene su stoga zadatak države. Pravilna statistika ovog tipa mora biti bazirana na proveri svakog pojedinačnog slučaja. Sve procene zvaničnika su, međutim, do sada bile samo „približne procene" oko kojih nema saglasnosti između pregovarača.

Kada bi cilj srpske strane u „cenkanju" sa Hrvatskom bio da se nadoknadi ukupna pretrpljena šteta Srba, a ne skidanje sa spiska što je moguće većeg broja „slučajeva" pristajanjem na ostvarivanje elementarnih potreba, onda bi se moralo otvoriti još mnogo spornih pitanja.

Pored navedenih pitanja potpunog obeštećenja devastirane imovine, zaostalih penzija i „propalog" radnog staža, tu je i problem prava na deonice koje su podeljene tokom procesa privatizacije (pretvorbe). Zatim, moralo bi da se pokrene i pitanje nadoknade za poslovne prostore, opljačkano pokućstvo, otuđena kola, poljoprivredne mašine, kao i za stoku (tabele 1 i 5).

Hrvatska je srpskim povratnicima – ali ne svima – dodeljivala pomoć u pokućstvu. Reč je, međutim, o simboličnim kućnim potrepštinama – sudopera, dva kreveta, sto... Delimična pomoć, opet simbolična, pristigla je od NVO-a. Kuće su, međutim, i dalje prazne...

"Vlada gleda da izbegličkom imovinom izbegne svoje obaveze koje će imati prema Hrvatskoj i da na taj način izvrši kompenzaciju", rekao je predsednik Regionalnog udruženja za pomoć izbeglicama Vojvodine Radenko Popić. ("Balkan", 20. 11. 2004). Takvih tumačenja izbegličkih udruženja ima mnogo i kontinuirano poslednjih godina, otkad su najavljena "zatvaranja spornih pitanja" i "normalizacija odnosa Srbije i Hrvatske". Govori se i o "dogovoru ispod žita" i o "nadoknadi ratne štete imovinom izbeglica" (npr., Dragan Sekulović, udruženje Pravda).

"Reč je… i o pokretnoj imovini u tim stanovima, a to su naši šporeti, veš-mašine, kreveti i ostalo. U svakom stanu pokretna imovina imala je vrednost od 15.000 do 20.000 DM, što ukupno čini oko 600 miliona maraka. Niko od nadležnih nije pominjao ni sedam hiljada poslovnih prostora koji bi ljudima omogućili da se vrate, jer bi imali gde da zarađuju", rekao je 2004. Sekulović.

I da ne ulazimo u to da li je po sredi „tajni doplomatski dogovor", nije teško dokučiti potencijalne probleme srpske strane otvaranjem pitanja celovitog obeštećenja Srba. Verovatno se strahuje od otvaranja pitanja investicija Hrvatske u obnovu imovine prognanika, koje je, kako tvrde njeni predstavnici, Vlada Hrvatske najvećim delom pokrila iz budžeta (navodi se podatak da je tek 15 odsto uloženih sredstava dobijeno od međunarodnih insitucija i kroz inostranu pomoć).

To se ne mora zvati „nadoknada ratne štete", ali bi ukupna cifra sigurno bila zabrinjavajuće velika.

Uzmimo za primer upravo potpisani Memorandum Hrvatske i Crne Gore o nadoknadi ratne štete za područje Konavla. Za obnovu stočnog fonda sa farme u Konavlima (650 krava), Hrvatska potražuje 385.000 evra.

Srbi su izgubili mnogo stoke, okvirna statistička procena (po navedenom obrascu) je 150.000 grla. Najmanja počinjena šteta bi stoga mogla biti 190.500.000 evra, ako se držimo tržišne, a ne ratnoodštetne cene krava u Hrvatskoj. Pored toga, Srbi u ruralnim područjima su gajili i drugu stoku, čuvali svinje, kokoške, imali košnice.

Ako nema nikog u nadležnim srpskim institucijama ko po celi dan ne sabira i oduzima, onda je srpski nacionalni interes u Hrvatskoj u veoma ozbiljnom problemu. Izbegli Srbi nisu dužni da prilože svoju privatnu imovinu na oltar srpskih dugova Hrvatskoj.

„Od 1992. do 2004. uloženo je 3,34 milijarde evra u rešavanje problema izbeglica i raseljenih lica u Hrvatskoj, kao i povratak izbeglih iz Hrvatske", kaže za "Vreme" Ana-Marija Radić iz Uprave za prognanike, povratnike i izbeglice Ministarstva mora, turizma, prometa i razvitka. Za ovu godinu i iste namene Hrvatska je izdvojila 300 miliona evra: za programe zbrinjavanja izbeglica, obnovu stambenog fonda, infrastrukture, povratka imovine i stambeno zbrinjavanje.

„Do sada, zbrinuto je ukupno 11.000 porodica, od toga 8000 porodica Hrvata iz Bosne. Od 2002. godine, 70 odsto obnove ide za Srbe. Ove godine, gotovo sve ide na na njih", kaže Ana-Marija Radić.

Povratak, koji je početak i kraj problema nadoknade izgubljene imovine, nije i kraj problema Srba. Hrvatska je u mnogo boljem ekonomskom stanju od Srbije, i u tom smislu – povratak je bolje trajno rešenje.

Ipak, Hrvatskoj predstoji ogroman posao kad 2006. godine „zatvori slučaj povratka". Taj posao se odnosi na regionalni razvoj.

„Potrebno je napraviti dve velike reforme: reformu privrede i gospodarstava, kao i reformu državne uprave i socijalne politike. Kada bi se to napravilo onda bi se stvorili kapaciteti za rešavanje pitanja izbeglih Srba. Zato sve treba ovako: rešenje imovine kako se imovina rešava u Hrvatskoj, rešenje ratne štete kako se inače rešava, kako Hrvatima tako Srbima. Ako je naš cilj da se regija razvija u svim tim pravcima, treba da se napravi još jedan korak, a to je da se Srbi zaista vrate", kaže za "Vreme" Ljubo Jurčić, profesor Univerziteta u Zagrebu i ministar u vladi Ivice Račana.

Po podacima koje je u aprilu objavio HTV, Hrvatska ima 2,1 milion obradivog zemljišta. Zbog problema navodnjavanja, 100.000 hektara stoji neobrađeno. Preko 50 odsto poljoprivrednih proizvoda se uvozi, a raspolaže se kapacitetom za prehranu do 21 miliona ljudi – šest država kao što je Hrvatska. Ipak,u aprilu je bilo 329.000 nezaposlenih u Hrvatskoj. Čak i iz strogo ekonomske perspektive, teško je očekivati radna mesta za Srbe.

Jurčić još kaže i da postoji potencijal za ostvarivavanje prava Srba na nadoknadu štete. Kao dobar primer mogu da posluže hrvatski penzioneri koji su se izborili za nadoknadu od 15 do 20 milijardi kuna na ime umanjenih penzija za vreme kriznih godina. Srpske vlasti bi mogle da urade nešto na tome da se ostvare ista prava i za srpske penzionere. Tanjug je pre nekoliko nedelja javio iz Zagreba da „ima indicija da će dogovor po ovom pitanju biti postignut i da bi se početak isplate mogao očekivati u 2007. godini".

Mogućnosti postoje, ali je potrebna ozbiljna strategija i pre svega rešenost Srbije da pomogne u ostvarivanju uslova povratka Srba, za šta je preduslov mnogo temeljniji pristup povratku privatne imovine.

Taj problem ne može biti prepušten hrvatskom sistemu (zbrinjavanja izbeglica), koji inače izvanredno funkcioniše. Evo zbog čega.

