Vrtić

saša marković
Luka

Jutros se mali Luka probudio bezvoljan i neraspoložen. Ne seća se koji dan je bio juče ili prekjuče, ali vrlo dobro zna da je danas ponedeljak, dan kome se niko od ukućana ne raduje previše. Jer, ponedeljkom tata i mama moraju na posao a Laki u vrtić. Iako u vrtić ide tek nedelju dana, Laki je već izgradio jasan odnos prema njemu: "Ne volim vrtić, ne volim školicu, neću da se igram, ne volim decu, ne volim ništa." Još nije oprostio roditeljima koji su ga, čim je napunio tri godine i proslavio divan-dan-našem-Luki-rođendan, umesto kod baba-Mikija i deda-Bokija poslali u "Plavi čuperak".

Drugi su nam lepo pričali da to ne ide tako jednostavno, ima tu neka adaptacija, pa socijalizacija, ali smo se mi ipak potajno nadali da je naše dete razumnije i pametnije od ostalih i da mu se sve može objasniti lepim rečima. I gle čuda, mali Laki je svoja prva dva dana u vrtiću "odrobijao" bez većih problema. Doduše, u vrtiću je boravio kratko, svega nekoliko sati, i nije hteo da jede sam nego ga je hranila vaspitačica, i nije se igrao sa ostalom decom, i nije hteo ništa da priča, i mnogo je plakao, ali je ostavio "dobar utisak", tako bar kažu u vrtiću. No, već u sredu, čim se probudio, shvatio je da školica više nema ništa novo da mu ponudi. A bogami ni on njoj. Umesto "tata, daj sokić" iz kreveta se čuo plač i očajnički vapaj "neću u vrtić".

I tako smo sredu propatili svi zajedno, on plačući ostavljen na vratima školice, a mi pokušavajući da smislimo kako da preguramo ovaj i naredna dva dana. U četvrtak i petak smo mu obećavali slobodnu subotu i nedelju, neograničeno igranje "opasne pucačine" na kompjuteru, prženice i palačinke, baba-Mikija i deda-Bokija, brda i doline i sve čega smo mogli da se setimo, samo da ga odobrovoljimo. Izbesnesmo nekako i ta dva dana, vikend je prošao kao u stara dobra vremena, vrtić nismo ni pominjali, tek u nedelju uveče počeli smo da razmišljamo o tome šta nas ponovo čeka. "Biće lepo u školici", kaže Laki dok mu usne podrhtavaju a oči se znoje. Niko ne sme ništa da kaže, čuje se samo Cartoon Channel i fijuk sablje samuraja Džeka.

Ipak, ovog ponedeljka nešto se promenilo, značajno i neočekivano. Umesto suzdržanog plača, dubokih uzdaha i odlučnog "neeećuuu!", Laki zagonetno trtlja: "Hoću u vrtić, ali..." Dok ga oblačimo on više puta ponavlja istu rečenicu. Malo sam ohrabren, vidim da mu se ne ide, ali bar ne pruža aktivan otpor, i to je nešto. Doručkujemo, ne čačkamo se kao što umemo, on još u svojoj bebećoj stoličici za hranjenje, ja na čajnom stočiću pored njega, s tanjirom kukuruznih pahuljica, kašičicom i salvetama. Laki jede mehanički, gleda "Štrumpfove" na TV-u, u pauzama između zalogaja povremeno zasuzi i ponavlja "Hoću u vrtić, ali..." Oprezno pokušavam da saznam šta mu to "ali" zapravo znači, da otkrijem šta ga to muči i čega se plaši, ali bezuspešno. Ne preterujem sa pitanjima, ako brizne u plač, uprskao sam stvar. Jer, Laki voli da priča, ali ne voli da diskutuje.

Kao i obično, u osam izlazimo iz kuće, kao i obično zastajemo ispred ulaznih vrata da bi se Laki propeo na prste i upalio svetlo u hodniku zgrade. Kratkotrajnu radost što su mu prstići dovoljno jaki da savladaju oprugu u prekidaču zamenjuje stara muka: "Hoću u vrtić, ali...", i sve tako, dok lagano šetamo do automobila, dok ga ubacujemo u kola i vezujemo za sedište, dok se kroz pokislo jutro i tanku sumaglicu lagano vozimo Višnjičkom ulicom. Laki je malo nervozan.

Stigosmo, prepoznajemo jutarnju gužvu dece i roditelja ispred vrtića. Još samo da Lakija nekako isteramo iz automobila, "odvezuj se", "idemo", "iskači", "požuri", "šta si se prepao", "vidi Sofiju kako ona ide", "je l’ plače još neko dete", "zakasnićemo na posao", "hajde ne cmizdri", "seka Perso", "ma biće super". Super, kako da ne. Briga Lakija za naš posao, za Sofiju ili Sonju, i onako nema pojma kako se ta debeljuca zapravo zove, i za još jednu Sofiju (ili Sonju), i za još jednog Luku, petnaest klinaca a samo deset različitih imena, niko o tome ne vodi računa, briga ga i za malog Andriju koji "stalno plače", njemu je njegova muka najveća i najpreča. Dok sav u grču i strahu gleda kako druga deca čilo utrčavaju u dvorište, verovatno se još potajno nada kakvom iznenadnom spasenju. Gde su sad sve te babe, dede, tetke i teče, šta radi taj pradeda u Požarevcu, gde su sad da pomognu, da ga izbave i pruže mu ruku onda kad mu je najteže?

I tek tu, dok se penjemo na poslednji stepenik pre nego što nas proguta topla polutama ulaza u školicu, Laki dovršava svoju odavno započetu rečenicu: "Hoću u vrtić, ali... ali... neeeeećuuuu!" Suze i uzdasi, to se podrazumeva.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST