---

Ekskluzivno >

Operacija Ekstazi

Promet ekstazijem, heroinom i kokainom u režiji "crvenih beretki"

Ovih dana, navršilo se tri godine otkad je policija spektakularno objavila rasturanje najvećeg pogona za proizvodnju ekstazija u Evropi. U akciji u kojoj je učestvovalo preko četiri stotine operativaca Ministarstva unutrašnjih poslova i Državne bezbednosti, uhapšen je doktor Milan Zarubica, vlasnik nekoliko farmaceutskih firmi, sa još četrnaest pomagača; saopšteno je da je Zarubica, koristeći svoje legalno registrovane firme, u nekoliko pogona u okolini Beograda proizvodio sintetičku drogu ekstazi i plasirao je širom sveta; pominjana je cifra od oko pedeset miliona dolara i dva miliona tableta; bio je to, prema rečima tadašnjeg ministra Dušana Mihajlovića i šefa gradske policije Milana Obradovića "najveći uspeh u istoriji srpske policije". Prošle godine, Zarubica je pred Posebnim većem Okružnog suda u Beogradu osuđen na dvanaest godina zatvora, dvojica njegovih saradnika su oslobođeni, dok su ostali dobili različite vremenske kazne. Odbrana se, naravno, žalila, kao i tužilac, a prošle nedelje Vrhovni sud je te žalbe razmatrao, ali do predaje ovog teksta u štampu odluka krivičnog veća nije saopštena. U međuvremenu, "Vreme" je došlo do saznanja koja bitno menjaju policijsku verziju priče o doktoru Zarubici i ukazuju na značajno učešće tadašnje vrhuške DB-a u krivičnim delima iz člana 245, stav 2 KZ-a: proizvodnja i puštanje u promet opojnih droga.

Naš list je pre tri godine, u tekstu ovog autora pod naslovom "Doktor Zarubica i mister Čombe" ("Vreme" broj 632) izneo neke rezerve u vezi sa pričom koju su Mihajlović i Obradović servirali javnosti, a isti tekst je nedavno ponovo štampan u okviru serije o organizovanom kriminalu u Srbiji i šire. Pitanja koja smo tada postavili odnosila su se na prirodu izvesnih supstanci nađenih kod Zarubice i saučesnika, pre svega anhidrida sirćetne kiseline (koji se koristi za preradu heroina), ali pre svega na ono što je policija izbegavala da kaže: ko su bili distributeri preko kojih je doktor Zarubica plasirao svoje proizvode širom Evrope i Bliskog istoka i gde su te silne pare? Tokom postupka u Specijalnom sudu, koji se sa prekidima vukao od novembra 2003. do marta 2005, na ova pitanja dat je nepotpun ili nikakav odgovor: u obrazloženju presude bukvalno piše da je Zarubica drogu prodavao "N.N. kupcima i posrednicima iz Makedonije, Bugarske i drugih stranih zemalja". Doktoru je oduzeto 320.000 američkih dolara i blizu 90.000 evra koje je imao u zemlji, plus 2,5 miliona švajcarskih franaka sa računa u Cirihu; sud je konstatovao da je to samo deo profita koji je Zarubica zaradio, pa je doktoru naloženo da doplati još deset miliona, mada nije jasno kako će to biti naplaćeno, jer mu je sve što je nađeno oduzeto. Ipak, glavno iznenađenje na suđenju je bilo to što se ispostavilo da kod Zarubice nije nađena ni jedna jedina pilula ekstazija, o kome je policija onoliko seirila: umesto toga, doktor je optužen i osuđen zbog proizvodnje i puštanja u promet amfetamina, stimulansa koji je donekle srodna, ali ipak prilično drugačija supstanca, a koju domaći zakon više ne tretira kao narkotik: prema najnovijoj zvaničnoj kategorizaciji (iz maja 2005) amfetamin je iz kategorije opojnih droga prebačen u blažu kategoriju psihotropnih supstanci, uz bromazepam, barbiturate i slične "narodne" pilule koje se u Srbiji troše kao kokice. Tako se uz pitanja ko su dileri i gde su pare nametnulo i treće: ko je makao ekstazi? Zahvaljujući upornom raspitivanju i nekolicini policijskih izvora, u prilici smo da čitaocima predočimo činjenice koje sud nije imao prilike da čuje.

DOKTOR NA MERAMA: Budne oči policijske uočile su doktora Zarubicu još u januaru 2002, više od godinu dana pre nego što je uhapšen, kada su doušnici prijavili da doktor nešto petlja sa Ljubišom Lindom zvanim Čombe, poznatim dilerom narkotika. Istraga je u prvi mah poverena Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala (UPBOK) na čijem se čelu u to vreme nalazio Radovan Knežević, ali je s obzirom na ograničene kapacitete ove službe zatražena pomoć od DB-a (kasnije Bezbednosno-nformativne agencije), kao i od gradske policije na čijem je čelu bio Milan Obradović. DB je sa svoje strane odredio trojicu operativaca iz III uprave (sa Goranom Kuzmanovićem na čelu), plus još desetak ljudi iz zemunske ispostave beogradskog Centra kao operativno-tehničku podršku. Ubrzo je, međutim, došlo do nekih razmimoilaženja između Obradovića i Kneževića i UBPOK se povukao iz istrage, prepustivši posao DB-u i GSUP-u.

Policiji je odmah bilo sumnjivo što je Zarubica kao lično obezbeđenje angažovao čak dvadesetak ljudi, uglavnom bivših policajaca sumnjive reputacije, daleko iznad potreba njegovog legalnog posla. Zatim, ustanovljeno je da je doktor naručivao tone hemikalija, uglavnom iz Bosne, koje su negde usput volšebno nestajale: količine naručenog i legalno preuzetog i ocarinjenog materijala drastično su se razlikovale. Kada su operativci predočili spisak hemikalija koje je Zarubica nabavljao stručnjacima sa Hemijskog fakulteta, dobili su odgovor: "Ovaj pravi ekstazi." Važan sastojak za proizvodnju ekstazija je supstanca pod nazivom benzil metil keton (BMK), koji je prilikom hapšenja zaista pronađen i kod Zarubice, a sud je utvrdio da je Ljubiša Lindo Čombe u jednoj fazi bio glavni dobavljač. Ista hemikalija, međutim, služi i za sintezu amfetamina, što je veoma bitan podatak.

Sve ovo bilo je dovoljno da se doktor Zarubica, Čombe, i još dvadesetak ljudi uključujući njihove familije stave na "tehničke mere", odnosno da im se prisluškuju telefoni. "Zarubica je uvek bio oprezan, ali su mu žena i otac bili vrlo blagoglagoljivi", kaže izvor "Vremena" iz istrage (Zarubičin otac Filip, koji je radio u njegovoj firmi, osuđen je na dve godine zatvora). Ubrzo je, tvrdi taj izvor, prikupljeno dovoljno dokaza da Zarubica zaista proizvodi ekstazi za potrebe beogradskog, i u nešto manjoj meri kragujevačkog tržišta. "Bile su to mnogo manje količine od onih o kojima je kasnije bilo reči, a o izvozu nije bilo ni govora", kaže naš izvor. Ipak, tokom dva meseca prisluškivanja i praćenja prikupljeno je dovoljno dokaza da se Zarubica i ostali pohapse, što su operativci u martu 2003. predložili svojim šefovima. Međutim, tadašnji načelnik BIA Andrija Savić i njegov zamenik Milorad Bracanović tražili su da se praćenje nastavi. Milan Obradović je pak dobijao samo onoliko informacija koliko je BIA bila raspoložena da mu pruži. Tada je jedino BIA, naime, raspolagala prislušnom tehnikom, što će se kasnije pokazati kao činjenica od ključnog značaja.

BARTER ARANŽMAN: Krajem marta 2002. dolazi do krupnih promena u istražnom timu: Bracanović zahteva od načelnika III Uprave da se svi dotad prikupljeni dokazi prebace kod njega u kabinet, i to tako "da nijedan papirić ne ostane", kaže naš izvor, a ljudi koji su dotad radili na Zarubici dobili su sasvim druge zadatke, daleko van Beograda. Od tada, Zarubicu nastavljaju da prate operativci iz Zemuna, koji su do tada bili samo podrška i koji, kako tvdi izvor "Vremena", nisu mogli da imaju potpunu sliku o onome što Zarubica radi, a jedini ko ima kompletan uvid jeste Bracanović. Čitaoca na ovom mestu treba podsetiti da je Bracanović bivši oficir za bezbednost Jedinice za specijalne operacije (JSO, odnosno "crvene beretke") te da je na mesto zamenika načelnika Službe doveden na insistiranje Milorada Lukovića Legije. Bracanović je, osim sa Legijom, bio blizak sa pokojnim Dušanom Spasojevićem, a utvrđeno je da je Spasojevića slao na nekakve kurseve u BIA. U vreme kad se naša priča odvija, s proleća 2002, Spasojević je ubedljivo najveći diler droge u Srbiji i šire, a Legija i JSO, uz Bracanovićevo odobrenje, pružaju obezbeđenje i kontraobaveštajnu zaštitu.

Sledeća faza u ovoj priči je logična: naš izvor tvrdi da je Zarubici odobreno da nastavi proizvodnju ekstazija, čak i da je znatno proširi, s tim da su distribuciju preuzeli Spasojević i Legija, koji su inače imali kontakte sa krupnim međunarodnim dilerima, naročito iz albanske mafije. Podaci iz sudskog postupka potvrđuju ovu tezu: od leta 2002. Zarubica uvozi nove skupe mašine, zapošljava nove ljude i ovladava proizvodnjom BMK-a, pa više ne mora da ga uvozi. Proizvodnja daleko nadmašuje domaće potrebe i reke beogradskog ekstazija teku u Evropu, tako da to uočavaju i neke zapadnoevropske službe. Ali, ne samo one: domaći operativci koji nadgledaju jug Srbije i Kosovo počinju da primećuju pojačan priliv heroina i kokaina sa Kosova, preko Preševske doline; istovremeno, na Kosovu se pojavljuje ekstazi, koga ranije nije bilo, a doušnici tvrde da stiže iz Beograda. Službene beleške sa ovim podacima stižu na Bracanovićev sto i ne idu dalje.

Evo kako je ovaj posao izgledao: tokom cele druge polovine 2002. beogradski ekstazi putuje na jug kamionima srednje veličine, obično u pratnji džipova JSO-a ili, u nekim slučajevima, VI Uprave BIA (obezbeđenje lica i objekata); vozila sa takvom pratnjom policija ne zaustavlja. Zamenik načelnika VI Uprave u to vreme je Branko Veljković, čovek od velikog Bracanovićevog poverenja (može se videti tik uz Bracanovića na često emitovanom snimku kad Bracanović izlazi iz zgrade Specijalnog suda). Kamioni izbegavaju autoput i često koriste zgodnu zaobilaznicu preko Negotina, Zaječara, Babušnice i Vlasotinaca; odatle se lako stiže do Preševske doline, ni bugarska i makedonska granica nisu daleko; tablice se usput bar jedanput menjaju, za svaki slučaj.

Na prijemnom kraju na Kosovu je izvesni Ćemalj Šabani zvani Ćora, iz Uroševca, koji ekstazi plaća heroinom i kokainom, dok istu trampu sa bugarske i makedonske strane organizuje Metuš Bajrami, makedonski Albanac sa bugarskim državljanstvom. Natovareni heroinom i kokainom, isti kamioni se vraćaju ka Beogradu, odakle ih Spasojević šalje dalje, ka svojim distributerima širom Srbije i na Zapadu. Bar u jednom slučaju, ulazak sumnjivih kamiona u pratnji džipa JSO-a koji su preko Preševa ušli u Srbiju, a zatim noću kod Babušnice promenili tablice, primećen je od strane policije. Službena beleška o tome nalazi se u UBPOK-u. Za sve to vreme, grupa od osam pripadnika JSO-a sedi u tajnoj bazi u prostorijama fabrike Zavarivač u Vranju: oni su tu da intervenišu u slučaju potrebe. Nakon što je JSO nakon atentata na Đinđića raspušten, policajci koji su ušli u te prostorije zaprepastili su se kad su tamo pronašli kopije svojih izveštaja i transkripte sopstvenih telefonskih razgovora. "Niko nije znao šta su oni radili, niti je smeo da pita, a oni su u stvari držali na oku – nas", kaže jedan inspektor sa juga Srbije. On tvrdi da mu je tada postalo jasno na šta je mislio jedan lokalni diler heroina kada mu je na pitanje ko mu je doturio drogu odgovorio: "Ovi vaši ćelavci iz Vranja", a zatim naglo zaćutao.

TUŽAN KRAJ: Ovo je za sve uključene strane veoma sladak posao: Spasojević plaća heroin i kokain ekstazijem, pa ne mora da ulaže keš, njegovi albanski partneri više su nego zadovoljni, a zadovoljan je i Zarubica, koji neprestano proširuje kapacitete. Sa Zapada, međutim, stižu zahtevi da se nešto učini povodom ekstazija koji, prema njihovim informacijama, i dalje stiže iz Beograda. U stezanje obruča oko Zarubice posebno se uključuje Velika Britanija, preko Entonija Monktona, čoveka za vezu sa britanskom Službom pri beogradskoj ambasadi koji je kasnije "razotkriven" kao špijun u "Nedeljnom telegrafu": Vlada se sastaje i daje nalog policiji da istragu privodi kraju. Predosećajući nešto, Zarubica preko posrednika kupuje neku zemlju u Australiji. Legija i Spasojević imaju svoje probleme i počinju da planiraju ubistvo premijera. Đinđić sasvim gubi poverenje u Bracanovića i Savića i smenjuje ih u januaru 2003. Početkom februara 2003. novo rukovodstvo BIA konačno daje zeleno svetlo za hapšenje Zarubice i ostalih i kreće se u spektakularnu akciju opisanu na početku ovog teksta. Ćemala Šabanija Ćoru uhapsila je međunarodna policija na Kosovu u septembru prošle godine: kod njega je nađeno 110 kilograma heroina. Matuš Bajrami je pak "pao" kod Milana u Italiji nekoliko meseci ranije, na osnovu nekoliko međunarodnih poternica. Obojica još čekaju na suđenje.

Tako se krug zatvorio, ali je iz tog kruga nekako ispao ekstazi, koji je, prema tvrdnji naših izvora, Zarubica definitivno proizvodio. U istrazi, kao što je rečeno, nije pronađena nijedna pilula ekstazija, niti bilo kakav trag ove droge. Bracanović i prijatelji su, međutim, imali sasvim dovoljno vremena i mogućnosti da sklone dokaze o proizvodnji i kao sopstvene tragove. Postoje i indicije da pogoni Zarubičinih firmi u Staroj Pazovi i Šimanovcima, gde se od BMK-a proizvodio amfetamin, nisu bili jedini, te da je postojao još jedan, neregistrovan, u koji policija nikada nije ušla, i koji je prestao da radi neko vreme pre hapšenja. Javna policija je, to treba ponoviti, u istrazi gotiovo potpuno zavisila od BIA i onoga što im je Bracanović servirao.

Indikativno je još nešto: svi prisluškivani razgovori Zarubice, Čombeta i ostalih koji su dospeli do suda snimljeni su tokom dve nedelje u januaru 2003, praktično uoči hapšenja. Odobrenje za prisluškivanje, piše u sudskim spisima, Vrhovni sud je izdao 17. januara 2003. na zahtev Andrije Savića. Svi naši izvori iz MUP-a i BIA, međutim, slažu se da je prisluškivanje Zarubice počelo najmanje godinu dana ranije. Kako to da baš ništa od prethodno snimljenog materijala nije stiglo do suda?

Zarubičini roditelji, Filip i Danica, uporno tvrde da je njihov sin nevin i da se u zatvoru našao zato što je odbio da plaća reket Zoranu Đinđiću i grupi ljudi oko njega. I sam Zarubica je na suđenju izneo slične optužbe na račun pokojnog premijera, ali mu sud nije poverovao. To doduše ne mora da znači da je u pitanju čista laž: Legija i Spasojević su svojim poslovnim partnerima voleli da se hvale da rade "državni posao". Uostalom, Zarubica bi uvlačenjem Legije i Spasojevića samo dodatno sebe opteretio jer bi priznao da je proizvodio drogu, a možda bi ugrozio i sopstveni život. Dok čeka na odluku Vrhovnog suda, doktor deli ćeliju sa čovekom koji bi morao mnogo da zna o Legiji, Dući i njihovim poslovima: Radetom Markovićem, bivšim načelnikom DB-a. Marković, Bracanović i Legija više ne rade u Službi, ali dovoljno njihovih bliskih prijatelja i saradnika je još uvek u funkciji, a novac zarađen likvidacijama i trgovinom narkoticima (ne zaboravite onih 600 kila iz sefa Komercijalne banke) još je u opticaju. A novac, kao što je poznato, ne smrdi.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---