Na početku rata, 1991. godine meštani dve susedne opštine iz okoline Plitvičkih jezera ušli su u prve ratne sukobe. Najpre su Srbi temeljno spalili Saborsko. Tokom Oluje, meštani iz Saborskog spalili su Plaški.

Kad je 1998. krenula obnova, obnovljeno je najpre Saborsko, i to tako da sada izgleda kao mali sređen grad, sa travnjacima i stambenim zgradama. Meštani su razvili posao izdavanja soba posetiocima obližnjeg nacionalnog parka.

Tek poslednje dve godine traje obnova Plaškog. Kuće su delimično obnovljane, nisu zidane nove kao u Saborskom, a infrastruktura čeka bolje dane. Plaško je danas samo još jedno tužno poluprazno mesto od mnogih takvih po bivšoj Republici Srpskoj Krajini.

(tekst je deo knjige u pripremi Politička upotreba izbeglica: 19902005 u izdanju Clia)


 

Statistika povratka hrvatske vlade

Do jula 2005. hrvatska vlada je registrovala ukupno 315.102 povratnika: 216.852 hrvatska prognanika i 117.448 manjinskih povrataka Srba.

Iz SCG se vratilo 85.242 ljudi, 8530 iz BiH, a 23.676 raseljenih je iz hrvatskog Podunavlja.

Preostalo je još 9638 prognanika i izbeglica, od toga 1669 raseljenih Srba u Podunavlju.

Hrvatska vlada procenjuje da će biti još svega 20.000–25.000 povratnika Srba, na osnovu podnesenih zahteva za povratak.

Slučaj: Odlazak

Svedočenje L.M. (55) iz okoline Plitvičkih jezera o izgubljenoj imovini:

"Kuća nam je imala 180 kvadrata, pravili smo je četiri godine.

Imala je četiri spavaće sobe i to dve dečje i dve sa bračnim krevetima.

Imali smo WC i kupatilo i ostavu i kuhinju sa trpezarijom i dnevnom sobom.

U dnevnoj sobi je bilo klasično: regali, police, dve fotelje, trosed i dvosed i stočic, a u trpezariji sto i stolice sve od trešnjinog drveta a i kuhinjski delovi isto. Kuhinja je bila komplet opremljena sa frižiderom, zamrzivačem, stolovima, stolicama i sitnim kućnim aparatima.

Nismo imali klasičan šporet, već sam iz Slovenije naručio specijalno ložište sa dve ringle od kojih su išle dve velike cevi i odatle se grejala cela kuća, princip centralnog grejanja. Celo ložište je bilo uzidano i od mermera. To znači da smo i u svakoj sobi imali radijatore, lustere, tepihe, zavese. Imali smo i tri lampe, stazice, jedno pet slika i ikonu - stari ručni rad. Sva stepeništa su bila urađena od javorova drveta.

Od tehnike smo imali dva TV-a , video i radio. U kupatilu veš-mašinu, pločice, komplet sve, lavaboi, i jedna kada. Bilo je puno posuđa i peškira, posteljine, pokućstva uopšte.

U dvorištu smo imali letnju kuhinju sa frižiderom i šporetom, komplet opremljenu i napolju smo imali letnjikovac sa baštenskom garniturom.

Dalje smo imali dve sazidane prostorije koje sam predvideo za radionice. U njima nije bilo ništa do malo drvenarije i jedna testera, cirkular i komplet alat za obradu drveta. Pored je bila garaža sa dva kanala i komplet alatom. Imali smo i mešalicu za beton, motor nov, čamac veliki gumeni, dva bicikla.

Šta sam zatekao? Kuća je paljena više puta. Tako su komplet spaljene četiri sobe, a sve ostalo je pokradeno, povadili su čak i podove. Ostalo je celo kupatilo, uzeli su samo šolju i lavabo. U kuhinji je ostao uzidan šporet i dva-tri radijatora, pola prozora je ostalo, ali bez stakla. Ostao je i krov ceo, što je velika sreća, pa kuća iznutra nije mnogo propala. Komplet pokućstvo je odneto. Sem jednog TV-a, koji smo poneli i auta kojim sam otišao. Pas nam je ubijen u kući. Svi pomoćni objekti su popaljeni. Našao sam i ikonu, nju su ostavili, ali je u nju pucano.

