---

Parlamentarni izbori u Ukrajini >

Sečenje naranžastog kolača

Ukrajina je prilično bipolarna zemlja, pri čemu je najčešći objekat ljubavi i mržnje svakako Rusija. Otprilike se zna koliko ljudi je mrzi a koliko obožava, i te dve grupe teško ili nikako ne menjaju mišljenje

Specijalno za "Vreme" iz Kijeva

Ukrajina ponovo izlazi na izbore: posle burnih predsedničkih izbora u decembru 2004. godine, koji su izazvali pažnju celokupne svetske javnosti, prerasli u takozvanu narandžastu revoluciju i doveli na vlast prozapadnog predsednika Viktora Juščenka, na red su došli i parlamentarni izbori – 26. marta.

I oni su važni, ako ne i važniji, jer njih će slediti najveća promena u političkom sistemu ove velike zemlje, prenos jednog dela predsedničkih ovlašćenja sa predsednika na Verkhovnu radu, ukrajinsku narodnu skupštinu, što je posledica ustavne reforme. Doduše, predsednik ostaje najvažniji politički faktor u državi i zadržava pravo da imenuje ministre spoljnih poslova i odbrane, ali mu je dosadašnja neprikosnovena moć ipak znatno umanjena.

Do te mere da bi stolica oko koje su vođene tolike borbe krajem pretprošle i početkom prošle godine, u potencijalnom sukobu sa neprijateljskim ili bar kritičkim premijerom i vladom, mogla postati neprijatno vruća. Glavni igrači su svima poznati, sve troje su nastupali sa promenljivim uspehom i u prethodnim činovima drame.

"GASNA" PRINCEZA: Najpre dama, Julija Timošenko, koja je frizurom, ali i nastupom i izuzetno čvrstim stavom privukla najviše svetlosti reflektora u narandžastim događanjima. Poznata i kao "gasna princeza" zbog poslovnog dela svoje karijere, i dalje veruje u važnost prirodnog gasa za Ukrajinu i koristi to pitanje kao početak i kraj celokupne kampanje. Za svoj angažman nagrađena je mestom predsednika vlade, odakle je najurena posle desetak meseci od strane najbližeg saveznika, predsednika Juščenka, uz optužbe da je "dovela zemlju na rub propasti". Bez obzira na teške reči koje su bivši saveznici tada izmenjali, ponovo su smogli snage da pokušaju da se dogovore o eventualnom zajedničkom nastupu njihovih partija na izborima. Sporazum nije postignut, verovatno zbog Julijinog stava da svi koji su učestvovali u pregovorima sa Rusijom o ceni gasa u januaru, kada je Ukrajina prihvatila povećanje od gotovo dva puta, treba da budu smenjeni i krivično gonjeni.

Išla je toliko daleko da je kao pretpostavku za koalicioni nastup tražila poništavanje tog sporazuma sa Rusijom, i ništa drugo je nije zanimalo. Njen glavni politički savetnik Oleksandr Turčinov je rekao da "...oni nemaju više vremena da igraju te igre" i na prvi pogled pokopao nade da bi dobitna kombinacija iz predsedničkih izbora mogla da "upali" i na parlamentarnim. Ali, ne potpuno, jer je Turčinov dodao i da on veruje da će do koalicionog sporazuma ipak doći, ali posle izbora.

Gotovo svi posmatrači ukrajinske političke scene slažu se da će buduća vlada svakako biti koaliciona. Međutim, opšte prihvaćena je varijanta po kojoj suparnici u predsedničkim izborima zajedno formiraju vladu, pri čemu se kao sa premijerom najčešće spekuliše imenom aktuelnog šefa Saveta bezbednosti i Juščenkove desne ruke Anatolija Kinaha.

KO ODLUČUJE O POBEDI: Treba imati u vidu da ankete i prognoze najmanje glasova među trojicom favorita daju koaliciji Blok Julija Timošenko. Zbog toga ona sebe ne vidi kao pobednika, već kao onoga ko će da odluči o pobedniku.

Naime, ona očekuje da će njeni poslanici u Radi biti presudni za parlamentarnu većinu, pa joj je zato sada lako da postavlja maksimalističke zahteve. Ako sve bude po planu, od mnogih zahteva će lako odustati, i time pokazati kooperativnost, te biti na korak bliže cilju koja nikad nije krila – ona želi da ponovo bude premijer.

