---

Smrt Slobodana Miloševića >

Bolest, istine i spekulacije

Slobodan Milošević je imao ozbiljnih zdravstvenih problema. Bolovao je od hronične hipertenzije. Činjenica koja otvara prostor za spekulaciju jeste da ni u Beogradu ni u haškom pritvoru propisana terapija nije davala očekivane rezultate

Haški optuženik i bivši predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević umro je u snu 11. marta u zatvoru Haškog tribunala. Uzrok smrti, infarkt, utvrđen je dan kasnije posle izvršene obdukcije u kojoj su pored holandskih učestvovali i patolozi sa Vojnomedicinske akademije iz Beograda, pukovnici dr Srbislav Ilić i dr Ivica Milosavljević.

Obdukcioni nalaz sa kojim su se složile i vlasti naše zemlje nije, međutim, doprineo smirivanju tenzija i sumnji o iznenadnoj smrti Miloševića. Tim njegove odbrane, njegova porodica i predstavnici njegove partije najglasniji su u tvrdnjama da je Milošević "ubijen", "otrovan" i da u "Hagu nije imao odgovarajuću medicinsku negu". Uskoro bi trebalo da uslede nalazi toksikološke analize, koji će sigurno dodatno rasvetliti uzrok njegove iznenadne smrti.

Istovremeno se u Hagu povodom njegove smrti vode dve istrage: jednu sprovodi tim holandske vlade a drugu sam Haški tribunal, koji bi po naredbi predsednika Tribunala Fausta Pokara trebalo da utvrdi uslove pod kojima je lečen najvažniji haški optuženik, da li je imao odgovarajuću medicinsku negu koja uključuje medicinsku dijagnozu bolesti, tretman, terapiju.

U ovih nekoliko dana predstavnici Haškog tribunala nisu uspeli da ubede ni domaću ni svetsku javnost da u kontroli njegovog zdravlja i pružanju lekarske pomoći nije bilo propusta, niti da odagnaju sumnje u sepkulacije ok "da je otrovan" ili se pak "sam trovao."

DIJAGNOZA: Slobodan Milošević je imao ozbiljnih zdravstvenih problema, bolovao je od hronične hipertenzije. Činjenica je, međutim, da se ta bolest može danas veoma uspešno kontrolisati odgovarajućom terapijom i stalnim lekarskim nadzorom.

Miloševićeva smrt dovodi pod sumnju ozbiljnost Tribunala da shvati da odista pred sobom ima čoveka koji je bolestan. Pogotovu što je od početka dolaska u Hag imao nesporazuma sa tamošnjim lekarima. Pred kraj života je čak otvoreno izjavljivao da im uopšte ne veruje.

U Hag je uz Miloševića (28. juna 2001) stigla i odgovarajuća medicinska dokumentacija naših lekara u kojoj se upozoravalo na probleme sa hipertenzijom.

Prvi put su građani Srbije nešto više o Miloševićevoj bolesti saznali desetak dana posle njegovog hapšenja (1. april 2001) i prebacivanja u Centralni zatvor u Beogradu. Mediji su, pozivajući se na advokate Miloševića, pošto niko drugi, uključujući i lekare, na tu temu nije davao izjave, izveštavali da se on ne oseća dobro, da je u "predinfarktnom stanju", ali da, "navodno, ne želi da ide na VMA". Posle pregleda tima stručnjaka, sredinom aprila, on je na dodatna ispitivanja prebačen na VMA, a dan posle toga vraćen je u zatvor.

Jedan od lekara koji su u Centralnom zatvoru pregledali Miloševića bio je dr Ljupčo Mangovski, načelnik invazivne kardio-dijagnostike i terapije u Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje.

U razgovoru za "Vreme" on kaže da je već tada kod Miloševića utvrđena dijagnoza "zapuštene hipertenzije sa rekonsekvencama (zadebljanjem) na srčanom mišiću, kao posledicom povišenog krvnog pritiska koji apsolutno nije bio lečen na adekvatan način: ili terapija nije bila u redu ili pacijent nije uzimao redovno lekove. Da bi nastale promene na srčanom mišiću, onakve kakve su u to vreme konstatovane kod Miloševića, bolest je morala dugo da traje."

Naš sagovornik pominje da su tada Miloševiću na VMA urađeni svi potrebni pregledi i analize koje nisu upućivale na to da "postoje promene na koronarnim krvnim sudovima koji su bili glatki i bez arterosklerotičnih promena". Stoga nije bila potrebna nikakva hirurška intervencija. Utvrđena je i adekvatna terapija: "Međutim, ta maligna hipertenzija, sa kojom je Milošević imao problema je nepredvidiva. Ako se ne leči, mogu da nastanu spazme na koronarnim arterijama."

Dakle, uputna dijagnoza Miloševićevog zdravstvenog stanja bila je "maligna hipertenzija sa konsenkvencama na srčanom mišiću u smislu zadebljanja svih zidova leve komore".

Ni lečenje u Beogradu, pred odlazak Miloševića u Hag, nije dalo odgovarajuće rezultate: "Objektivno, realno i pošteno govoreći, na osnovu svih lekarskih pregleda, prepisali smo adekvatnu terapiju. To su bili lekovi kojima bi, po svim pravilima, definitivno pritisak morao da se spusti a puls umiri. Ako nekome, na primer, date inderal od 120 miligrama, puls definitivno mora da se spusti. Kod ovog pacijenta to nije bio slučaj. Ne ulazim u to da li je uzimao lekove ili ne, pošto to ne znam, i to je stvar lekara koji je bio uz pacijenta, ali znam da prilikom kontrole nismo imali adekvatan terapijski odgovor. Očekujemo kada se nekome da neselektivni beta bloker da se uspori puls, i da se snizi pritisak. Toga nije bilo. Terapija je racionalno određena i tvrdim da tu nikakvih propusta nije bilo."

S obzirom na to da nije bilo rezultata ("postojala je suspekcija da koncentracija leka nije u dovoljnoj meri u krvi"), dr Mangovski kaže da je lično intervenisao da u zapisnik sa pregleda uđe i njego zahtev "da se prekontroliše da li je lek uzet u dozi u kojoj je prepisan". Kako Mangovski nije bio Miloševićev lekar, već samo član ekspertskog tima koji je Miloševića pregledao u zatvoru i preporučivao terapiju, ne zna da li je njegova sugestija ispoštovana.

HRONOLOGIJA: Na naše pitanje, indukovano tadašnjim saznanjima medija iz tzv. pouzdanih izvora, da li je Milošević odbijao da primi bilo kakvu injekciju, sagovornik "Vremena" odgovorio je potvrdno: "Odbijao je svaku parateralnu terapiju. Dakle, bilo je isključeno pomoći mu injekcijom, ili infuzijom, na primer."

Bez obzira na sve moguće propuste Tribunala u vezi sa brigom za Miloševićevo zdravlje, ponekad čak i ignorisanje njegovih upozorenja da se loše oseća (utisak se mogao steći iz prenosa suđenja na TV B92), izgleda da su i lekari u Hagu bili suočeni sa istom dilemom: da li Milošević uzima lekove ili ne.

Pošto utvrđena i dodeljena terapija nije dala ni u Hagu nikakve rezultate u snižavanju pritiska, nekoliko meseci pre Miloševićeve smrti haški lekari su insistirali da ih Milošević uzima pred njima a potom zahtevali da mu se meri koncentracija medikamenata u krvi. Milošević je zbog toga izražavao javno negodovanje: "Insistiram da prestanu da me maltretiraju uskraćivanjem lečenja. Tvrdi se da ja ne uzimam lekove a testom je ustanovljeno da kad uzmem lek pod kontrolom, nivo tog leka u krvi je daleko ispod očekivanog..."

Od kako je počelo suđenje Miloševiću (12. februara 2002), proces je bio prekidan 15 puta. Razlog: loše zdravstveno stanje optuženog, grip, premor, kardiovaskularne smetnje, povišen krvni pritisak. Više puta je zbog dijagnostičkih pregleda prebacivan i bolnicu Bronemo, gde se inače leči holandska kraljevska porodica.

Poslednjih meseci Milošević se sve češće sudijama Haškog tribunala žalio da se ne oseća dobro (glavobolja, pritisak u očima i ušima). Na njegov zahtev, 4. novembra, Tribunal je dozovolio da ga pregleda konzilijum od tri specijaliste po njegovom izboru. Lekarski tim sastavljen od lekara iz Francuske, Rusije i Srbije konstatovao je da je zdravlje Slobodana Miloševića ozbiljno ugroženo. Sudu su predočene i posledice koje mogu da proisteknu ako se nešto hitno ne preduzme. Zatražili su šestonedeljni prekid suđenja kako bi se Milošević pregledao i odmorio van Ševeningena. Njihova ocena je takođe bila da se Milošević u Ševeningenu leči neadekvatno i u neodgovarajućim uslovima. Nalazi ove grupe lekara bili su uvod u Miloševićev zahtev da mu se odobri privremeno napuštanje pritvorske jedinice i odlazak na moskovsku kliniku Bakuljev radi lečenja. Milošević je tvrdio da lekari u Tribunalu ne mogu da mu pruže odgovarajuću medicinsku pomoć "pošto nisu dovoljno stručni".

Posebne primedbe Milošević je imao na lekara pritvorske jedinice u Ševeningenu Paulusa Falkea, koji je, po njemu, "dva meseca ignorisao njegove srčane tegobe pravdajući ih iscrpljenošću".

Njegov zahtev za odlazak u Moskvu, podnet u decembru prošle godine, Sudsko veće Haškog tribunala odbilo je krajem februara ove godine. Sudija Patrik Robinson je negativnu odluku obrazložio rečima da Milošević i njegovi advokati nisu dokazali da je Bakuljev jedino mesto u kojem on može biti lečen. Otvoreno je izrazio sumnju, uprkos garancijama Rusije (predsednika Putina i Dume) da nije izvesno da bi se Milošević vratio u Hag.

SPEKULACIJE: Odmah po smrti Slobodana Miloševića krenule su i spekulacije o razlozima njegove smrti. Zbog nepoverenja u ruske garancije da bi se Milošević po lečenju vratio u Hag, a na insistiranje njegovih advokata i porodice, od kojih osim Miloševićevog brata u Moskvi žive i Miloševićeva supriga i sin, u centru istrage o uzrocima Miloševićeve smrti našli su se i ruski stručnjaci, lekari i patolozi. Njihova reč sigurno neće biti beznačajna u toksikološkim nalazima koji su u toku. Oni su zatražili da pogledaju i nalaze obdukcije.

Advokat Z. Tomanović, koji je prvi obelodanio da mu se Milošević žalio da sumnja da ga truju, podneo je zvaničan zahtev da se obdukcija tela obavi u Moskvi. To je, naravno, odbijeno od strane Haškog tribunala, ali je odobren dolazak i prisustvo na obdukciji ruskih i naših lekara.

Posle obdukcije, kojom je utvrđeno da je Slobodan Milošević umro od infarkta, pojavile su se sumnje s ruske strane. Oni su zatražili ponovnu obdukciju. S druge strane, iz Tribunala su, doduše od neimenovanih izvora, počele da se pojavljuju ocene da je "Milošević poništavao dejstvo lekova za pritisak drugim lekovima koje je samoinicijativno uzimao". Tome je svakako doprineo i nalaz holandskog lekara Donalda Ugesa, koji je rekao da su dve nedelje pre smrti u krvi Miloševića nađeni tragovi leka rifampicin, koji uspešno snižava efekat lekova protiv visokog krvnog pritiska. Od ovog lekara zatraženo je da uradi dodatan test krvi Miloševića, pošto prepisani lekovi protiv pritiska nisu davali očekivane rezultate.

Pre Miloševićeve smrti, ove nalaze niko nije pominjao a njihovo obelodanjivanje unelo je novi zaplet u spekulacije o Miloševićevoj smrti: ko je i na koji način doturao Miloševiću sporni lek. Ako ga je, naravno, uopšte i uzimao.

Za sada iz Tribunala, do završetka toksikološke analize krvi i tkiva iz Miloševićevog tela, zvanično ne žele da komentarišu izjavu holandskog patologa, kao ni njegovu pretpostavku da je Milošević samoinicijativno uzimao pomenuti lek.

Prema najnovijim informacijama agencije Asošijeted pres, koju prenosi B92 (izvor je jedan zvaničnik iz Tribunala), Sud je, navodno, bio obavešten od upravnika pritvorske jedinice da se lekovi i alkohol švercuju u Miloševićevu ćeliju, ali da na to obaveštenje niko nije reagovao.

Na pitanje "da li je bilo moguće da Miloševiću neko u pritvor Tribunala donosi lekove koji mu nisu bili prepisani", portparol Tribunala Aleksandra Milenov odgovorila je da pri posetama stražari ne pretresaju posetioce, ali da svi pritvorenici bivaju pretreseni pre i posle posete. "Takođe, kao i u svakom pritvoru, čuvari redovno pregledaju ćelije pritvorenika."

Informacije o doturanju lekova i alkohola, ukoliko se pokažu kao tačne, mogle bi naškoditi ugledu Tribunala, čiji je kredibilitet već poljuljan Miloševićevom smrću nekoliko meseci pred očekivani kraj suđenja i izricanje presude.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---