Problem je bio u tome što smo dve godine samo postepeno sklanjali šut ispred kuće. A tek sad smo počeli da je sređujemo, znači u trećoj godini povratka.

Od Hrvatske dobijamo po članu porodice 350 kuna, a za obnovu smo dobili oko 2500 evra u građevinskom materijalu. To naravno nije dovoljno, tako da se snalazimo na razne načine. I ja i žena s vremena na vreme radimo u inostranstvu. Od pokućstva smo dobili jedan šporet na drva, dva kreveta i posteljine."

Slučaj: Povratak

Povratnik Petar Kunić iz Zagorja pored Krnjaka dobar je primer "ogorčenja pravnom (hrvatskom) državom".

Pre rata bio je vlasnik poznate gostionice "K Švajceru", u Krnjaku. Za vreme Oluje napustio je Hrvatsku i ostavio svu svoju imovinu. U akciji Oluja kuća u čijem je prizemlju bila kafana je zapaljena; od 600 kvadrata gornjeg sprata izgoreo je jedan deo.

Komisija za privremeno preuzimanje i korišćenje imovine oduzima njegovu kuću i raspisuje javni konkurs na kojem kuću dobija izvesni Vinko Petrović. Ubrzo, Petrović obnavlja oštećeni deo i u prizemlju otvara restoran.

Nakon otvaranja procesa povratka imovine, Petrović je sudskom odlukom deložiran 2003. godine, i Kunić se ponovo useljava.

Ovo bi bila skladna priča o povratku u Hrvatsku da Petrović nije podigao tužbu u karlovačkom sudu protiv Kunića. Petrović tvrdi da je u obnovu kuće uložio 1.140.000 kuna i od Kunića traži povrat sredstava. Kunić tvrdi da su njegova potraživanja neosnovana: „Gledajte, ovdje imam pisma mojih suseda. Jedni mi traže da im vratim krov koji je Petrović skinuo sa njihove kuće i stavio na moju. Drugi traže dijelove stolarije, treći nešto treće." Po Kunićevoj proceni „više je napravljeno štete nego koristi" prilikom Petrovićevog saniranja, i tražena suma je „netačna". Osim toga, nejasno je i zašto je Petrović dobio njegovu kuću od 400 kvadrata korisne površine na korišćenje „kada je samac a uz to nije ni izbeglica ni prognanik, već čovek iz Istre".

Karlovački sud je u septembru prošle godine doneo odluku kojom se Kuniću „vlasništvo neosporava, nego pravo na raspolaganje imovinom". Prema sudskoj odluci ne može je iznajmljivati, prodati niti na nju staviti hipoteku.

„Imovina mi ne može poslužiti kao jamstvo za kredit, država mi je odbila zahtjev za obnovu kuće, a kad sam pokušao otvoriti ugostiteljski obrt, došla je komisija iz Karlovca i zatvorila mi objekt."

Ozlojeđeni Kunić je krenuo u možda nesvakidašnju borbu. Pre nekoliko godina izdao je knjigu o svom slučaju, štampanu u hiljadu primeraka i prevedenu na engleski, a objavio je CD izdanje. Čini se, ipak, da je brošura u kojoj se nalazi hronologija celog slučaja podigla najviše prašine, jer su i sin i supruga imali problema prilikom uzimanja lične karte. Tom prilikom u karlovačkom SUP-u, mahano im je brošurom, a Kunićeva žena je bila i na informativnom razgovoru.

Iz časopisa Srpskog demokratskog forumaIdentitet"; mart 2005.