Juščenko, zapravo njegova partija Naša Ukrajina u izbore ulazi rasterećena. Njen lider je predsednik, i to će i ostati bar još četiri godine. S te strane su mirni, a i u anketama ne stoje loše.

U zapadnom delu zemlje su ubedljivo najjača politička opcija, imaju podršku međunarodne zajednice i sve što uz to ide. To ipak ne znači da su se opustili i da ne rade ništa, naprotiv. Aktivisti neprekidno organizuju mitinge podrške, koriste se novi oblici pridobijanja glasača, naročito mladih, pri čemu se neprekidno provlači i staro, ali najubojitije izborno oružje – nacionalizam.

Ukrajina je prilično bipolarna zemlja, pri čemu je najčešći objekat ljubavi i mržnje svakako Rusija. Otprilike se zna koliko ljudi je mrzi a koliko obožava i te dve grupe teško ili nikako ne menjaju mišljenje.

Zato se i dešavaju naizgled apsurdne stvari, da najžešći politički sukobi besne među onima koji su politički bliski. Proruskog kandidata Viktora Janukoviča i njegovu Partiju regiona svi ostavljaju na miru, a svađe besne među onima koji su prošle zime po snegu nosili žive boje.

Svi oni se, naime, trude da iz oranž kolača za sebe iseku najveće i najbolje parče. Pri tom je, naravno, nož u ruci pobednika, a on je odabrao da seče po etničkim linijama, birajući baš ovo vreme da se bavi uvek osetljivim pitanjima jezika. U vreme Sovjetskog Saveza, svi su jezici bili ravnopravni, ali je ruski bio ravnopravniji. Osnovni jezik u školama i na fakultetima, u privredi, sudstvu, kulturi i naravno, vojsci bio je ruski.

U drugoj po veličini sovjetskoj republici, ukrajinski jezik se učio u mnogo manjoj meri. Posle raspada SSSR stvar se, naravno, okrenula tumbe. Ukrajinski jezik je postao jedini zvanični, mada svi razumeju i znaju ruski.

Istini za volju, ne vole svi i da ga pričaju, ali kada vide da im nema druge, pristaju.

U Kijevu su svi natpisi na ulicama i zgradama na ukrajinskom, na engleskom ili nekom drugom jeziku su samo logoi preduzeća. Ako nešto treba da piše na stranom jeziku, onda je napisano fonetski, ukrajinskom ćirilicom, npr. "Džek-pot" ili, moj omiljeni natpis, "Pica Beograd".

Kada pričaju sa strancem, i građani i službenici najpre počinju na ukrajinskom — ali kada vide da od toga nema vajde, lako i brzo prelaze na ruski. Ruske televizije se gledaju više nego domaće, a ruske novine i naročito knjige se mnogo čitaju.

O JEZIKU: U takvoj atmosferi, i tik uoči parlamentarnih izbora, predsednička administracija je ustanovila da je pravo vreme da se raspravi pitanje da li je zemlji potreban još jedan zvaničan jezik.

To su uradili da bi mogli da kažu glasno NE koje bi se čulo daleko, do Moskve ili, još bolje, do Vašingtona. Povod je doduše bila najava ruskogovorećeg parlamenta autonomne oblasti Krim, strateškog poluostrva u Crnom moru, sa bazom ruske flote, da će na dan parlamentarnih izbora raspisati i referendum o uvođenju ruskog kao drugog zvaničnog jezika.

Iako su krimski ustav i predsedništvo raspušteni još 17. marta pre 11 godina, administracija nije ustuknula niti se obazirala na tu "sitnicu", već je počela da raspiruje strasti mašući predlogom referenduma kao baukom.

Na njega se u svom redovnom nedeljnom radio-obraćanju naciji osvrnuo i sam Juščenko, rekavši da je "...kao predsednik ekstremno zabrinut zbog pokušaja nekih političkih snaga da se pitanjem jezika manipuliše uoči izbora".

Naročito je težak utisak ostavio gest zamenika ministra spoljnih poslova Ukrajine Volodimira Ogriska, koji je na okruglom stolu sa ruskim i domaćim političkim analitičarima u Kijevu, posvećenom odnosima dve zemlje posle izbora, odbio da govori na ruskom koji su svi razumeli i time pokazao kako on zamišlja buduće dobrosusedske odnose dve velike zemlje.

PARTIJA: Naša Ukrajina je u onome što je ostalo od narandžastog bloka nesumnjivo najveća stranka. Činjenica da je i unutar tog bloka lako našla saveznike govori mnogo, kako o njenom koalicionom potencijalu tako i o predviđanjima manjih partija rezultata izbora.

Svi su se slagali da će za eventualnu predizbornu koaliciju ova poslednja nedelja biti "sad il’ nikad". Tim koji dobija se ne menja, a što se to ipak desilo, manje partije krive onu koja je otkaz dobila, a ne onog koji joj je otkaz dao.

Vođa Socijalističke partije Oleksandr Moroz zamerio je Timošenkovoj istrajavanje na nerealnim zahtevima i time se otvoreno stavio na stranu predsednika države. Drugi nekadašnji narandžasti vođa Roman Zvarič bio je blaži. Rekao je da je njen zahtev ultimatum, ali je pozvao sve strane da spuste loptu i zasad zaborave lične ambicije.

TREĆI I NESPORNO: I inače je strah od neobuzdane ambicije Julije Timošenko više nego uspešna politika predsednika Juščenka, faktor koji tera vodu na njegovu vodenicu, što malo ko poriče. Sa svoje strane, Julija Timošenko je "pojasnila" da je to uradila da bi pokazala kako njeni bivši saveznici potajno pregovaraju sa Janukovičem, a da su pregovori o koaliciji samo "mazanje očiju naciji".

Treći, i neosporno najveći favorit na izborima jeste Partija regiona Viktora Janukoviča. On je pobedu na predsedničkim izborima imao u rukama, i ispustio je, bez obzira na neverovatnu podršku koju je imao iz Rusije. Podršku koja je išla dotle da mu je ruski predsednik Vladimir Putin čak čestitao pobedu, i tako sebi zabio najveći autogol u karijeri.

Po svim predviđanjima, njegova partija dobija najveći broj glasova na izborima i najveći broj mesta u Verkhovnoj radi, ali ipak nedovoljan za samostalno formiranje vlade. Političko prokletstvo od koga svi strepe, tako često da je imanentno nekim državama očekuje i Ukrajinu.

Videće se kako će se drugi Viktor s tim izboriti, naravno, ako se prognoze obistine. Za sada je pokazao da može da podnese poraz.

Sa čvrstim osloncem na istoku zemlje, za povratak je odabrao strategiju da napada naizmenično i Timošenkovu i Juščenka. Taktika se pokazala uspešnom, jer ne samo da mu ankete signaliziraju najveću podršku već i konstantan stabilan rast popularnosti.

Smatra se da novu snagu crpi iz tradicionalnog bazena opozicionih glasova nezadovoljnih, kojih u zemlji u tranziciji ima mnogo, kao i od mladih glasača i onih koji glasaju prvi put. Inače, potonjima svi posvećuju izuzetnu paznju, ali je Janukovičev pristup izgleda najbolji.

Najzanimljivija je primena SMS-a u animiranju mladih birača. Janukovičev fotogenični sin od dvadesetak godina, takođe Viktor, vodi tu medijsku akciju, koja je već imala toliki uspeh da je sve partije, pa čak i Komunistička kopiraju.

Jedino Blok Julija Timošenko ne želi da se time bavi što je još jedan apsurd ovdašnje političke scene, da su ultraliberalne partije poslednje u prihvatanju novih tehnologija koje u političku borbu uvode njihovi konzervativni protivnici.

Još jedan sin je preko mobilnih telefona postao sredstvo u predizbornoj borbi. Predsednikov najstariji sin, još uvek tinejdžer Andrej, prošle godine uslikan je sa telefonom vrednim 6500 dolara. Tada je poslužio kao dokaz u optužbama za korupciju, a ni sada nije ništa bolje prošao.

Bilo kako bilo, izbori su već jako blizu. Iako postoji stari dobri običaj da se najbolje stvari čuvaju za kraj, niko izgleda ne zna šta bi to moglo da bude. Prelepi glavni grad okićen je zastavicama, oblepljen plakatima, sa naslovnih strana gledaju poznata lica, sa kamiončića sa razglasom grme obećanja, kao i sa televizije, i u ogromnoj meri radija.

Centar grada se i inače nedeljom pretvara u pešačku zonu, što aktivistima svih partija ostavlja ogroman prostor za delovanje. Oni ga veoma rado koriste, praveći gotovo karnevalsku atmosferu i nemilice trošeći partijske pare. Ipak, teško je ne osetiti napeto iščekivanje i neizvesnost koja, kako vreme prolazi sve više izbija na videlo kroz zajapurena lica zainteresovanih strana.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---