Tabela 1: Snabdevenost domaćinstava trajnim potrošnim dobrima*

trajna dobra   zastupljenost u % Cena po komadu u evrima ukupna vrednost u evrima
  šporet na čvrsta goriva 60 200 15.240.000
  električni šporet 90 200 22.860.000
  bojler 70 100  8.890.000
  frižider 90 250 22.225.000
  televizor 90 200 22.860.000
  mašina za pranje veša 80 250 25.000.000
  nameštaj 100 1000 127.000.000
      SVEGA 244.475.000
         
stoka   150 1000 190.500.000
automobil   60 2500 190.500.000
traktor   20 4000 101.600.000
      UKUPNO 727.075.000

* Odabir trajnih dobara, prema statističkom godišnjaku za Hrvatsku 1991, za domaćinstva iz 1990; obračunato za 127.000 srpskih domaćinstava koliko je u Hrvatskoj manje u odnosu na popis iz 1991. Od ukupnog broja Srba u Hrvatskoj, u RSK je živelo 34,27 odsto.

 

Broj Srba koji su napustili Hrvatsku - 380.032, uzet je kao polazište naših statističkih obračuna. Dobijen je na osnovu razlike u broju Srba na popisima iz 1991. i 2001. godine. Često je uverenje da se u broju onih koji su se izjasnili kao Jugosloveni 1991. krije i znatan broj Srba. Njihov broj nije uzet u razmatranje jer ne postoje pouzdani dokazi o tome, kao ni da li su uopšte napustili Hrvatsku. Statistika izbeglica u regionu nije potpuna, jer nema broja (Srba iz Hrvatske) izbeglih u treće zemlje, a jedan broj ljudi nikada nije prijavio svoj izbeglički status. Broj povratnika u Hrvatsku nakon 2001. uzet je u razmatranje gde je to bilo od značaja.

Tabela 2: Stanovi bivših nosilaca stanarskog prava1

Broj ukinutih stanarskih prava pre obnove2 Ukupno nosilaca stanarskog prava Podneti zahtevi za stambeno zbrinjavanje3 Nije u proceduri
23.770 30.000 76724 33.328
vrednost izgubljene imovine (EUR)5 1.140.960.000 1.071.744.000

1) izvor OEBS; 2) Pretežno u sudskim procesima vođenim do 1995; 3) Podnosioci su bivši nosioci stanarskog prava. Izvor Vlada Hrvatske; 4) Do kraja jula 2005. rešeno svega 2018; 5) Obračun je izvršen na osnovu prosečne cene kvadrata (po Vladi Hrvatske) od 800 EUR i prosečne kvadrature od 60 m2.

Tabela 3: Radni staž

broj zaposlenih (30% ukupnog broja Srba) prosečno po 15 godina radnog staža (200 evra x 12) doprinosa po godini UKUPNO (obračunato samo 50% doprinosa za penzije)
114.010 1.710.150 4.104.360.000 2.052.180.000

Tabela 4: Obnova kuća

Broj podnetih zahteva za obnovu* Rešeno zahteva Čeka rešenje
Broj kuća 16.238 9136 7102
Ostalo devastirano**

(u m2)

893.090
Gubitak u EUR*** 267.909.000

* Podaci iz Vlade Hrvatske; ** Za prosečno tročlano domaćinstvo obnavlja se 35m2+10m2+10m2 (ukupno 55m2), obračunato u odbosnu na prosečnu kuću od 100m2; *** Obračunata je minimalna cena kvadrata od 300 EUR

Tabela 5: Minimalni finansijski gubitak Srba izbeglih iz Hrvatske

Obnova kuća

267.909.000
Stanovi 1.071.744.000
Poslovni prostor* 420.000.000
Pokućstvo 244.475.000
Kola 190.500.000
Traktori 101.600.000
Stoka 190.500.000
Staž 2.052.180.000
ukupno 4.538.908.000

* Suma obuhvata cenu prosečnog lokala (30m2 x 1000 evra) i prosečan godišnji zakup (3000 evra) za deset godina


Reakcije: Mateo Matela


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST